У ноћи између петка и суботе 11. јуна 1999. г. двеста руских падобранаца је ушло на Косово. Две чете наших момака узеле су под своју контролу Приштински аеродром. Основица за искрцавање главних снага била је обезбеђена. Међутим, до искрцавања није дошло. Главних снага већ није било.
Потом је бројност наших падобранаца “плански” повећана до батаљона. Ваздушно-десантне јединице (ВДВ) пореметиле су све планове НАТО. Тих дана је прес-служба обједињене команде НАТО у македонској престоници Скопљу саопштила да се “између руководства десантног батаљона РФ и британских официра одвија миран дијалог”. И “никаквог сучељавања нема”. Саопштава се да је падобранско-десантна бригада Велике Британије ноћу повучена од аеродрома у градске четврти Приштине.
Потом су многи руски политичари својатали заслугу доношења одлуке о маршу-скоку. Међутим, и Државна Дума и Савет Федерације су одлуку о увођењу руске војске на Косово донели ретроактивно. Нико од Русије притиснуте економским и политичким проблемима није очекивао буђење великодржавних амбиција. Само што се почело испетљавати после пада 1998. године. И гле, одједном, покушај активног учествовања у новом прекрајању Балкана.
Потом су, истина, брзо почели да израчунавају колико ће нас милиона долара коштати та кампања. А шта ако усфали за уређење вила крај топлих мора. Биће да је усфалило. А и геополитичке амбиције су биле кратког даха. Недавно је МО Русије чак сасвим затворило центар за припрему мировњака. Наши владаоци Русију све тешње стискају у границе Ивана Грозног. Док је таква влада на власти, немамо нити ћемо имати средстава за пружање економске помоћи Србији. Уосталом, и САД су скрајнуте од обнове избомбардоване индустрије Југославије. Немачка се тихо и неприметно намеће за најбољег пријатеља Срба. А нас европска средства јавног информисања постепено претварају у окупаторе или у најбољем случају беспосличаре.
Уосталом, Министарство одбране РФ је и тада, 1999. године, изражавало забринутост због пасивности снага алијансе против наоружаних одреда косовских Албанаца. Практично у стопу за натовским снагама на Косово су улазили екстремисти. Они су 13. јуна 1999. г. у предграђу Приштине убили двојицу југословенских војника, једног полицајца и локалног житеља-Србина. Започео је масовни егзодус српског становништва с територије Косова. Према подацима Демократске странке Србије, Косово је само 11-12. јуна напустило 30.000 Срба, Рома и Албанаца лојалних властима.
А међутим, агресија на Југославију је започела после оптуживања владе Слободана Милошевића за “дивљаштва према албанском становништву”. Докази за то ни дан-данас нису пронађени. Уосталом, оптужба није прави узрок. САД су такође оптужиле Ирак за поседовање оружја за масовно уништавање. А узрок рата је жеља за контролом над изузетно важним геостратешким регионом. Косово, које је у СРЈ имало статус аутономне покрајине, прешло је под контролу војске НАТО после 76-дневних бомбардовања Југославије 1999. године.
Наш одред, руку и ногу везаних међународним законима, договорима и осталим једноставно није у стању да заустави злочине Албанаца. Клин се само клином избија. У доба Мусолинија у Италији је припадност мафијашком клану значила само једно мучење и потом стрељање (или омчу око врата). Мафија није могла ни да писне. А у демократији је мафија влада у сенци. Ено, читаве су серије снимили о комесару Катанију. А свеједно нису успели да је савладају. Сила се може победити само већом силом. Али, пре силе мора постојати одлучност.
А одлучности није било. Марш-скок наших падобранаца у Приштину изненадио је чак и сопствену команду. У 51. тулском пуку, где се тада налазио штаб Косовске мировне мисије, били су затечени одлуком о повећању бројности руске групације. У том тренутку је било комплетирано тек две трећине бригаде, те се морала обавити допунска попуна преко војних одсека. Одабир је био врло строг потребни су само стручњаци: механичари-возачи и митраљесци за противваздушне јединице. Међутим, кадровски проблем није једини. Није довољно људе позвати у војску, њих још треба и обучавати. У годинама Великог Отаџбинског рата (1943-1945. године) новоформирана дивизија је током 6-8 месеци борбено уходавана. Овде су, пак, недостајале чак и државне заставе. На Косову је за сваки пункт, а било их је организовано мање од стотине, била потребна застава. А њих је требало обнављати сваког месеца, у бољем случају, свака два. Оне врло брзо бледе на сунцу. А сем тога, биле су потребне и заставе са символиком ВДВ. Заставе “победничке демократије” на крају крајева су купљене у једном погребном заводу по цени од 150 рубаља.
