Поддубни потичу од запорошких козака. Њихови преци су се борили у војсци Ивана Грозног бранећи Русију од Татара, а у доба Петра I су се тукли са Швеђанима код Полтаве.
Иван се родио у Полтавској губернији 1871. године. Брачни пар Поддубни је после првенца добио још три сина и три кћери. Иван се као најстарије дете у сиромашној породици од малих ногу навикавао на тежак сељачки посао и обављао га је као од шале. Земљаци се нису чудили што је вреће са житом бацао на кола као да су пуњене сеном. Ивер не пада далеко од кладе: и отац, Максим Иванович, био је горостас и снажан као Херкулес.
Много година касније, већ као светски познат шампион, Поддубни ће рећи да је само отац јачи од њега.
Максим Иванович је сину постао и први тренер и први противник. На празницима су се на радост сељана борили. Обојица људескаре, са свих страна окружени гомилом земљака, хватали су један другога за појас и нису пуштали све док се један не нађе леђима на земљи. Понекад је Максим Иванович, штедећи синовљево самољубље, великодушно попуштао. Никада више Иван неће имати тако племените супарнике -- појавиће се немилосрдни, лукави, нечасни...
Пресецање линија љубави и дара
Ивана је љубавна драма приморала да напусти завичај: Аљонку Витјак, кћерку имућног домаћина, његову прву љубав, нису дали за сиромаха. Иван је кренуо у Севастопољ. Крупног момка су одмах узели као физичког радника у грчкој фирми «Ливас». Радни дан од 14 сати, тегљење тамо-амо на брод и са брода претешких врећа, није се Поддубном чинило толико исцрпљујућим због наде да заради што више пара, врати се у село и ипак узме Аљону.
Међутим, све је испало другачије. Када је пребачен у луку Феодосије, Иван је изнајмио стан са двојицом ученика поморске школе. Његови суседи су, испоставило се, били загрижени спортисти и управо је од њих Поддубни сазнао шта су то физичке вежбе и систем тренирања.
А сем тога, у Феодосију је стигао циркус Ивана Бескоровајног. У састав трупе су, упоредо с уобичајеним ликовима: жонглерима, «девојкама од каучука» и гутачима мачева улазили познати атлете и рвачи, чијим портретима су била украшена сва градска рекламна постоља. На плакатима је писало да свако ко пожели може одмерити снагу са њима.
Штоно кажу, судбина је Поддубног гурнула у леђа: посетивши неколико пута циркуске представе, јавио се за двобој с атлетама-професионалцима... и претрпео жесток пораз.
То је будућег јунака распалило. Схватио је да није довољна само снага. Потребна је и спортска увежбаност. Скупо је платио да то схвати: отад па све до краја живота Поддубни неће оставити своје тело на миру, неће се ослањати само на своје уистину феноменалне могућности. Као и сваки дар природе, и снага захтева рад, самоограничавање, дисциплину. Успоставио је себи најстрожи спортски режим: вежбе са теговима од 32 килограма и полугом од 112 килограма. Пљускао се хладном водом, посебно се хранио, сасвим и заувек се одрекао пића и пушења.
Спорт је за Поддубног постао окосница живота. Најбољим местом за приказивање својих талената сматрао је циркус, а сем тога, наступи у арени могли су доносити и поприличне приходе. Напустио је грчку фирму да би постао професионални рвач. Двадесетседмогодишњи Иван се почетком јануара 1898. године поново појавио у Севастопољу.
Бивши физички радник је постао рвач у циркусу Италијана Енрика Труција. Већ првим наступима је изашао на глас. Висок рвач, изванредно грађен, јасних, мужевних црта лица, брзо је стицао поклонике и поклонице.
У арени је зграњивао гледаоце. На плећа су му стављали телеграфски стуб о који се са сваке стране качило десетак људи, док се стуб не сломи. Бура овација после те тачке изазивала је на његовом лицу једино снисходљив осмех. После загревања таквом тричаријом почињало је оно због чега је Поддубни и излазио у арену -- исконско руско рвање с опасачима: супарници су један другом набацивали кожно ремење око струка, покушавајући да га сруше. Поддубном је било довољно пет минута за противника. Новине су објављивале слике нове звезде циркуса, госпођице су их исецале за успомену, а на представе су одлазиле с букетима цвећа за свог идола.
