У удомљанском друштву (као и у тверском, као и у руском) нагомилавају се проблеми који не само да се не решавају, већ их нико чак није ни свестан нити се постављају на разини делегатске и извршне власти. Из месеца у месец посланици Рејонског Совјета решавају другостепена питања, док се најважнија, животно важна питања опстанка народа десетинама година не решавају. И тек ту и тамо нечији узвик-јецај продре кроз свеопшту ћутњу: “Малолетници уништавају игралишта у дечјим вртићима”. Или у статистичком извештају: “Број становника у рејону смањен је за...”. (Уопште, ти годишњи извештаји управе рејона врло су занимљиво штиво бележење чињеница без путева решавања дијагнозу постављамо, не намеравамо да лечимо признање је сопствене немоћи из године у годину).
Ко, када и где то поставља питања о духовној провалији што се разјапљује, о још једној катастрофи што се приближава? Масовно хронично пијанство које нарочито пада у очи по селима, дечје пивско пијанство и прерано пушење, а на тој основи опште опадање физичког и духовног здравља народа, изумирање села, опште смањење бројности становништва, распад институције брака (на 10 бракова 8-9 развода), масовни абортуси, катастрофално срозавање морала... Редовно годишње смањење бројности становништва у рејону достиже око 300-400 људи. Тако је за 4 године број становника у рејону опао за преко 1.200 људи! Која разина власти је то појмила? Разлози, закључци, практични кораци за промену ситуације? Да ли је ико на некој од многобројних седница и саветовања управе чуо те страшне бројке? Раније је председник колхоза смењиван у случају смањења броја грла стоке. Овде пак људи умиру као муве и апсолутна тишина; свако је и даље на свом месту, са својим портфељом, трчкарају, папирићима шушкају, граде блокове нуклеарке и виле, возикају се сопственим аутомобилима од по 30 хиљада долара...
Обично коментаришу: социјални проблеми су због нерешенних економских. Кад покренемо економију решићемо и социјалне проблеме. Та реците, како то наталитет зависи од економије? Зар у породицама запосених у нуклеарци има више деце од просека у рејону? Или целовитост породице зависи од имућности? Није ваљда да још увек није јасно да наталитет, постојаност породица зависи само од разине морала у друштву? Колико још одрастао човек треба да проживи да би ту очигледну истину схватио и престао да се бави трабуњањем?
Само да изградимо трећи блок нуклеарке... И шта онда? Како је то постојање нуклеарке у рејону утицало на животни стандард у селима, на стање пољопривреде? Апсолутно никако. То стање није ништа боље од суседних рејона, а често је и горе. Довољно је бацити поглед на резерват-колонију као што је село Рјад. Својевремено су тамо преселили житеље села из заштитне зоне око нуклеарке. Обећали су, као што је уобичајено, рајско насеље. А шта је сад? Одговорите, руководиоци, ако имате савести... Ма шта Рјад! Погледајте како живе људи у северном делу Удомље (свечано су обележили 20 година пуштања 1. блока нуклеарке!) још увек нема нормалне питке воде! Или задатак за ђака-првака: колико је још потребно седница рејонског Совјета, колико мандата Шефу рејона па да се најзад направи свега 2 км пута од села Копачева према селу Глазачи којим се сада може проћи само тенком? Али зато: “Наш је главни задатак да изградимо трећи блок нуклеарке!” Па макар био и десети! Блокови нуклеарке ни у ком случају не могу бити главни задатак. Главни показатељ може бити само једно ступањ духовног, моралног, физичког здравља друштва, увећање становништва.