Но, све су то наше потешкоће. То се ми можемо жалити на нашу беспарицу и несређеност. Али је зато Запад сасвим другачије реаговао.
Од запањености и гнева до притајеног одушевљења тако се може окарактерисати реакција Запада на марш-скок руских падобранаца на Косово. Прашина испод точкова оклопних возила руских мировњака није ни стигла да се слегне, а истакнути амерички аналитичари су већ усплахирено давали интервјуе.
Збигњев БЖЕЖИНСКИ
Бивши помоћник председника САД за националну безбедност у демократској администрацији Џимија Картера сматрао је да “не треба преувеличавати улогу Руса на Косову, као ни амбиције које се иза те операције крију... Упућивати 200 лоше наоружаних војника у дослуху са Слободаном Милошевићем, зависити од Срба у исхрани сопствених војника све то ми се не чини испољавањем снаге. Пре ће бити да је то испољавање неуспеха. А неуспешност није довољна да би се изборило за битну улогу на континенту који је у процесу промена. Европа се шири, реорганизује, а Русија је по сопственој вољи одлучила да остане изван тог важног процеса. Дугорочно гледано, све то не само да неће ојачати европску улогу Руса, него ће им и штетити. Било како било, њихов импровизовани гест опет истиче стари евро-амерички проблем стварања нове равнотеже снага после “хладног рата”: укључити или одвраћати Русију?”
По мишљењу З. Бжежинског, “Запад је био изузетно добар и штедар према Русима. Пружена им је велика финансијска помоћ, отворена врата “групе седам” за њено претварање у “групу осам”, премда Русија није задовољавала ниједан неопходан критеријум за улазак у заједницу економски и политички слободних земаља. Запад је озбиљно укључио у преговоре око Косова, премда је у то време Русија водила тајне преговоре са Милошевићем да би спречила онакво решење проблема какво је Запад хтео”.
Џејмс БЕЈКЕР
Бивши државни секретар САД: “Сасвим је разумљиво што Руси не желе да се налазе на Балкану под контролом НАТО. По њиховом мишљењу, тешко се сложити с нечим сличним после њихове осуде агресије бомбардовања НАТО”.
Оцењујући улогу Русије у регулисању косовске кризе, Џ. Бејкер сматра да је “Јељцин доста урадио да би се пред свима појавио с дипломатским решењем проблема. То Русима треба признати”.
Истовремено, сматра он, не вреди се заваравати: пронађени компромис се разликује од одлуке зацртане у Рамбујеу. На пример, није предвиђено одржавање референдума на Косову. А у спровођењу споразума одговорност НАТО и ОУН се врло разликује од онога што је тада било предвиђено. Та одлука је слабог квалитета.
Џ. Бејкер је у вези улоге америчког руководства у превазилажењу кризе рекао: “Данас има више проблема него раније. Данас Америка има отворених питања са Русијом, Кином и Индијом. Многи Кинези, на пример, сматрају да смо бомбардовали њихову амбасаду да бисмо их казнили због кршења грађанских права. Та замршена ситуација ствара много проблема”.
Ричард ПАЈПС
Утицајни амерички политиколог, бивши саветник председника Роналда Регана за питања Источне Европе, песимистички оцењује перспективе прилика око Југославије.
“Милошевић нас је опет преварио. Слутим да је улазак Руса у Приштину његова иницијатива и да су је заједно оствариле војне команде у Москви и Београду. Циљ? Спречавање масовног егзодуса Срба са Косова, који би ишао наруку Албанцима.
Други разлог Русија иде на сукоб с Америком. То је резултат ширења НАТО, а не само косовског конфликта. Ја сам заједно са другима упозоравао Клинтона да ће Кремљ проширење алијансе сматрати непријатељским чином и да се може одлучити на рискантне авантуре пошто више неће имати шта да изгуби. Резултат је следећи: никада још од завршетка “хладног рата” односи Вашингтон-Москва нису били толико напети. Исто то се може рећи и за Кину”.
Р. Пајпс сматра да је НАТО предузео неопходну интервенцију пошто се Милошевић не би зауставио на својим границама. “На војном плану све је испало како треба. Међутим, на политичком ствар се може преокренути у катастрофу: НАТО је поцепан, Клинтонова администрација делује несигурно, нико не жели да у име косовских Албанаца жртвује своје интересе у Москви и Пекингу”.