А срце идола је убрзо заузела кобна циркуска дива Емилија. Дама од четрдесетак година, али безумно темпераментна Мађарица-играчица на ужету, довела је до тога да је девојачки невини лик Аљонке поприлично избледео у Ивановом сећању.
Поддубни је сазнао шта је то страст зреле жене, врло искусне у љубавним стварима. Био је сасвим очаран, нудио је руку и срце, не слутећи да није једини поседник дражи те лепотице.
Међутим, неки сусељанин који се случајно обрео на циркуској представи и понешто од локалних гласина начуо, донео је Максиму Ивановичу жалосне вести о томе да његов син у «најсрамнијем» виду, у припијеном трикоу, уместо да се позабави послом, баца тегове. А сем тога, прича се да га је «цура» Мађарица одмамила, она што код њих у циркусу на ужету игра. Канда намерава и да је жени.
Ускоро је Поддубни примио писмо од браће: «Отац је љут на тебе и прети да ће на теби сломити рукуницу. Боље ти је да за Божић не долазиш».
И без тога му није било до празника: подмукла играчица на ужету је ипак побегла са богатим поклоником. И он, одлучивши да се ратосиља тешких успомена, одлази у Кијев.
Причало се да је на питање има ли ико на свету ко би га могао савладати, Поддубни сместа одговарао: «Има! Женске! Читавог су ме живота, глупака, скретале с пута». Можемо ту изјаву сматрати за шалу, али у биографији јуначине збиља има поприлично драматичних страница.
У трупи Кијевског циркуса браће Никитин са којима је Поддубни потписао уговор, упознао се са дражесном млађаном Машом Дозмаровом. Могао би да је држи на длану, толико је била сићушна и танана. Ватрено осећање је преплавило великана. Поддубни је схватио шта је то замирање срца. Али је оно, онако моћно, не реметећи свој ритам код надљудских оптерећења, управо замирало када би забачене главе посматрао шта Маша изводи на свом трапезу под циркуском куполом. Љубав је била узајамна. Поддубни је одлучио да се ожени и девојку звао својом вереницом.
Све се прекинуло у једном магновењу. Поддубни је иза тешке драперије која одваја сцену чекао да Маша заврши своју тачку. Одједном се зачуо туп ударац и женски врисци. Излетевши на арену, спазио је распрострто тело. Подигао га је у наручје. Маша је била мртва.
...Везан уговором, Поддубни је излазио пред публику без иоле жеље. Кијевска арена је за њега постала место ужасних успомена. Да би што дуже остајао насамо са самим собом, почео је да често посећује клуб атлета. Ту се окупљала кијевска интелигенција -- адвокати, лекари, па и једноставно утицајне личности града. Сви су они били јако загрејани за француско рвање које је пружало већи маневарски простор и захтевало не само снагу, већ и спретност, изванредно владање телом, посебну тактику вођења двобоја.
Тамо се Поддубни упознао с А.И. Куприном кога су често виђали у клубу атлета. Писац је у Поддубном ценио не само самоникли дар, изузетно дело природе, већ и човека велике унутрашње снаге.
...Неспособан да заборави свој јад, Поддубни се носио мишљу да напусти циркус и врати се у луку Феодосије. Међутим, као што је познато: «Бог нашом драмом прекраћује вечност -- сам пише, поставља на сцену и гледа».
Самопотврђивање
Преокрет у живот Поддубног уноси телеграм из Петербурга. Зову га ради важног разговора. Шта све то значи? Иван Максимович изнова и изнова чита име човека који телеграм потписује: председник Санкт-Петербуршког атлетског друштва гроф Рибопјер.
У суштини, Поддубни се том телеграму обрадовао само као поводу да некуд и због нечег отпутује. Купио је карту до Петербурга.
И телеграм, и занимање Г.Н. Рибопјера за обичног мужика који је све донедавно теглио вреће на кримским пристаништима, запрепашћивао гледаоце у луталачком циркусу, имали су своје објашњење. Почетком 1903. године гроф је примио понуду француског спортског друштва да пошаље представника Русије ради учешћа на међународном такмичењу за првака света у француском рвању.
Испоставило се да Поддубног већ поодавно надзиру оснивачи атлетског друштва, и да су већ прикупили довољно сазнања о његовим победама да би кандидатура козачког јуначине била одговарајућа. Поддубни је признао грофу да се тек однедавно бави управо француским рвањем, на шта је уследио одговор: добиће најбољег тренера, мсје Ежена де Пари, и три месеца за припреме.
