Годишњи циклус живота пре свега је одређивао календар пољопривредних радова. Летње раздобље рада, исцрпљујућег напора, смењивало је раздобље релативно мирног живота. Стално радећи, из дана у дан, из месеца у месец, у екстремним условима Сибира не би издржао ниједан човек. Сибирска дуга зима омогућавала је сељаку да се најзад опусти током многобројних празника. «Весела» сезона је почињала од средине септембра (по старом календару) и трајала до средине новембра, тј. до Божићног (Филиповог) поста, затим је следио излив весеља почев од 20. децембра па до краја фебруара-почетка марта (крај поклада) с прекидима од Васкрса до Духова (Свете Тројице).
Сибирско село, премда није било фанатично верујуће, ипак је обележавало све православне верске празнике. За сеоску општину и село најважнији празник је био црквена слава (Рођење, Казанске Богородице и др.). Велики празници су традиционално обележавани у селима по редоследу. То су такозвани «празници окупљања». Једна села су приређивала празник окупљања на Духове, друга на Богојављење, трећа на Светог Николу итд. У такве дане спадали су дани Светог великомученика Димитрија, Светог Михајла, Светог апостола Филипа (последњи дан Божићних поклада), празник Покрова Свете Богородице, пророка Илије и др.
Село је морало суседима приредити гозбу. Обично се окупљало до 100-300 мушкараца и жена у свечаној одећи. Ту није било разлике између добростојећих и оних слабијег имовног стања. Савременици су писали да су се за празник Сибирке облачиле онако како су се у европској Русији облачиле само жене «племенитог сталежа». Сви су се трудили да позову госте. Буквално су из гомиле на улици или тргу позивали познанике или прве на које наиђу и водили их у кућу. Домаћице су срдачно позивале и примале госте. У неким кућама је било толико гостију да су столови неколико пута заредом постављани.
Свештеник Т. Попов је у прошлом веку писао: «Спремајући се за празник, свака домаћица недељу или више дана раније почиње да прави пиво, припрема разна јела. Госте дочекују у дворишту. Пошто би се поздравили и упитали за здравље, читава гомила је улазила у собу, а притом су домаћини ишли иза свих. Самовар је био већ спреман, тањири постављени. Ту су били обавезно колачи са шумским јагодама и рибизлама, разне пирошке, переце, било с уљем или маслацем, медовина. Што је сељак имућнији, то је сто богатији, сложенији. Често би гости, пошто се добрано заложе у једној кући, одлазили у другу». Чак је и последњи сиромашак за празник окупљања спремао послужење. Гости су се трудили да сврате у сваку кућу. Током таквих празника обично је бивао и вашар. Омладина се такође окупљала, све до мрака шетајући по улицама и кућама, а затим би негде била седељка («вечорка»), упознавали су се и «често би се успоставили односи који су се завршавали браком». На празник окупљања позивани су сви: познати и непознати, рођаци и странци, чак су и гости из градских сталежа позивани у сваку кућу. Такви празници нису били само средство дружења, уједињавања у оквиру општине, већ и размене вести, гласина, сплетки. Јенисејски губернатор А.П. Степанов је с осмехом писао: «Уопште, Сибирци воле сплетке, воле да шире гласине, истините и лажне. Од Тјумења па све до Јакутска знано је све што се ради или не ради. Клевете се често шире без икакве злобе, тек онако, да се ум разоноди, да се срце развесели».
Кад је «весела сезона», у Сибиру почиње доба вечерњих седељки. Тог дана би се девојке с ручним радовима («с преслицом или везом») окупљале у некој кући. То је могла бити кућа једне од учесница или закупљена за мањи износ, изнајмљена од неке старице. Сибирске «вечорке» су могле бити како празником тако и радним даном, чак и током поста. Наравно да то није могло без момака. Девојке су се бавиле ручним радом. Све време су певале песме: мотиви су били више тужни него радосни, што је уопште карактеристично за руски народ. Плесало се уз балалајку, хармонику. Многи плесови су праћени пољупцима. Заправо су све игре на «вечоркама» пратили пољупци.
И удате жене су се окупљале на прела током којих су обрађивале и преле лан. У сваком случају се на прелима нешто радило, уз предење или вез. Ако су се жене окупљале за празник, на столовима је било разних јела, медовине, пива.
Од јесени до пролећа у сибирским селима су свугде биле гозбе: путовало се или долазило у госте, за празник или радним даном. Окупљају се родбина, својта, суседи, пријатељи. Зимско вече се у многим сибирским местима тако и звало -- «сидња» (седељка).
Свако село је имало своје приповедаче око којих би се сјатили да чују бајку или причу о неком догађају. У Сибиру је било више писмених него у европској Русији. Зато је често приређивано и заједничко читање књига, новина.
