Заоштравање односа на релацији Лондон - Москва са обостраним протеривањем по четворо дипломата и међусобном изменом тешких речи је само увод у све жешћу кампању која је у суштини усмерена противу Путина. Америка и њени сателити су јако незадовољни наглим јачањем Русије а посебно непослушним Путином. Процењује се да Путин неће ићи на трећи мандат и да ће га на председничким изборима почетком 2008 заменити нека нова личност али за Запад цео тај сценарио није решење које би им одговарало.
Прво очекује се да ће Путин за председничког кандидата предложити неког свог блиског сарадника из своје партије, а који би наставио садашњу политику јачања Русије.
Као друго Путин уопште не намерава да оде из политике, већ се само „повући“ на место председника своје партије (Јединствена Русија), са кога ће и даље командовати главним правцима руске политике. Тако би нови председник а и цела пирамида власти била под чврстом контролом Путина кроз партијске механизме. Овакав сценарио се западу никако не допада и грчевито се траже механизми како уклонити Путина или бар битно ослабити његову позицију и утицај.
С тога све ове наводне неспоразуме Запада и Русије треба посматрати кроз ту призму. Лондон је у овом „дипломатском окршају“ само америчка „сонда“ која треба да утврди како ће Русија на досад уобичајене провокације понижавања реаговати и колико ће те реакције бити суштински озбиљне. Може ли Запад још увек да Русију заваравати наводним страним улагањима, или је и у Русији већ схваћено да су страна улагања само маска иза које се у ствари крије империјалистичко освајање територија, па и држава. Разумљиво и логично је да са освајањем територија неминовно иде и експлоатација природних богатстава и привредних ресурса на тим просторима.
Е сад ту имамо малу измену, односно модернизовану глобалистичку варијанту. Сада у XXИ веку не осваја се прво територија, већ се одмах иде са „улагањима“ у експлоатацију ресурса, природних или индустријских, а територија (држава)је и даље „ваша“. Могуће су све варијанте, али Запад превасходно воли куповину (обично у бесцење), са бар 70% власништва, како би у потпуности располагао купљеним ресурсима. Привидно држава је ваша а ваши су и људи, односно радна снага коју улагачу нудите што повољније, за шаку долара, да би на светској пијаци привлачења страних улагања били што конкурентнији. Дакле све је и даље ваше, а њихов је само енормни профит.
Ако још смањите степен жељеног суверенитета „своје државе“ и заборавите на националне и историјске корене, онда постајете веома атрактивни за страна улагања и у глобалистичком свету добијате висок рејтинг „демократизоване државе“. У овај пакет губљења суверенитета обавезно иде уништавање своје Војске и безбедносних служби, како сутра не би случајно увидели да сте и фактички поробљени и покушали да се тог ропства ослободите. Војну индустрију ће вам западни улагачи ионако уништити селективним банкарским кредитирањем јер су њихове банке прве овладале новоосвојеном државом а и „вашим“ банкарским системом. Да све изгледа врло „демократски“ изабрали су вам и државно руководство које све ове горе наведене послове одрађује док вас „ваши“ медији убеђују да је све то ради вашег добра, просперитета грађана и државе. Грађана, јер нацију и националност није паметно ни спомињати.
Ако би случајно неко од инсталираних председник „полудео“ и напрасно се пробудио из тог демократског бунила, врло брзо би схватио да нема Војску и остале атрибуте силе, да нема информације које треба да му обезбеђују његове обавештајне службе, да нема пара јер су наше паре у њиховим банкама, а ни индустрију која може произвести било шта неопходно за одбрану државе. Схватио би да је на челу и буквално поробљене земље, без могућности да било шта конкретно уради. На крају би дошло и оно најгоре. Схватио би да он и није председник већ само марионета и подизвођач прљавих радова у интересу својих ментора. Може да бира. Да се врати у сан демократске фикције, или да се убије. Да га они који су га и инсталирали на место председника, као рушитеља демократије, деспота или диктатора не би убили.
Русија је ипак превелика земља са озбиљном интелектуалном елитом да би јој се овакво кукавичје јаје могло гурнути поново у гнездо. У хаотичном распаду СССР-а то се и могло, али 17 година касније, никако. Поготову не Путину који као професионални обавештајац врло добро разуме улогу Војске, безбедносних служби и технологију функционисања државе. Без претензија да хвалим или оспоравам резултате председника Путина као аналитичар морам се држати искључиво чињеница.