Тренинзи су сместа почели. Француз, и сам некадашњи професионални рвач, није свог штићеника штедео. Сви захвати су до аутоматизма уходавани.
На шампионат у Париз стигло је 130 рвача, међу којима су биле светске знаменитости. Услови такмичења су били строги -- ма и један пораз лишавао је права на даље учешће у такмичењу.
О шампионату је читав Париз причао. Места у позоришту «Казино де Пари» разграбљена су на јуриш. Сасвим непознати «руски медвед» је победио у једанаест окршаја. Поддубном, који је већ навршио 33 године, предстојао је двобој са љубимцем Парижана, двадесетогодишњим лепотаном-атлетом Раулом ле Буше. Овај је од првих секунди окршаја кренуо да бесно јуриша и убрзо малаксао. Поддубном је преостало само да га обори на плећке, али му је Францус као риба исклизавао из руку. Увидео је да је Раул намазан нечим масним. У одговор на протест Поддубног који је противника оптужио за подвалу, судско веће је, премда се уверило да је тело Раула намазано маслиновим уљем, одлучило да се борба настави, а да «клизавог» противника Поддубног сваких пет минута бришу убрусом. То личи на виц, али се све управо тако одиграло.
Током сат времена окршаја са Раулом Поддубном није успело да Француза обори на плећке, премда је имао очиту предност. Чак су и гледаоци који су навијали за земљака били огорчени када су судије ипак победу доделиле Раулу, и поред његове подвале, «због лепог и вештог избегавања снажних захвата».
Поддубног чак није потресло ни то што је незаслужено, дрско избачен из даљег такмичења. После тог наступа схвата да је и на таквом озбиљном, угледном скупу наочиглед стотина гледалаца могућ тријумф најцрње лажи и људске безочности. Та ће поука учинити Поддубног непомирљивим, бескомпромисним непријатељем «прљавог спорта».
У Петербургу се знало за париски инцидент, али су, не желећи велики скандал, телеграфски понудили судском већу да се двобој Поддубног и Раула понови. Али је «победник» то категорички одбио. Међутим, Париз је постао тек полазна тачка даљих одмеравања «руског медведа» и миљеника Француза. Судбина је стално спајала ту двојицу људи који су по својим уверењима били оличење светле и мрачне стране спорта. Раул ле Буше је као снажан, увежбан борац могао да поштено процени Поддубног. Било је јасно: у отвореном двобоју са њиме не може изаћи на крај. А није му се хтело да изгуби звање идола публике, звезде француског спорта. И када је Раул стигао у Петербург на Међународни шампионат, понудио је Поддубном мито од 20.000 франака. Таква понуда коју је чудни Рус сматрао увредљивом, коштала је «звезду» двадесетоминутног стајања четвороношке уз звиждук читаве сале. «Ово ти је за подвалу! Ово ти је за маслиново уље!» -- тим речима је Поддубни пратио ударце, да би тек на захтев судија пустио Раула...
Много чвршћи орах за Поддубног је постао други Француз, шампион света Пол Понс -- изузетно високи атлета, познат по виртуозном владању свим захватима борбе које је на противника толико муњевито обрушавао да овај никако није могао да се снађе.
Заправо је тај сусрет требало да постане главни догађај шампионата. Изгледало је као да ће циркус браће Чинизели са 3.000 гледалаца експлодирати од набијене напетости.
Предосећање лаке победе над некаквим обичним мужиком, тј. сељачином, који нема ниједну медаљу, избледело је у мсје Понсу после понижавајућег Рауловог пораза уз грохотно подсмевање читаве сале. Као искусан човек, светски првак, схватао је да његова победа неће бити лака.
Током првих минута противници као да су се међусобно меркали: борба се млако одвијала. Публика која је навијала за «нашег» није схватала шта се то са Поддубним десило. Његов стил је зналцима већ био познат: горостас из Полтавске области никада није чекао да на њега нападну. Он је први кретао, користећи све мишиће свог моћног тела. Али, овог пута је деловање Поддубног било оправдано: пред њим је светски шампион, рвач кога никада пре није видео. Требало је за свега неколико минута схватити његову тактику, открити његове слабе стране.
