У Србији ће 20. јануара бити одржан први круг председничких избора. Главни претенденти на положај шефа државе су садашњи председник Борис Тадић и кандидат опозиционе Српске радикалне странке Томислав Николић. Последња испитивања јавног мнења најављују улазак обојице политичара у други круг, а притом Николић треба да буде победник у првој рунди сучељавања.
Предизборна борба се води око кључних питања која данас узнемиравају читаво српско друштво. То је оздрављење економске ситуације, решавање социјалних проблема, борба с организованим криминалом, решавање проблема Косова, и најзад, за спољнополитичке приоритете земље. Истина, ако слушате шта говоре многобројни западни политичари, дипломате, политиколози, можете стећи утисак да су се у предизборном окршају сусрели васељенско Добро и Зло. Притом Николића приказују искључиво као ултранационалисту, непријатеља Европе и присталицу новог рата за “Велику Србију” (премда је он сам не једном изјављивао да је категорички против решавања балканских проблема војним путем).
Међутим, ни по јада кад би се мешање САД и Европске уније у предизборну ситуацију у Србији испољавало само у интензивној пропагандној обради бирача. Знатно је опасније то што је косовски проблем, најважнији за судбину читавог света, постао талац патолошке мржње Запада према српским родољубима и Радикалној странци која редовно побеђује на изборима, што значи да има озбиљну подршку српских грађана. Статус Косова се претворио у монету за поткусуривање западних политичких технолога и државника који следе њихове рецепте.
Карактеристично је што садашњи развој ситуације око косовског регулисања умногоме подсећа на догађаје од пре годину дана. Тадашњи специјални изасланик генералног секретара ОУН за Косово Марти Ахтисари је по тајном налогу из Вашингтона и Брисела у предвечерје јануарских скупштинских избора у Србији одредио паузу у процесу одређивања коначног статуса покрајине. Али је господин Ахтисари већ почетком фебруара 2007. године обнародовао план давања Косову надгледане независности без сагласности Београда. Било је опасно да се то учини уочи избора. Постојао је ризик да се у Србији оснаже протестна расположења и на власт доведу исти ти радикали.
Распоред снага у Србији се ни данас није принципијелно променио, те Вашингтон скупа с Бриселом усхићено користе исти онај поступак од пре годину дана, и то у још одиознијем оличењу. Тупавим српским бирачима је бачена “масна кост”. Управо 28. јануара, између првог (20. јануара) и другог (3. фебруара) круга гласања, руководство ЕУ на нивоу шефова МИП намерава да Београду да на потпис Споразум о стабилизацији и асоцијацији. Тај документ обично представља први корак на путу интеграције ове или оне земље у ЕУ. Међутим, сам по себи он још не гарантује будуће чланство. ЕУ потом без икаквих сметњи може замрзнути интеграциони процес, позивајући се на хиљаду разлога -- од помањкања воље Београда да ухапси бивше лидере босанских Срба Радована Караџића и Ратка Младића па до финансијских проблема у самој Европској унији.
Запањујуће, али се за намеру ЕУ да 28. јануара потпише споразум са Србијом сазнало тек почетком 2008. године -- оперативност без преседана за обично троме бриселске чиновнике! Али, шта све неће учинити у име извикане политичке целисходности! Та, потписивање споразума с ЕУ мора постати адут за председника Тадића уочи пресудног гласања. У замену ће Европска унија, али већ у кулоарима, затражити од Београда да пристане на губитак Косова. А када се страсти смире, може се и заборавити на пријем Србије у ЕУ. Та, Споразум о стабилизацији и асоцијацији још ни издалека није улазак у Европску унију. На крају ће Срби остати без Косова, без ЕУ, али са председником изабраним у Бриселу.
Зашто ли Томислав Николић није по вољи Запада? Пре свега и у првом реду зато што не скрива своју намеру да развија свестране односе са Русијом. “Ситуација је таква да судбина наше земље, њеног суверенитета и територијалне целовитости зависи од Русије. У условима када нам одузимају Косово, Србија не може опстати као суверена држава ако не буде имала подршку Русије” (“Време новости”, 14.05.2007) -- испод тих речи Томислава Николића могу се потписати сви они који иоле схватају садашњу ситуацију око Косова. Николић предлаже Москви конкретне варијанте продубљавања сарадње, учешћа руског бизниса у приватизационим пројектима. А недавно је кандидат СРС изјавио о намери да укључи Србију у процес стварања Савезне државе Русије и Белорусије, па чак и да у земљи смести руску војну базу.
Притом је подсетио да у Србији већ постоји америчка војна база “Бондстил” на Косову. Ако и Русија буде имала војну базу, онда ће две велесиле ојачати сарадњу, а Србија ће постати у потпуности безбедна, сасвим одмерено је закључио Николић. Али, и само спомињање руског војника на Балкану је било довољно да Запад појача кампању против СРС.
Суштина ствари је у томе што планови српских радикала представљају претњу за економске и политичке планове Запада у стратешки важном Балканском геополитичком региону. У Вашингтону и Бриселу су већ исцртали карту тог региона по сопственим кројевима. И на том цртежу нема места ни за Русију, ни за њеног главног савезника на садашњој шареној међународној политичкој сцени -- Србију.
Извор: “Фонд стратешке културе”