Путин је на мало неуобичајен начин, 01. јануара 2000 год. на месту председника заменио Јељцина. Да ли је то нагло повлачење Јељцина било изнуђено унутрашњим тензијама због општег птонућа земље, његовом болешћу или неким посебним околностима за овај текст и није битно. Битно је да је Путин преузео Русију и буквално на коленима. Гладну, разорену и опљачкану, коју је Запад понижавао и уцењивао за сваки милион скупих кредита. Само седам година касније Русија је у узлету. Превремено су враћени сви кредити, девизне резерве земље се процењују на 320 милијарди $, главни привредни ресурси су углавном покренути а поједини попут грађевинарства у невиђеном процвату. Војска, Полиција и остали атрибути силе консолидовани, а безбедносне службе реорганизоване до степена завидне оперативности. Русија је 2006 годину завршила са импозантним суфицитом од 220 милијарди $, више не клечи пред западом већ на њега пљуцка, а по мало и прети, кад је то неопходно. Тако је Путин и лично завалио шамарчину Енглезима да треба да се пробуде и схвате да више нису империјална сила, која нешто може да захтева. Да је њихов захтев Русији да промијени свој Устав како би изручила Луговоја, увредљив за државу и народ, препоручивши Британцима да "они треба да промијене своје мозгове".
Напрегните своје мисли и покушајте да се сетите који је то државник у историји наше планете за само седам година успео да из понора подигне једну тако велику земљу. Подигне до нивоа друге силе света, без које се већ данас, а поготову сутра, не могу решавати светски проблеми па и за нас изузетно важна криза око Космета. Државник који је 2004 дао задатак себи и Влади Русије да се до 2008 удвостручи БНП (Бруто национални производ) Русије, заслужује посебно поштовање. Не морате пуно размишљати. Такав до сада на планети није постојао.
Свакако да Русија није решила све своје проблеме и да још много тога треба урадити, али краткоћа време за које је ова огромна земља изашла из велике кризе је задивљујућа и Путину се мора признати организациона генијалност.
Опоненти Путинове политике подвлаче да су импресивни резултати плод енормног скока цене нафте и гаса, што је делимично тачно. Али на данашњем светском тржишту дефицитарних енергената мудри државници стварају услове за скокове цена, како би својој економији омогућили што веће профите. То је управо западна државничко-пословна стратегија. Али да мало зумирамо тај проблем, можда ћемо доћи до врло занимљивих закључака.
Путин је безрезервно подржао Американце у „борби противу тероризма“ омогућивши им чак и транспорт трупа преко Русије како би Талибани у Авганистану били нападнути и са севера и са југа. Врло је био „ћутљив“ када се Америка спремала да нападне Ирак под изговором борбе противу тероризма, иако је целом свету било јасно да Американце једино интересује ирачка нафта, а не демократизација Ирака. Значи и један и други рат вођен је због нафте, с тим што је Авганистан био потребан само као транспортни пут за нафту из Каспијског басена. Већина западних аналитичари је указивала да ако рат пође наопако, цена нафте ће енормно скочити и достићи чак и 70$ за барел. Свакако да је Русији као великом извознику нафте одговарало да се Американци у те герилске ратове заглибе, имајући и сопствено искуство из рата СССР-а у Авганистану. Ако то преведемо на наш српски језик била је то добро прорачуната Путинова навлакуша која је цену нафту данас дотерала до рекордних 76$ за барел са тенденцијом да буде и већа. Оба рата су се отегла, па Ирак свеском тржишту даје незнатне количине, а потенцијални нафтоводи кроз Авганистан су само део пустих жеља.
Све је то „игра“ великих и моћних, у коме неко профитира а неко губи, али у основи свега стоје државници који у тим надметањима показују своје праве способности. Величина и државничка мудрост Путина је управо у томе што је знао да ћути и повија се кад је Русија била слаба али сада западу показује једно сасвим другачије лице. Лице од кога им се крв леди у жилама, знајући да од Русије постају све више зависни. Само ЕУ од Русије добије 30% потребних количина гаса и око 18% нафте које не могу купити нигде друго јер их нема. Запад више нема ни досад једини адут новчаног уцењивања Русије, чак је ситуација скоро супротна.
Ако свему овоме додамо да се чувени енглески штофови више деценијама не производе на острву, да те артикле и готово скоро 70% свих роба широке потрошње производи Кина, Индија и азијске земље, развијени Запад је у латентној грозници како одржати постојећи високи стандард. Где запослити раднике и у којим то гранама привреде, кад се једна по једна гасе. Једина озбиљна делатност Запада је данас сведена на новчане трансакције и кредитирању мањих земаља новцем без реалног покрића, али је та „финансијска пирамида“ све ближа рушењу. Западу остаје још доминација у домену производа високих технологија, медицини, војној и аутомобилској индустрији. Но све је то премало да би се могли запослити милиони људи и очувати постојећи нереално високи стандард. Потпуно сам сигуран да су ово завршни тактови пљачкашка ере империјалистичких сила започета још са Колумбом. С тога Путин прилично недипломатски опомиње Британце да више нису империјална сила, да нису у позицији да прете, већ би им било корисније да промене начин размишљања и на време схвате да је њихова ера пљачкања Света прошлост.
Обнављање хладног рата
После неколико врло оштрих иступања Путина на самиту ЕУ – Русија у Лахтију, као и састанка у Минхену многи западни коментатори су помпезно објавили повратак „хладног рата“. Ја лично мислим да хладни рат између Истока и Запада суштински никада није ни постојао. Био је насртај свих на СССР па чак и од оних који су формално били у „Вршавском пакту“, и СССР се под свим тим притисцима огромног давања и издржавања „савезника“ превасходно финансијски урушио.