Све оно што се даље дешавало познато је из описа очевица -- тада младог, а касније једног од најчувенијих дресера, Бориса Едера: «Понс није био ни налик на обичног Понса. Још нико са њим није поступао тако дрско као Поддубни који га је бацакао по арени... Понс још није био у прилици да изведе ниједан захват, једва је успевао да се брани од Поддубног. На крају борбе је Понса било жалосно и погледати: његове шалваре су спадале, као да је изненада стесао двадесетак сантиметара у струку, мајица му се задигла, згужвала и претворила у крпу коју би требало исцедити»...
Пет минута пре краја двосатног двобоја Поддубни је оборио светског првака на обе плећке. Ипак је победу врло тешко извојевао, а напетост му је буквално мутила свест. Иван се сећао да је на тренутак изгубио контролу над собом. Притиснувши противника на струњачу, лежао је на њему све док га нису за ноге одвукли. Унаоколо се дешавало нешто незамисливо. На арену су летели букети, студентски качкети, капе, дамске рукавице. Публика је поустајала. То више није био свеопшта ликујућа вика, већ урлик који је допирао, како се тврдило, чак до Невског проспекта. «Свој сам посао обавио -- рекао је руски јунак. -- Руску част нисам осрамотио. Французи ће ме дуго памтити». Кочијаш који је те ноћи возио победника кроз живи дворед народа постројеног од Чинизелијевог циркуса дуж улица и Литејног моста, уз пљеске и повике «ура», окренуо се свом путнику: «Ама ко си, господине, реци ми молим те...»
Златна петолетка
Почетком ХХ века читаву је Европу захватило занимање за нову «краљицу спорта» -- рвање. Школе, друштва и атлетски клубови расли су као печурке после кише. Појавила се читава кохорта чувених рвача. Такмичења су врло често приређивана, публика је хрпимице навирала. Поддубног су позивали на сва већа такмичења. У Петербургу је 1905. године добио прву златну медаљу у животу и велику новчану награду.
Али, исте године су се у Паризу спремали за светско првенство. И Иван Поддубни је већ чврсто знао какав циљ је пред њим.
И поново Париз... Светско првенство се одржавало у чувеном париском позоришту «Фоли Бержер». То је била смотра рвачке елите. Међу 140 најбољих представника тог спорта било је неколико шампиона света из ранијих година. Кладило се на фантастичне своте. Реткима познато презиме руског атлете није било међу онима на које се улагало.
А Поддубни је незадрживо хрлио према заветном циљу, поуздано обарајући на плећке оне који би му се на том победничком путу нашли.
Ево још једног, већ трећег, сусрета са Раулом ле Буше. С дивљачким бесом гледају на Поддубног очи и овог пута побеђеног противника. «Крвљу ћеш ми све платити» -- кркља Раул.
Париски шампионат се завршио тријумфалном победом Поддубног.
Предстојала је дуга турнеја по Италији, наступ на такмичењима рвача у Северној Африци. Виде га у Белгији и Немачкој, где је првокласне немачке људескаре оборио на плећке. Све је то права сензација. «Златна петолетка» од 1905. до 1910. године претворила је Поддубног у човека-легенду.
И ево у Ници где су га, у то време већ петоструког првака света, позвали на двонедељни наступ, на обзорју искрсава лик давног познаника Раула ле Бушеа.
Једног дана Поддубног су окружила четворица кршних момака с причом да би руски рвач канда могао да навијаче части шампањцем. Поддубни је приметио да сваки од њих има нож скривен у рукаву кошуље. Схватајући да ненаоружан не може са њима изаћи на крај, одлучио се на лукавство и позвао их код себе, на шта су апаши (плаћене убице) радо пристали.
Одлучивши да добије на времену, Поддубни је исправно поступио. Путем је сусрео једног познаника. Поддубни је неприметно климнуо главом према типовима који су га пратили. На срећу, овај је све схватио и упутио се у полицијску станицу.
Када су ушли у његов дом, Поддубни је рекао момцима да ће укључити светло, па се бацио према постељи и испод мадраца извукао пиштољ. Ови су зблануто посматрали цев пиштоља упереног у њих, а иза њега -- двојицу полицајаца.
Ускоро се пронела гласина да је Раул напрасно преминуо од менингитиса. Заправо су апаши, премда нису обавили свој посао, захтевали од наручиоца убиства да им плати. Раул је одбио, те су га гуменим штаповима тако изударали по глави да је услед тога издахнуо.