Али, највеселије су биле вечери за божићних празника. Свугде су биле богате, веселе гозбе. Чак би и старице излазиле из свог запећка: «Житељи свих узраста, али већином омладина, одевени у различите костиме и с необичним образинама, по цичи зими заређају од куће до куће, па тамо изменивши глас, покрете и манире, покушавају да засмеју домаћине, али да остану непрепознати, што им ретко кад пође за руком». Тако су савременици описивали божићне празнике у Минусинском округу средином XIX века. А историчар М.Ф. Кривошапкин у књизи «Јенисејски округ и његови житељи» подробно описује машкаре: «баук» -- лице у чађи, рогови на глави, у ушима крпе; «ђаво» -- с роговима и репом; «шаман» -- с образином, у тунгуској ношњи, с даирама, сав начичкан звончићима; «смрт» -- у белој образини, нос од цвекле, с очњаком од репе, у белој одећи; «медвед» -- човек у медвеђој кожи који час иде четвороношке, час на «задњим шапама».
Омладина је тих дана волела да игра жмурке. Притом су очи не само везивали, већ и подметали испод савијену мараму.
Нарочито много весеља је било током поклада, у другој половини фебруара-почетком марта. Свечане «беседе», чашћавања -- медењаци, суво грожђе, колачи с рибом, кедрове семенке. Иза капије -- карневал. У Сибиру је било раширено возање Госпође Масленице (покладе) улицама на брвну с точком постављеном у санке обложене старим рогожинама. У санкама су седели музичари, машкаре. Обилазили су село, а сељани су им давали вино или новац. У низу села су возили луду. Наравно, све је то било импровизација. Весело је обављано и спаљивање страшила Зиме. А последњег, «проштеног» дана поклада приређивана је разонода -- «Заузимање снежног града». Наш земљак, сликар В.И. Суриков је прелепо приказао народно весеље, свеопшту горљивост, неустрашивост Сибираца, сочне боје сибирске зиме на слици истоименог назива. Скице за ту слику Василије Иванович је правио у Краснојарску, током поклада.
С друге стране, Васкрс се у Сибиру, по сећањима савременика, врло скромно обележавао. Они старији су се гостили, изношена су последња јела. Жене су могле «шетати у природи» у најлепшој одећи. У Сибиру је био обичај да се тог дана стављају иконе у житарице сипане у сито; на сто су изношени разни колачи и јаја. Сви су се од мала до велика љубили. У Цветну недељу су иконе украшаване врбама.
На Духове су девојке и младе жене одлазиле у шуму. Сељаци свих узраста били су разгаљени вином и пивом. Мушкарци и момци су се бавили гимнастичким «забавама», рвали се, надвлачили штапове. Борили су се међусобно или «четврт против четврти» (борбе су притом биле заредом, у паровима). Понекад су се надметали са суседним селом. За победу је требало противника трипут оборити на земљу.
Тог дана су девојке на ливади играле коло («хоровод»). Многе песме су се певале као пратња игри. Ова је била раширена:
Млађана снашо,
Та тако си млада!
Јастуче, јастученце,
Та пуно си перја!
Кога волиш, кога волиш,
Тога ћеш пољубити,
Перјано јастуче
Томе ћеш поклонити.
У средишту кола «водила» је девојка с марамом и уз последње речи је давала мараму и љубила момка.
Најомиљенија разонода Сибираца током летњих празника било је «јахање». Придошлице су још средином XVII века неодобравајуће запажали: «У Сибиру снаше и цуре јашу на даскама». Играли су се шуге; то се овде звало: «пуј пике, нећеш ме стићи». Цуре су заједно са момцима играле «раздвајања». Млади мушкарци, момци и поготово шипарци волели су да играју пиљака, «труле кобиле», «свајку» (алке), «городки» (врста голфа).
Сибирке нису биле ништа лошије развијене од момака: играјући «лапту», «цуре су лопатицом тако ударале по лопти да би нестала из вида».
На «вечоркама» се играло фоте: палили су луч и у круг предавали из руку у руке, у чијим рукама се угаси -- мора дати фоту. Један би «водио», стајао у средини и погађао у чијим рукама је новчић. Деца и омладина играли су се и «штуке», «медведа», «чаробњака», «академије», «закопавања злата», «суседа», «иглице» и др.
Дечје памћење је чувало и током игара преносило мноштво разбрајалица, пошалица, узречица. Тако је 1906. г. у селу Казачинском забележена следећа дечја разбрајалица:
У понедељак -- по дебло,
У уторак -- по грану,
У среду -- по обали,
У четвртак -- по јечам,
У петак -- по јарицу,
У суботу -- на посао,
У недељу -- на весеље!
И дан-данас су се од свих сибирских забава најбоље сачувале дечје игре: «лутке», «куће», жмурке, «лапта», «хватања» и др. Оне доприносе развоју промућурности, процене одока, спретности.
Празници и забаве су нераскидиви беочузи јединственог круга живота испуњеног радом.
извор: Енциклопедија «Краснојарско копно»