Данас Русија примењује доктрину Америке и Запада. Не даје ништа а ако некоме нешто треба може да купи, али то и да добро плати. На Западу су ипак свесни да се ове 2000-те године никако не могу поредити са периодом после Другог светског рата мада би то радо волели. Поред напуштања неефикасног социјалистичког вођења државе Истока, технолошки јаз између Запада и остатка света драстично је смањен. Земље попут Кине, Индије па све до Бразила нису више земље које се могу у бесцење експлоатисати већ су постали равноправни партнери, па чак и недостижни конкуренти развијеном Западу. Новог хладног рата из прошлог века неће бити али ће се водити неки другачији ратови за тржишта и ресурсе. Какву стратегију треба Запад да спроведе кад су огромна тржишта у Азији а трећина преосталих светских ресурса у Русији. Зато је Мерлин Олбрајт још пре десетак година као амбасадор САД у УН завапила да није праведно да само једна зеља (Русија) располаже са трећином свих светских ресурса. По старој империјалистичкој логици то би требало поделити али тако да њихов колач буде далеко највећи.
Пошто се Русија не може војно освојити јер може врло жестоко да узврати, треба јој инсталирати „разумног“ председника, попут Јељцина, који би своје ресурсе ставио на изволте западним компанијама. Путин је показао да за такве жеље Запада нема слуха и мора се некако уклонити јер постаје озбиљна сметња. Додатни проблем је како уклонити човека кога велика већина Руса подржава, али се у том циљу неће бирати средства, и све варијанте су дозвољене. У тај посао биће укључени домаћи тајкуни попут Березовског…, „слободни медији“, „невладине организације“ среброљубиви интелектуалци и познате личности, синдикалне вође, „свесна омладина“… и још сијасет протува и никоговића. Улог је велики па се за њега треба помучити али и потрошити озбиљан новац. Са запада ће на адресу „Путина Цара“, диктатора, недемократе стизати све теже оптужбе не би ли се његов ауторитет пољуљао. Тај „зуб“ треба добро расклимати како би могао бити из корена ишчупан. С тога овакве Лондонске гафове са протеривањем дипломата треба посматрати искључиво у том светлу. Запад се неће устручавати ни од појединих убиства истакнутих опозиционих новинара попут Ане Политковскаје, па и политичара, чија ће убиства стварати афере, а оне логично бити приписана диктатору Путину. Све у свему већ више пута виђени сценарио стварања хаоса. Цео програм и организација ће бити тестирани на овогодишњим децембарским изборима за руску Думу, који сценаристима требају да укажу на организационе пропусте а и за придобијање нових присталица који на изборима не буду прошли. Све у свему Руска јесен, зима а и пролеће неће бити нимало досадни. Не знам како ће се Русија и Путин од овог специјалног рата бранити. Али знам како би требало да се бране. Већ виђеним полицијским акцијама противу Каспарова и његове занемарљиве групице, никако.
Као политички аналитичар ризикујем да после оваквог текста будем проглашен русофилом, необјективним и заљубљеником у Путина. Далеко од тога да је Путин безгрешан, и у његовом раду је било грешака, али су оне у укупној рачуници толико минорне да се морају занемарити. Успеси државника се оцењују на најважнијим стратешким питањима међу којима су: привредни раст и раст БНП, стандард грађана, безбедносна и монетарна стабилност земље, степен запослености, као и опште стање у друштва. На свим тим пољима Русија је мимо свих прогноза од 2000 корачала корацима од седам миља. Тако брзи опоравак и уздизање, готово на свим пољима, омогућио јој је да и на међународном плану постане респективни фактор чија се реч мора уважавати. То су државнички резултати Путина и ја бих са посебним задовољством на челу Србије желео да видим једну такву личност, унапред прихватајући да направи и све успутне грешке које је Владимир Владимирович Путин на уздизању Русије учинио.
Државник, шта је то?
Наше ДОС уличаре на власти не би требао ни спомињати јер они у овом приказу државника, његових успеха и искушењима са којима се суочава никако не припадају. Но ипак ја сам Србин па мало завидим Русима што на челу државе имају личност која им је пре свега вратила национално достојанство а оно се ничим не може заменити. Само нације у националном заносу могу ући у „New deal“, а оне са убијеним националним поносом неће да гасе ни шумски пожар у својој шуми, са чиме смо овога лета суочили. О „великим“ државничким дометима маших марионета сам већ доста писао па би било какво поређење са државничком величином попут Путина било крајње неукусно.
Многи ће рећи па ми смо мали. Ми нисмо мали и нисмо ништа мањи од Холандије Данске Аустрије, Чешке… али њихови председници нису у пузећем положају, а о трговању са интересима своје земље да и не говоримо. Државници се у свету не цене по величини земље коју представљају, већ по личним способностима да се у различитим условима боре и изборе за просперитет својих држава.
Звонимир Трајковић
Политички аналитичар
www.trajkovic.co.yu