Тај и слични случајеви нису ослободили Поддубног од тегобног осећања да спорт све више и више доспева у руке махера, људи без савести и части. «Они су трговали рвачима на велико и мало, унапред договарали износ за који спортиста мора у одређеном минуту сам лећи на струњачу» -- сећао се. А штампа, која је без гриже савести наводила хонорар за који ће објавити хвалоспев? То је вређало сељачки искрену природу Поддубног. Нетрпељив према подвалама, свађао се с антрпренерима, раскидао уговоре, стекавши славу човека с тешким, свадљивим карактером.
Поддубни све чешће одбија да учествује на такмичењима. Од друге половине 1910. године престаје да наступа у спортској арени.
Олимпијска дисциплина
Спорт у коме је Поддубном предстојало да подржи престиж Русије поникао је у Старој Грчкој. И убрзо је рвање постало толико популарно да је као друга врста спорта после трчања укључено у једне од првих Олимпијских игара. Штафету Древне Јеладе преузели су Римљани, код којих је тај спорт постао врло популаран и касније стекао назив грчко-римско рвање. У Паризу је 1848. године одржан први Међународни турнир у коме су учествовали рвачи из Немачке, Италије, Турске, Русије и, наравно, Француске. Могуће је да је у знак сећања на тај догађај грчко-римско рвање почело да се назива француским. У Русији је 1896. године донет статут Петербуршког атлетског друштва, а годину дана касније је одржан први Сверуски шампионат. То је био старт француског рвања код нас, чија популарност је далеко превазишла границе северне престонице. У француском рвању се, за разлику од слободног, користи само горњи део тела. Окршај се завршава када дође до пада једног од противника, то јест када једном рвачу успе да другог обори на плећа, макар на пола секунде. Свесавезни комитет за фискултуру и спорт СССР 1948. године одлучује да се француско (грчко-римско) рвање назове класичним. Пређашњи назив -- грчко-римско рвање -- враћен је 1991. године.
Велепоседник из Красеновке
Поддубни је, пошто се до миле воље наскитао по градовима и селима, неиздрживо пожелео да живи у сопственом дому. Таквој одлуци су допринеле и промене у личној судбини. Поддубни се у четрдесет првој години живота жени заносном лепотицом, глумицом Антоњином Квитко-Фоменко.
Скупа са њом и ковчегом златних медаља тешким два пуда (пуд=16,38 кг) бануо је у родно село Красеновку, и одлучио да на великој нози газдује. Не обазирући се на трошкове, купио је доста земље, поделио читавој родбини, а себи са љубљеном Антоњином саградио вилу. Сељачко порекло се испољило -- пало му је на памет да има млин, пчелињак.
У тој сеоској идили Поддубни је поживео једно три године. Истина, показао се као не нарочито спретан велепоседник. Речју, газдинство је доносило само губитке, а новац је био на измаку.
Поддубни је поново крочио на струњачу. Виђен је у циркуским аренама, на подијумима летњих позоришта. Постајало му је све теже да зарађује за раскошан живот захтевне Антоњине: шампион више није био у некадашњој кондицији, а и године је већ почињао да осећа. Са својих гостовања Иван Максимович није жени доносио оне своте о којима је маштала. Сада јој се Красеновка учинила лепом клопком у коју је упала, полакомивши се на шампионско злато, а највише на оно што је Ивану остало да лежи у прекоморским банкама.
...А наступила су некаква смутна времена. Избила је револуција. Поддубни се лоше сналазио у односу снага које су се бориле за власт и обећавале најлепши могући живот у најскоријој будућности. А засад се морало гледати на онај сасвим другачији.
Током такмичења у рвању које је некако организовао велики поклоник тог спорта, власник велике фабрике дувана у Бердјанску, умало да Поддубног стрељају присталице анархисте Махноа после упада у град. У граду Керч само што га није убио официрчић пијан као чеп, али га је само ранио у раме. Иван је признавао да му се дешавало да свој наступ почне под влашћу црвених, а заврши под влашћу белих.
Током гостовања у Одеси 1919. године сазнао је да је његова Антоњина побегла са официром Дењикина, поневши поприличан број златних медаља из заветног ковчега.
Та вест је великана буквално оборила с ногу, Иван Максимович је одбијао храну, по читаве дане је лежао, престао да препознаје познанике. Много касније је признао да је био на ивици правог лудила.
Побегуља му се неколико година касније јавила молећи га за опроштај. Поддубни је рекао: «Одсечено».
