21.јануара 1942.године у Новом Саду почела је надалеко позната тзв.“Новосадска рација“- хапшење и убистава Срба и Јевреја, који су мађарски фашисти без икаквог повода извели у злочиначкој акцији. За три дана „рације“у водама под ледом Дунава нестало је преко 1300 Новосађана.
Градом су неколико дана раније излепљени плакати које су објављивали почетак рације: "Пошто се на подручју Новог Сада крију разна сумњива лица као и велика количина оружја, то је Министарство војске наредило да се одржи претрес свих станова као и легитимисање свих лица. Наређује се грађанима који код себе имају каквог оружја, да га одмах предају најближој команди. Наређује се да се свако задржава у стану где је пријављен. Слободно кретање дозвољава се само државним чиновницима, фабричким радницима као и сваком грађанину колико му је потребно да набави најнужније животне намирнице за одређени дан. У сваком случају свако мора располагати са потребном легитимацијом, а кретање је дозвољено само средином улице. Жалузине на прозорима морају бити спуштене и не сме се гледати на улицу.
Код кога се буде нашло сакривено оружје, или ко буде код себе држао сумњива лица, тај ће бити изведен пред војни суд." Потписник : honved –alomaš porančok (хонведски командант места - Јожеф Граши). По тексту плаката нико није могао ни помислити да окупатор намерава под "рацијом" да изврши масовна зверства над Србима и Јеврејима у циљу њиховог потпуног уништења. 21. јануара око 6.00 ујутро мађарске фашистичке хорде су се размилеле по целом граду, блокирале све улице и почеле вршити "претрес". При томе су вршили таква зверства, да ће ући у историју као узор непојмљивог варварства.У Руменачкој улици резултат претреса станова и легитимисања био је тај да је већина становништва камионима одведена на дунавску обалу, тзв."Штранд". Неке су убијали већ на улици. Тако су, на пример, жандарми приморали Саву Фелбапова и Стевана Ракића да легну у снег са опруженим рукама, па су их из пушака побили. Породицу Коларов затрли су готово потпуно, убивши 9 чланова; остала је само мала Александра.
Један од официра узео је из недара једне жртве 250.000.- динара. Тај исти официр-садист присилио је 13-годишњу Александру да вуче лешеве својих убијених родитеља на улицу, како би се могли утоварити на камионе. 23 јануара упало је пет жандарма у кућу Јелене Јовандић и запитали њене синове, недораслу децу, које су вере. Кад је једно дете одговорило да су православци, они су све петоро деце истерали у двориште, а мајку затворили у кућу и поставили војника да је чува. Несрећна мајка чула је дечје запомагање: "Мама, не дајте нас!" Затим су одјекнули пушчани плотуни, па је наступила тишина. Полулуда од бола мајка је истрчала у двориште и скаменила се: видела је пет лешева својих синова, наслоњених на суседову тарабу. Не обазирући се на њен бол, крвници су јој ставили нож под грло и затражили новац. А кад су добили сав новац, отишли су у друге куће. Осим ових страдали су и многи други. Сви су одвођени камионима на „Штранд“ и друга места и тамо стрељани. Појединачно убијање вршило се и на самој дунавској обали код петроварадинског кеја и у близини железничког моста. Њихове лешеве одмах су бацали у Дунав посебне војне екипе одређене баш за тај посао. На углу Милетићеве и Горњошколске улице такође је вршено масовно убијање Срба и Јевреја из околних улица. Ту су жандарми и војници доводили групе људи, којима је наређивано да клекну у снег. После тога им је у леђа опаљен плотун, а жртве су падале лицем у снег.
