Повратак са путовања је ретко кад подједнако занимљив као полазак. То је исто што и поновно читање књиге сутрадан после њеног првог читања, ма колико она добра била. Тако се те вечери, после испловљавања из Солунског залива, на палуби могло чути: "Што би било добро поново свратити на Свету гору да је и с источне стране погледамо..."; "Не би било згорег, али нећеш ваљда за то молити капетана - не треба злоупотребљавати добре односе са човеком ма колико он предусретљив био".
Ипак, када смо се ујутру пробудили на Егејском мору, изашавши на палубу, пред собом спазисмо обасјану раним сунцем... да, да - Свету гору. Премда је од прамца до капетанског моста подалеко, Константин Александрович је свеједно некако дочуо наше синоћне разговоре. Ала нам капетан има изоштрен слух!
Приближивши се јужном крају полуострва на коме се Света гора и уздиже, наш брод је почео да је опловљава (алал вера, капетане!) са североисточне стране - исте оне о којој је синоћ на прамцу и било речи. Угледасмо познату Лавру од које је заправо и почела атоска монашка република. Потом се помолио манастир св. Филотеја, па онда Каракала, Ивирион... Уосталом, зар је потребно набрајати све манастире мимо којих смо пловили. А на оном копну најближем - Хиландарском - манастиру ћемо се задржати.
Основао га је први цар самосталне Србије Стефан Немањић крајем дванаестог века. Узгред буди речено, у истом веку је настао и руски манастир св. Пантелејмона на Атосу. Односи с Атосом нису имали само црквени, већ и културни и политички значај за Русију, повезујући је са Бугарском и Србијом. Татарско-монголско иго у Русији прекинуло је сталну помоћ коју су руске земље пружале "свом" манастиру, тако да је бригу о њему у четрнаестом веку преузео српски цар Стефан Душан.
Географска близина Србије Светој гори и непрестана пажња коју су јој владари посвећивали, учинила је Хиландарски манастир општепознатим у словенском свету. Он је постао највећи центар за преписивање словенских књига, у њему су на српски превођена најистакнутија дела грчке писмености. А сродност српског и руског језика створила је услове за ширење српских рукописа у Русији.
Међутим, време је протицало, Русија је збацила мрско иго, док је Србија доспела под туђински јарам. "Сви народи Бугарске, Србије, Босне и Грчке - писао је у XVI веку италијански аутор - поштују име великог кнеза Московског, пошто припадају истој грчкој вероисповести и једино се у његову руку уздају да их турског ропства ослободи". И Московски велики кнежеви Иван III, Василије Иванович и нарочито Иван IV Грозни пружају Србији и Хиландарском манастиру свакојаку помоћ. (Током нашег путовања ми је често падало на ум: пловимо, рекло би се, далеким туђим морима, а испада да истовремено пловимо кроз векове историје наше отаџбине). Ово кратко историјско обавештење је и наведено као подсећање на то да истински братски односи између народа Русије и Србије вуку корене из дубине векова. И сада, чим је наша фрегата доспела субочице пристаништу Хиландарског манастира, одатле нам је чамцем допловио јеромонах Василије - наизглед суров, али у души, по свему судећи, врло добар човек. То се видело по његовој искреној пажњи с којом нас је саслушао, по његовој спремности да на наша питања одговори. Искрен поглед и широки, можда за монаха одвећ груби покрети, говорили су о његовој чврстој уверености у исправност својих уверења. Он је и молепствије на бродској палуби одржао као истински проповедник. А када је, пред крај, понека од наших ходочасница покушала да уз папирић с именом за спомен "За здравље" и "За покој душе" приложи новац, отац Василије је нагло тргао руку: "Ма какве паре?! Иван Грозни је за све унапред платио!.." Благосиљајући иконом окупљене људе, он као да је њоме замахивао, високо је држећи у испруженим рукама. Затим је свакоме ко би му пришао отац Василије подарио дрвени крстић манастирске израде и малецку, величине длана, сличицу Богородице.
Чамац се одвојио од фрегате која је почела да убрзава, док је отац Василије с иконом у рукама и даље стајао окренут према нама. То је била упечатљива слика, и дуго нисмо могли да скренемо поглед са њега: малени чамац стрелимице лети морем, а на крми се у свој висини уздиже црноризац с иконом у рукама...
Наш брод затруби за опроштај и узе курс на Дарданеле. Док смо опловљавали чело Свете горе, опет се појавило јато делфина. Овај пут је неколицина најзнатижељнијих допливала до фрегате и дуго нас с леве стране пратила, скоро дотичући бок брода. И опет се један од њих, као да схвата да ми посматрамо њихову почасну пратњу, једном па још једном преврнуо на леђа пливајући белим трбухом нагоре... Ко зна: а можда је заправо и схватао?..