И поново рвачка струњача
Ивана Максимовича су 1922. године позвали да ради у Московском циркусу. Већ је превалио педесету. Лекари који су га прегледали нису престајали да се чуде: на Поддубном се после тренинга или наступа није примећивао чак ни благи замор срчаног мишића. Називали су га «Иван Железни». Поддубни је имао феноменалан организам који му је омогућавао да тренутно развије експлозивну енергију.
Једном приликом, док је циркус гостовао у Ростову-на-Дону, Поддубни је свратио код младог рвача, свог имењака, Ивана Машоњина, кога је још као дечака изводио на прави рвачки пут. Сада су за столом који је постављала његова мајка, згодна, љупка удовица, проводили сате у причи уз чај. Гостовање се још није ни завршило, а Поддубни је већ схватио да му је неопходно да Марију Семјоновну свекодневно виђа.
Таквој јуначини није било тешко да је наговори. Удовица је пристала да се уда за њега, премда није сасвим схватала шта значи то име Иван Поддубни. А за њега је било веома важно то што је стекао породицу. Марија Семјонова је чак настојала да се он, нерелигиозан човек, венча са њом. Без сопствене деце, према пасторку се односио с очинском нежношћу. Као глава породице, Поддубни је сматрао за дужност да достојно издржава жену и сина. А у Ростову-на-Дону, где је остао да живи, није могао рачунати на велику зараду. И тако одлучује да оде на гостовање у иностранство. Али се у Немачкој, где се годину дана потуцао, поновила иста прича: пратило га је варање. Обећавали су му велике паре за погодбу с импресариом. Рвачи су и даље маштали да га победе, па макар и лажно. И само његово име је и десетинама година после првих победа и даље зрачило некаквом скоро мистичном апсолутном снагом. Онога ко би са њом изашао на крај, штампа и реклама би тренутно претворили у полубога.
«Ја им кажем: «Шта, зар сте заборавили Поддубног? Ко ме обори -- под тога ћу и лећи». А они узвраћају: «Па, ваша ствар, ако се не слажете нећете се ни рвати». Одем ја у други циркус. Потом у други град, у трећи. А свугде једно те исто. То је код њих прави труст. Рвачи се боре, а газде одређују ко ће кога оборити» -- сећао се Поддубни.
И потписао је уговор са чикашким антрпренером. Истина, по доласку у Америку умало да све пропадне: по америчким законима, атлете узраста преко тридесет осам година могу да изађу на струњачу само уз дозволу специјалне лекарске комисије. Поддубни се подвргао помном испитивању које је показало да његово здравље одговара четрдесетогодишњем узрасту. На сва звона је рекламирано: 54-годишњи «Иван Грозни» изазива одважне јуначине на двобој.
Али, и ту је било својеврсног подводног камења. Поддубни је убрзо схватио да класично рвање са својим кодексом правила Американцима није интересантно. Они су хтели да на струњачи виде представу са проливањем крви, крцкањем костију, урлањем од бола.
Показало се да је оно што се ту сматрало спортском борбом заправо њено изопачивање. На врхунцу је била слава Еда Луиса названог Давитељ због његовог увежбаног захвата -- обухватања главе којим је приморавао противника да се преда под претњом гушења. Схватајући да мора бити спреман на све, па и на право дивљаштво, Поддубни је ужурбано стицао искуство у слободном рвању.
Већ први окршаји су оправдали најгора очекивања. Супарник -- Канађанин, кога је он положио на струњачу и притиснуо грудима -- шчепао га је за бркове; истина, то је сместа платио...
Поддубни се сјајно огледао у борбама са познатим рвачима у Чикагу, Филаделфији, Лос-Анђелесу, Сан-Франциску. Сале су увек биле пуне. Али, локалне нарави, сам ћифтински дух спорта, чак ничим прикривен, изазивали су у њему осећање врло слично гадљивости. И тако је одлучио да раскине уговор, изгубивши притом много новца. Нису помагала никаква наговарања ни обећања антрпренера.
...Америчко гостовање Поддубног пратила је совјетска штампа. На њега се сасвим нескривено рачунало као на оличење снаге и моћи земље победничког социјализма. Када је Марија Семјоновна стигла да дочека мужа у Лењинградској луци, била је зачуђена огромним гомилама народа које су жуделе да виде легендарног јуначину.