Новодоведени морали су стати испред побијених жртава па су и они обарани плотунима. А за промену, некима је наређено да легну на земљу, па су тако убијани.На ту крваву кланицу довођени су не само одрасли мушкарци него и жене и деца, па и одојчад у наручју матера. Пре него што би се лешеви одвукли, војници су скидали бунде, ципеле и остале ствари од вредности.23. јануара спроведена је већа гомила људи, жена и деце од санаторијума др. Јаковљевића до краја трамвајске пруге, према санаторијуму др. Узелца, и ту су пушчаним и митраљеским плотунима пострељани. После тога војници су лешеве вукли за ноге до саме дунавске обале и ту их бацали под лед.Све ово гледали су морнари са брода "Корона" који је пловио између једне и друге обале. Морнари су причали да је маса лешева ометала пловидбу.Једна велика група људи доведена је истог дана из околних улица у двориште касарне, где су непосредно затим били стрељани. Док су лешеви лежали на земљи, један од официра издерао се на војнике: "Склоните ове цркотине да их не гледам". Војници су се сами хвалили да су са мртвих људи секли прсте и скидали прстење.Гомила Срба и Јевреја из свих делова града довожени су камионима или су под стражом, пешке, спроведени до пред сам улаз у“Штранд“, новосадску плажу. Ту су били постројавани у редове и чекали су да буду уведени појединачно или у групама на плажу, одакле су се непрестано чули пуцњеви пушака и запомагање жртава.Масовно убијање на самој обали Дунава, поред Штранда, почело је 22. јануара у 4 сата ујутру и трајало је до 4 сата поподне. Жртве су падале у воду, а оне које су пале на обалу, војници су гурали под лед. Један посматрач са друге обале установио је да је убијено 15 особа на минут. У 16 часова дошао је мађарски официр и наредио да се преостали "заробљеници" одведу у Спомен-дом. На путу до дома стрељани су неки старци и изнемогли, према наређењу које је било издано: "Ко се успут буде окренуо или застао, биће убијен". На православно Успенско гробље Мађари су доводили становнике околних улица, већином Јевреје, и убијали их или на улазу у гробље или на самом гробљу. После масовног стрељања невиних жртава, мртвачница је била сва попрскана крвљу и мозгом, а зидови изрешетани мецима.Да би, ваљда, уклонили главне сведоке тог ужасног злочина, убили су на крају и гробара, његову жену и двоје деце ( једно од 9, а друго од 13 година).На игралишту "НАК"-а жртве су довођене из свих делова града и ту убијане дана 22. и 23. јануара. У току та два дана цео простор био је блокиран, а из тог правца непрестано су се чули плотуни.24 јануара дошли су на игралиште радници градског поглаварства да уклоне трагове крвавог злочина. Крв је очишћена, место дезинфиковато, а лешеви однесени на Успенско гробље. Како је досада утврђено, у "рацији" су учествовали: војска и жандармерија, мађарска државна краљевска полиција (Magyar Kiralyi Csendorseg) , као и локални становници мађарске националности, који су живели у Новом Саду.Покољима су руководили штабови појединих скупина, смештени у поједине мађарске куће. Судбина Срба и Јевреја зависила је тако не само од војске и жандармерије, него и од самог мађарског домаћина куће, у којој је био штаб дотичне формације. Реч таквог домаћина куће била је пресудна по Србе и Јевреје похватане у реону.За спровођење "рације" окупатор је изабрао оне најкрволочније. Као илустрацију навешћемо само неколико случајева који показују злочиначку свирепост извршилаца. Тако је ђак жандармеријске школе у Сексарду КЕЊЕРЕШ ЈАНОШ рекао: "Убио сам 20 људи из Шосбергерове куће у Милетићевој улици. Убијање ми је причињавало задовољство, само ме је после мрзело да лешеве бацам у камион". 23 јануара 1942 у стан Јована Татовића ушли су један жандарм, један жандармериски поручник и један војник. Жандарм је ухватио домаћина, а официр је прислонио на ухо жртве цев револвера и опалио. Смртно погођен, човек је пао, а официр се искезио и задовољно рекао: "Лези сада, смрдљиви Раце" (Рац је погрдни мађарски израз за Србе).
Као награду за „јунаштво“од својих команди ови извршиоци-џелати одликовани су касније "Крстом народне одбране" (Nemzetvedelmi Kerest) и "Споменицом јужних крајева" (Del-videki Emlekerem), као да су их зарадили на фронту. Групе невиних цивила голоруких Срба и Јевреја, који нису показивали ни најмање знаке отпора, и који су сви били похапшени у њиховим кућама, називани су заробљеницима (фоглок) као да је Нови Сад био бојно поприште, на коме су се сукобиле две равноправне војне снаге.Годишњица ретко свирепог злочина обележава се сваког 23.јануара на месту где је злочин извршен на обали Дунава.
Извор: проф. З.Голубовић -"Рација у Јужној Бачкој 1942. године" , Википедиа