Шта да се ради с деградацијом, изумирањем села? Опет кажу потребан је новац за пољопривреду... Ко ће и колико пара уложити у село, ако је у читавом колхозу преостало 3-4 трезних тракториста? Које то социјално-психолошке службе решавају та питања? Још се понекад чују теме о борби с наркоманијом, а питање борбе с пијанством се више и не поставља предали су се, и друштво и власт су се предали... А то је у непосредној вези и с општом деградацијом радне снаге радних места има, али се људи потребне струке више не могу наћи. Број становника у селима опада. Шта ће бити даље? Шта ће бити кроз 10-15 година? Одговор удомљанских власти остаје непромењен током последњег десетлећа “објективни процеси”. По чему то објективни? Зашто у сибирским селима где живе староверци број становника расте, а у нашим се селима смањује? Зашто у селима старовераца старци не добијају пензију од државе (свесно одбијају) и не жале се на живот, док код нас добијају а свеједно им није довољна. Значи да проблем опет није у економији већ у духовној сфери.
Зашто се село обавезно финансира из рејонског буџета, из свакојаких “инвестиционих” и ”нуклеарних” фондова по принципу шта преостане? Зашто у граду граде ли граде све нове и нове објекте (куг-ла-на, без тога нам нема живота!), док се на селу људи и дан-данас лече у болницама које су још спахије пре револуције изградиле? Па у чему је онда “објективност процеса”? Или када ће већ једном вечите “газде живота” људи који сносе посебну одговорност за живот града и рејона престати да вуку ћебе (имовинско, финансијско) на себе, да уређују и сређују само сопствени живот, да граде те изазовне, сасвим нескромне виле у светлу свеопште горе наведене деградације? Када ће се њихови организациони таленти окренути не само сређивању сопственог живота, већ сређивању живота народа?
Међутим, рејонске се власти чак и не баве духовним проблемима народа. А црква се, одвојена од државе (а многи пастири и од народа), прибојава да зађе за црквену ограду у сусрет потребама људи.
Опет и опет машу законима: да ли да се шеф рејона бира непосредно или да га бирају посланици... закони су лоши... треба више закона... А сеоска општина је хиљадама година живела без икаквих писаних закона, само по моралним, и ништа живела је. Значи да ствар опет није у писаним правним законима, већ у неписаним моралним. И док се без писаних закона може живети, без моралних никако не може...
Шта, шта то још треба да се деси па да они “најнапреднији” најзад схвате да је моралност примарна у односу на економију, политику, па чак и образовање? Да ако деградира моралност, деградира и економија. Зато што прво иде духовност, вера, култура, васпитање, па тек онда формална знања, економија итд. који сами по себи људе не чине ни бољима ни чистијима.
И још једно. Довољно је само поставити та изузетно озбиљна питања и из кабинета власти сместа следе ниски коментари: та питања не постављају зато што би она икога уистину забрињавала, већ је то једноставно политика ритнути власт. Или: лако је критиковати, потребни су конструктивни предлози. Али када те предлоге изнесу, најчешће на њих чак и не одговарају, не реагују.
Сада би власт требало да збија већ сасвим мали број преосталих активних људи ради решавања горућих питања, а не да се бави интригама и маневрима само да се одржи у фотељи. Засад пак имамо ледену равнодушност и према животу народа, и према проблемима његовог опстанка. Јачање моралности, духовног здравља управо то мора постати главна тачка улагања напора и средстава. Не “поп-музика”, не “шоу”, не куглане све је то разврат и наставак расула, већ култура традиционалних моралних вредности, православна култура. И “очеви града” би требало да почну од себе да покажу пример скромности и искреног служења људима.
И поред најбоље жеље, многа, па и наведена, питања друштво не може решити без учешћа државе. Друштво је већ делегирало држави између осталог и решавање тих изузетно важних питања. Али, очигледно да воља власти (и друштва) суочених с решавањем таквих питања најчешће бива просто паралисана нек иде како иде, ваљда ће се само поправити. Неће се поправити. Изгубљени данашњи дан вреди колико три у будућности. Проблеми који се данас не решавају нагомилаваће се, изнедрити непредвиђене мутације, јачати, разарати друштво у разним правцима... Срозавање морала водиће порасту криминала, наркоманије, пијанству, вандализму. Никакве куле од слоноваче неће спасти њихове власнике ни саме куле од стихије коју они сами данас изазивају својим нерадом и омаловажавањем устаљених норми народног морала.