Он се изјаснио за игнорисање присуства Руса на Косову, за однос према њима као према људима који су извршили самовољно освајање. “Њих је 200-300 против 20-30 хиљада савезника. Нека они створе једну-две зоне контроле. То неће довести до битних промена у размештају снага” истакао је политиколог.
Адам ЈУЛЕМ
Познати амерички стручњак за Русију, директор Центра за словенска истраживања Харвардског универзитета сматра да слање падобранаца на Косово представља “не само потврду руског национализма. То је објава “хладног мира” Сједињеним Државама. Помислили смо да ће Јељцин прогутати још једно понижење. То је постало гигантска грешка. Ове недеље у Келну “група осам” мора покушати да обнови везе са Русијом”.
По мишљењу А. Јулема, НАТО и Америка морају начинити уступке Јељцину, поготово на политичком плану. На пример, оне морају одложити даље ширење алијансе, одрећи се једностраних акција којима су обележене последње одлуке. Талас антиамериканизма који се ваља Русијом, мора се хитно зауставити.
Он сматра да сусрет “групе осам” мора постати почетак процеса који би “морао осујетити победу екстремног, антизападног председника на руским изборима 2000. године. Немогуће је изградити “амерички мир” у Европи без доприноса Москве. Европљани то добро знају. Сем тога, не може се игнорисати чињеница да у Русији остаје 6.000 нуклеарних бојевих глава које треба контролисати. А Москви је потребан Запад да би стекла међународни легитимитет”.
На питање шта ће се десити на Косову, политиколог је одговорио: “Руси ће добити свој сектор. НАТО ће морати да се договори са Милошевићем: не мислим да ће он изгубити власт и да ће Косово постати сасвим аутономно. Опасност је у могућности почетка грађанског рата пошто ОВК није баш претерано спремна да се разоружа”.
Ти неговани амерички аналитичари су били у праву. Албанцима није ни на крај памети да се разоружавају. Присуство наших падобранаца на Косову, као и више десетина хиљада војника из НАТО контингента није заштитило Србе. НАТО се поцепао, премда ту пукотину брижљиво замазују и не излажу погледима. Ускоро предстоји глобални окршај за сировинске ресурсе. А ту ће бити свако за себе. САД посебно, Европа посебно. Једино Енглеска као умиљато јагње покушава да сиса две овце. Избор Енглеске је њена национална валута. Док је фунта стерлинга жива значи да Енглеска није у Европи. А фунта стерлинга је чврста. Чак може и долар надживети.
А наши ће падобранци ускоро отићи са Косова. И као да и не беше наше мале победе. А то је била управо наша победа.
Не постоје непотребне победе. Дошли смо у помоћ нашој браћи. А тако нешто се не заборавља. Запорошци су у XV веку, премда у то доба и сами окупирани од католичке Пољске, слали своје борбене дружине хуситима у помоћ. Тада словенско братство не беше само празан звук. Победа руске војске под Гумбинијеном августа 1914. године у Черчиловим је очима поткрепила руске претензије на Калињинградску област, која се раније називала Источна Прусија.
Марш-скок наших падобранаца то је победа. И она је већ ушла у историју:
МИП Грузије: Акције мировњака у Кодорској клисури представљају грубо кршење договора о извођењу мировне операције у Абхазији.
РБК, 12.04.2002, Тбилиси 19:40:51
Акције мировњака у Кодорској клисури представљају грубо кршење договора о извођењу мировне операције у зони грузијско-абхаског сукоба, изјавио је министар иностраних послова Грузије Ираклиј Менагаришвили. По његовим речима, споразум из 1994. г. предвиђа само патролирање Кодорском клисуром, пошто та територија не улази у зону безбедности, саопштава BS PRESS.
Шеф МИП Грузије је истакао да грузинска страна не жели да “ствар дође до извођења мировних снага ЗНД из зоне сукоба”, и изразио наду да ће команда мировњака у насталој ситуацији испољити разборитост.
Истовремено И. Менагаришвили сматра да је “неумесно” доводити у везу садашње искрцавање руских мировњака у Кодорској клисури са марш-скоком руских падобранаца на Косово.
Не постоје непотребне победе. Постоје само неискоришћене победе. Садашња банда лопова и пробисвета не хаје за руске победе. Они осећају да њихово време истиче, ближи се крају. И, напослетку, треба што више натрпати џепове прекоокеанским зеленим тугрицима* или разнобојним европским папирићима. Но, папирићи, ма они били и са двадесет ступњева заштите, врло лако постају трице. А победе су вечне. Још ћемо ми њихове плодове пожњети.
За Свету Русију! За Велику Русију!
* Монголска новчана јединица.