У част Поддубног приређен је грандиозан празник у коме су учествовали сви чувени спортисти града. Вест о томе да ће се 17. јуна 1928. године вечити «шампион над шампионима» борити на отвореној сцени Таврическог врта муњевито је прострујала градом. Пред почетак такмичења су сви полицијски кордони били пробијени. Дрвеће је било начичкано дечурлијом која је од дедова и очева чула за човека који као да је у стваран живот стигао са страница јуначких песама и бајки...
У Лењинграду је Поддубни обнародовао да је «због својих солидних година одлучио да напусти професију рвача». По његовим речима, одсад ће имати за циљ популаризацију рвања међу омладином, преношење свог огромног искуства да би «међу руским рвачима пронашао правог наследника».
Четрдесет година од тренутка када је физички радник Феодосијске луке изашао на струњачу навршило се 1934. године. А још увек је није напустио, обарајући на плећа знатно млађе противнике. Толику дуговечност историја рвачког спорта не памти. Као што не памти ни тако дуготрајну славу, преношену из поколења у поколење.
Поддубни је учествовао у фискултурној паради на Црвеном тргу 1939. године. Одсео је у хотелу «Москва». Заједно са својим спортским колегом, шампионом СССР у рвању за 1939. годину, Александром Сенаторовим, прошао је поред Маузолеја, спустио се до храма Василија Блаженог, и ту је народ, не обраћајући пажњу на младог шампиона, препознао Поддубног. Милиција је била немоћна када је са свих страна гомила навалила. Сенаторов се присећао: «Видим ја, ствари лоше стоје: Поддубног ће или пригњечити или сасвим прегазити. Имам ја изоштрено око. Раније сам у милицији радио. Кажем му: «Иване Максимовичу, спасавајмо се!» Он погледа и узврати: «Саша, треба хватати маглу». Ни сам не знам како смо се искобељали из тог гужвањца...»
...Исте, 1939. године Поддубни је Указом Председништва Врховног Совјета СССР «због изузетних заслуга за развој совјетског спорта» награђен орденом Трудбеничке Црвене Заставе.
Пред крај живота
Последње 22 године свог живота Поддубни је провео у Јејску на обали Азовског мора. То је сада Јејск -- бањски град са 100.000 становника, чије лековито блато, како тврде, не заостаје за толико рекламираним блатом из Мртвог мора. Пре рата је то био угодан градић, тих и миран. Дом Поддубног је стајао на високој стрмини над морским рукавцем.
Али, почео је рат. У августу 1942. године у Јејск улазе Немци. То раздобље живота «руског јуначине Ивана Поддубног» или се сасвим не помиње, или се писци извлаче неразумљивим фразама. Ипак, као што често бива, народно сећање има својства да чува податке, макар и не увек тачне, субјективне, али они ипак омогућавају да се макар у општим цртама васпостави недостајући беочуг прошлости. Показало се да је то недостајуће у животу Поддубног било горко, трагично...
...Седамдесетогодишњи Поддубни није хтео да крене у евакуацију: «Камо да бежим? Ускоро ћу умрети». Збиља је почело да ге забрињава срце. Не верујући лековима, лечио се тинктурама од кубанског степског биља.
Већ првих дана окупације ухапсили су га људи из гестапоа. Видели су како улицом мирно шета старац у отрцаном сламеном шеиру, у сивој кошуљи преко панталона, а на кошуљи петокрака звезда -- орден Трудбеничке Црвене Заставе који Поддубни никад није скидао.
Старац са звездом је ипак пуштен из гестапоа. Поддубног је спасла слава -- тамо је његово име било добро познато. Штавише, ускоро је почео да ради као маркер у билијарници -- требало је хранити ближње. Али, пошто је у близини био бар, Поддубни је пијане играче као мачиће избацивао кроз врата билијарнице, обављајући тако и посао избацивача.
Очевици из Јејска се сећају: «Швабе-кавгаџије су се јако поносили тиме што их лично Иван Поддубни тера напоље. Једном је код Поддубног дошао представник немачке команде с понудом да оде у Немачку и тренира немачке спортисте. Он је одбио: «Ја сам руски рвач. То ћу и остати». Поддубном су и на ту изјаву прогледали кроз прсте. Немци су се дивили његовој снази и светској слави.
