Многи грађани Нову годину ће дочекати на неком од градских тргова, широм Србије. Уз звуке добре музике и још бољег слављеничког расположења, многима ће дочек 2008. године бити један од најлепших. Хладноћа, снег и ветар биће те вечери мање приметан „проблем“...
– Само да и ова зима буде блага, као прошла. Иначе, нећу моћи да издржим у овом аутомобилу. Хладно је и дува са свих страна – каже Марко Тосковић, најпознатији бескућник у Алексинцу.
Марко већ четири године године живи у напустеном аутомобиле, поред градског СУП-а у Алексинцу.
– Нисам имао где. Живот у алексиначком Дому за децу без родитеља је био неподношљив. Тукли су ме старији домци, управници истеривали и слали у психијатријске болнице од Топонице до Ковина, преко болнице „Лаза Лазаревић“. Лекари су говорили да сам нормалан, али „васпитно запуштен“. Од васпитача тражио сам да ме науче да нешто радим, да будем способан за самосталан живот али…
Напунио је 18 година,новембра ове године. Тог дана за државне органе Србије Марко је постао збринут случај. Ухранили су га су га до 68 kg тежиме и 178 cm висине. Платили су му таксу за личну карту у којој пише адреса становања: Шуматовачка 17. И, препустили га Божјој вољи.
Иако годинама нико не брине о њему, он покушава да преживи.
– Жицам за храну, цигарете. Алексинчани знају да сам поштен, да не крадем, па ми дају и старе ствари да се обучем. Најгоре ми је када је зима, јер немам где да се окупам, а волим да будем чист иако сам скитница.
Разговор настављамо у једном од градских кафића где је Марко „маскота“. Сви га познају. Да није добрих људи, ни сам не зна како би преживео.
Лета проводи у Београду, а зиме у Алексинцу.
– Много сам захвалан Нини Вагнер, мајци Катарине Ребраче и Саши Илићу, фудбалеру Партизана. Пре неколико година у току једног лета два пута сам могао да умрем. Док сам просио у Кнез Михаиловој улици ухватила ме је била сунчаница. Пао сам у несвест. Тета Нина ме је нашла и одвела у болницу. После ме је недељу дана свакодневно обилазила.
Други пут сам заспао испод једног аутомобиле поред Партизановог стадиона. Био сам гладан, уморан и поспан, па сам побего од Сунца под аутомобил. Сећам се само да ме је неко пробудио и одвезао у прихватилиште. Из разговора са запосленима у прихватилишту сазнао сам да је то био Саша Илић. Много сам им захвалан.
Марко се нада да ће једног дана стати на ноге и да ће имати прилику да им се одужи.
Разговор са њим завршавамо након краће шетње градом. Марко нас води до једне напуштене куће, поред мале депоније у самом центру града. Планира да презими у тој кући. Полако је сређује. Засад има само кревет.
– Писао сам Тадићу, Вељи и Томи. Сад су избори, па да ми помогну. Да ми купе једну пећ на дрва. Жив се смрзавам сваке ноћи. Спавам у јакни. Покријем се са три ћебета, али џабе. Заледим се од хладноће. Чим добијем пећ, све ће да ми буде лакше. Могу да скувам неко јело, да оперем ствари, да осушим. До тада ћу и даље бити обична скитница.
Колико је само таквих прича у Србији? Долазе дани празника, сетимо се и помозимо бар једном бескућнику на свој начин.
Надајмо се да ће и држава испунити свој део обавеза према свој деци без родитеља, да ће их описменити и бар мало оспособити за живот на слободи.