Ако намеравате да се наредне године излежавате на плажи бугарског летовалишта Бургас на сада не баш популарној источној обали Европе, можете се неочекивано задесити у средиштву једног од најширих и најзлокобнијих сукоба који ће захватити десетак земаља, укључујући атомске силе из хладног рата, и после кога ће вероватно 2008. године уследити неколико излива.
Баците поглед дуж приморја и нешто северније ћете видети како из бугарских и румунских приобалних база узлеће све више и више америчких бомбардера и авиона-шпијуна -- то оружане снаге САД и НАТО премештају своје војне објекте из Немачке на бившу комунистичку црноморску обалу.
2008. године, годину дана после уласка у ЕУ Бугарске и Румуније, некадашњих чланица Варшавског пакта, НАТО ће предузети најагресивније напоре да преостали део региона придобије на своју страну. У Румунији ће се одржати редовна годишња конференција НАТО, и најексплозивније питање на дневном реду биће предложено чланство у алијанси Грузије -- црноморске земље која ће, у случају пријема у НАТО, територију тог војног блока из раздобља хладног рата проширити до дубоке позадине бившег Совјетског Савеза.
Москва већ огорчено реагује на све шире присуство НАТО на тим обалама које су се раније у целини и потпуно налазиле у сфери утицаја Русије (традиционално је само Турска била чланица НАТО). Неколико «замрзнутих сукоба» у Грузији, Украјини, Азербејџану и Молдавији спремни су да се наредне године претворе у опсежне ратове за отцепљење. У сваком случају, изгледа да устанички покрети имају подршку Москве.
Житељима црноморске обале, а њих је 100 милиона, 2008. година се може учинити повратком у доба хладног рата. Међутим, овог пута није јасно која земља, који регион и који народ је на којој страни: попут Јужне Америке или Југоисточне Азије у доба претходног сучељавања Вашингтона и Москве, црноморски регион је постао стално оспоравана територија, подложна разним утицајима, сразмерно упумпавању новца и оружја у земље које ништа не слуте.
Тај сукоб се последњих година најочитије одигравао у Украјини -- украјински избори су демонстрирали драматично сучељавање снага које подржава Русија и демократских покрета које подржава Запад. Ова година се завршила тиме што је прозападна председница владе Јулија Тимишенко, која је на дужност ступила 18. децембра, оптужила Москву да активно финансира опозиционе странке.
Наредне године борба између Истока и Запада може захватити читав црноморски регион, и нису искључене ни војне последице.
Окршај ће вероватно почети већ наредне суботе, када ће 5 милиона грађана Грузије изаћи на биралишта да изабере новог председника и гласа на референдуму поводом предложеног чланства Грузије у НАТО. Избори су расписани после вишенедељних масовних демонстрација у новембру, праћених насиљем, чији су учесници протестовали против проамеричког председника Михаила Сакашвилија. Демонстрације, које је по речима Сакашвилија и низа страних организација подржавала Русија, полиција је сурово угушила. Изгледа да су бирачи у Грузији, као и у Украјини, поцепани на два дела -- једни подржавају ЕУ и НАТО, други би да се врате у сферу утицаја Москве.
Међутим, има и дубљих раскола између Грузије и низа њених црноморских суседа. Бунтовнички региони који се надају да ће створити своје сопствене државе -- углавном зато што су њихови народи оданији Русији -- већ годинама доживљавају умерене сукобе, повремено праћене бомбардовањима и насилним акцијама. Сваки од њих током 2008. године може прерасти у опсежан рат.
У немирним регионима Грузије -- Абхазији и Јужној Осетији -- последњих месеци се запажа нарастање насиља, локални покрети за независност све жешће нападају владине објекте. У суседном Азербејџану расту трвења у Нагорном Карабаху. А с друге стране Црног мора расте напетост у бунтовничком молдавском региону Приднестровља који је лојалан Русији.
Те територије црноморског региона се могу ове године претворити у зоне сукоба, и разлоге треба тражити у другој земљи, ближе Јадранском мору. Крајем јануара или почетком фебруара ће српска провинција Косово највероватније прогласити независност, и тај корак подржавају како ЕУ тако и САД.
Међутим, руски председник Владимир Путин је упозорио да ако Србија, словенска земља, изгуби своју спорну провинцију с албанском већином и она пређе под западни утицај, онда ће бити крајње тешко гарантовати целовитост Грузије и Молдавије. Многи посматрачи сматрају да је то скоро нескривена претња: ако оде Косово, отићи ће Абхазија, Јужна Осетија, Нагорни Карабах и Приднестровље. Поједини посматрачи указују да се у те бунтовничке региони већ слива оружје.
«Узнемирујуће су високе шансе некаквог оружаног излива макар у једној од тих зона сукоба у наредној години -- каже Томас де Вал, експерт за Кавказ Института за новинарство рата и мира. -- Последице могу бити катастрофалне».
Зашто Брисел, Вашингтон и Москва троше тако много времена, новца и наоружања на одсечак обале који је раније таворио непознат? То је делимично условљено географијом -- Грузија, Турска, Јерменија и Азербејџан су близу иранске границе, и очита је снажна жеља за стицањем Западу лојалне тампон-зоне и одбрамбених инсталација око тог сталног жаришта сукоба.
Још један разлог ће постати очит ако нешто дуже поседите на плажи у Бургасу.
Можда ћете у даљини на пучини спазити руске бродове како полажу подводни цевовод под називом «Јужна бујица» којим ће из Русије у Бугарску и Западну Европу која има велике потребе за енергијом потећи милијарде кубних метара природног гаса.
А испред вас ће се дуж бугарске обале пружити реп конкурента «Јужне бујице» -- цевовода Набуко који финансира Запад и којим кроз Грузију, Азербејџан, Јерменију и Турску у Европу стижу исто толике количине гаса из Ирана и Средишње Азије. Ти цевоводи кроз које руско гориво стиже у Европу и њихова тешко успостављена иранска алтернатива представљају економску позадину нарастајућих црноморских сукоба.
Европа у огромној мери зависи од гаса и нафте из Русије. Зависност земаља као што су Немачка и Италија толико је велика да им сместа прети криза ако цевоводи из Русије буду затворени. (То је накратко учињено 2006. године током расправе између Русије и Белорусије око права на цевовод, што је изазвало поприличан шок.) Зато се испоруке нафте и гаса из Јадранског мора преко Азербејџана и из Ирана сматрају животно важним. (То је озбиљан разлог због кога Европска унија не изгара од жеље да беспоговорно прихвати санкције против Ирана у вези с његовим претпостављеним програмом стварања атомског оружја.)
Тако да је та расправа умногоме -- премда не и у целини како поједини сматрају -- изазвана западном потребом за енергетском безбедношћу. Ако Запад жели да се обезбеди неруским изворима горива, животно му је важна лојалност земаља источно, јужно и западно од Црног мора. Са становишта Москве, која жели да очува превласт у региону (и добре цене за своје испоруке), цевоводи би требало да пролазе кроз западни, северни и источни део Црног мора.
Поједине земље, управо Бугарска и Румунија, у сваком случају добијају: и јадранско-ирански нафтовод, и нове руске цеви ће кренути у Европу кроз њихове осиромашене територије.
Док се ви опуштате на златном песку Бургаса -- све популарнијег летовалишта међу житељима како Средишње Европе тако и Русије -- та растућа напетост постаје све приметнија и на обали, и на води. Ипак, учиниће вам се посебно чудном чим се вратите у свој хотел: крај његовог улаза се највероватније вијоре заставе ЕУ -- али је у власништву руских магната.