Причало се да су код Поддубног у билијарницу свраћали локални старци да кришом слушају наш радио. У Јејск су фебруара 1943. године ушле јединице Црвене армије. Запљуштале су пријаве да је Поддубни наводно радио за Немце. Иваном Поддубним се позабавио НКВД (Народни комесаријат унутрашњих послова; претеча КГБ). Извршена је помна провера и није откривена никаква сарадња са фашистима. Што се тиче билијарнице, оквалификована је «као чисто пословна установа». Наравно да је Поддубни имао среће: сасвим лако су га тада могли осудити и послати у логор. Изгледа да је његово магично презиме утицало и на најусијаније главе СМЕРШ-а («Смрт шпијунима» -- посебно одељење војних јединица).
Иван Максимович је после ослобођења Јејска обилазио околне јединице и војне болнице причајући окупљенима своје успомене.
Времена су била тешка. Народ је гладовао... Оно следовање које су сви у Јејску добијали ни издалека није могло задовољити потребе моћног организма рвача. Написао је Јејском градском совјету: «На тачкице добијам 500 грама хлеба што ми није довољно. Молим да ми се дода још 200 грама да бих могао да живим. 15. октобра 1943. године».
Молио је и Ворошилова за помоћ, али одговор из Москве није дочекао.
Немци су му издавали по 5 килограма меса месечно. Сада је често долазио код директора јејске пекаре који никад није одбио да старцу удели парче хлеба. Кад би Поддубном из Краснодара послали додатно следовање шећера за месец дана, он би то за један дан појео. Да би преживео, носио је на продају једну за другом своје медаље. Понекад је од глади падао у постељу и лежао неколико дана да прикупи снагу.
Било је приметно да је вечито осећање глади, немогућност да засити свој организам, ни изблиза онакав какав имају остали, оставило на њему свој печат. После рата се могао видети сасвим другачији Поддубни: опуштених рамена, са скамењеним изразом туге и увређености на лицу.
Одувек по природи широке руке, некористољубив, тада је постао циција. Насувши брашно у кошару од луба, стављао је отиске својих прстију да нико не би могао узети ни прстохват. Такве ситнице боље од најопширнијих описа показују какав је пред крај живота постао најславнији и непобедиви руски јунак.
А негде на Западу су на рачунима Поддубног лежали велики новчани износи које он није искористио, а који су врло заинтересовали његову даљу родбину...
...Старца више нису држале ноге. Једном је на повратку са тржнице пао. Лекари су поставили дијагнозу: затворени прелом кука. Моћни организам је овог пута одбио да помогне: кост није зарастала. Успевао је да на штакама стигне само до клупице коју је пред капију постављала његова жена. Ту је макар могао да поразговара са пролазницима.
Поддубни је умро 1949. године у седамдесет осмој години живота. Они који су познавали његову породицу говорили су да то није никакав узраст за Поддубне -- они су умирали добрано преваливши стоту. Снажан је то био род, вечан...
Добивши телеграм из Москве «Сахранити како ваља», ковчег са телом Поддубног је изложен у згради спортске школе. Нису га сахранили на гробљу, већ у градском парку, где су још из времена рата остали гробови погинулих пилота. Постављена је једноставна ограда, на дашчици написано минијумом: «Иван Поддубни».
Убрзо је све зарасло у траву. Ту су тихо и мирно пасле козе и краве. Али, једном је Би-Би-Си саопштио да се у Јејску налази напуштен, скоро збрисан с лица земље, гроб Ивана Поддубног -- човека кога нико није успео да обори на плећа. Онда су власти потражиле место где је сахрањен и подигле му гранитни споменик. На црном камену је урезано: «Овде руска јуначина лежи».
Вероватно није случајно што нам се имена и лица из прошлости враћају, и то не поводом неког значајног датума, већ када се за тим јави друштвена потреба. Она је неопипљива, али је чињеницу њеног постојања немогуће порицати. У нашем данашњем животу када је наизглед свему одређена цена и такса, лик Ивана Поддубног није само непревазиђени спортски феномен, већ прекор. То осећају чак и сасвим млади људи који су недавно овако о њему написали: «Међу професионалним рвачима су постојали појмови «шике» и «бур». Први је означавао остављање утиска на гледаоца -- уметничко приказивање упечатљивих захвата. Рвачима је унапред био познат финале «шикеа», док се најјачи одређивао у «буровој» борби... Поддубни никада није по наредби организатора шампионата легао на плећа.
И само због тога смо ми који већи део живота проводимо у «шикеу» дужни да памтимо Поддубног».
Томе се нема шта додати.
