“Да су Југословени заокренули на југ, натовци би све досад сахрањивали своје војнике!”

IMCL1


     интервју генерал-пуковника Леонида Григорјевича Ивашова “Независимој газети”


     


      ЛЕОНИДЕ ГРИГОРЈЕВИЧУ, како оцењујете одлуку о повлачењу руског војног контингента са Балкана и какве су геополитичке последице тог корака за Русију?


     


      Таква одлука, не замерите, представља још једну глупост геополитичких размера. Стратешки интереси Русије на Балкану постоје већ више столећа, а нису нестали ни данас. На жалост, на власти практично није остало људи способних да стратешки и виде те интересе и предвиђају последице десетинама година унапред.


     


     Због тога се ствар често своди на чисто књиговодствено дугује-потражује, када се сасвим озбиљно пребројава колико се може купити обојака за војнике за истих тих 25 милиона долара. Но, зар треба доказивати да та питања леже у сасвим различитим равнима, и да људи овлашћени за доношење стратешких одлука морају мислити управо стратешки. А ми смо због тренутно владајуће књиговодствене, утилитарно-прагматичне логике напустили Лурдес, оставили Камрањ... Али, реците  да ли је армија због тога постала борбено способнија или макар богатија? Јесу ли војници и официри почели да боље живе? Авај.


     


     Исти такви биће и резултати одласка са Балкана. Међутим, да су спољнополитички ресор, структуре силе (МО и МУП, прим. прев.) и бизнис максимално искористили потенцијал који су наши падобранци створили у том региону, то би се преокренуло, уверен сам, у милијарде долара економске користи. Јер, први пут за много година момци-падобранци су, извршивши скок у Приштину у доба срамотног рата НАТО против Југославије, обновили веру у Русију у оном делу светске заједнице који не жели да живи по заповести из Вашингтона. Њу је само требало још преточити у конкретне политичке и економске пројекте.


     


     Балкан је стратешки важна раскрсница светских комуникација, и онај ко учествује у контроли над њом, утиче на ситуацију, у најмању руку у Европи. С одласком руских мировњака са Балкана озбиљно су погоршане позиције “Лукојла”, ”Газпрома” и других руских бизнис-играча. Слабе и наше војно-стратешке позиције у Европи и конкретно на Средоземном мору. Чак и снажној велесили, каквом сви ми желимо да видимо Русију, биће потом тешко, ако не и сасвим немогуће да их поврати.


     


      Док сте били начелник Главне управе за међународну војну сарадњу Министарства одбране РФ, били сте непосредни учесник догађаја везаних за увођење руског батаљона на Косово. Када се то збило, многима се заиста учинило да Русија подиже главу, да као и раније поседује ауторитет и утицај на светској арени. Оживела је нада да је наша армија не само жива, него и способна за одлучне акције. Испричајте подробније о тим догађајима.


     


      Пред увођење нашег десантног батаљона блок НАТО је доспео у сложену и незавидну ситуацију. У Европи је започело превирање због агресије на суверену Југославију, јавност је вршила изузетно снажан притисак на владе, а у средствима јавног информисања је нарастала бујица података о томе да је тај рат нечовечан. Почели су да се пробијају извештаји о губицима, а у Немачкој је опозиција (ХДС/ХСС) чак поставила питање престанка финансирања учешћа земље у тој авантури. Речју, све је постајало неповољно по НАТО.


     


     У тим условима Русија је добила шансу да постане централни играч у регулисању југословенске кризе. Европљани су, па чак и Американци, с надом гледали у нас, сматрајући да ће Русија моћи да раздвоји стране-учеснице у сукобу. Ми смо стално преговарали с Американцима, а сем тога незванично смо били у тесној вези с министарствима одбране Немачке, Грчке, Шведске и Финске.


     


     Успели смо да од Американаца постигнемо много тога. На преговорима с делегацијом САД на чијем челу је био генерал Фоглисон (посредници су били Финци који су одиграли позитивну улогу), било је одлучено да ће се “безбедоносно присуство”  такав назив је носила послератна операција на Косову  спроводити на следећи начин. Снаге које су учествовале у рату против Југославије разместиће се дуж границе Косова с Албанијом и Македонијом. Њима је одређен коридор од највише 50 километара. Те снаге је требало да блокирају границу између Албаније и Македоније и СРЈ у циљу филтрације избеглица и спречавања продора екстремиста. На преосталој територији савезне Југославије је требало да се разместе јединице неутралних држава и земаља НАТО које нису активно учествовале у агресији. Ми смо по том питању радили с Украјином и другим земљама ЗНД, и с исламским државама.


     


     Русија је постигла да безбедносне снаге Југославије само делимично повуку своје јединице, ми смо говорили  највише 50%, а Американци  најмање 50%. Американци су молили да и у другим, ненатовским секторима буду њихове јединице. Ми смо се с тим сложили, дали сагласност за присуство медицинских, као и инжењерских јединица за обнову срушених мостова и комуникација. Речју, “лопта” је била сасвим на нашој страни, натовци су се, премда и споро, ипак приклањали нашем ставу.


     


      Очигледна је улога војних дипломата у процесу регулисања прилика на Косову. Међутим, по налогу председника земље, главна виолина на преговорима био је Виктор Черномирдин. Познато је да сте са њим имали несугласице. Шта је било разлог и у чему су се те несугласице испољавале?


     


      Крајем маја 1999. године је одржан завршни састанак делегација заинтересованих страна у Келну. На њему су учествовали Виктор Черномирдин, председник Финске Ахтисари и први заменик државног секретара САД Строб Талбот. У свакој су делегацији били војни представници. У име Министарства одбране РФ смо на упорно тражење маршала Игора Сергејева у састав делегације били укључени ја и генерал Виктор Заварзин, наш представник у Савету “Русија-НАТО”. Што се тиче МИП РФ, сматрам да је оно унеколико умањило своје учешће у процесу преговора, пославши само једног, и то још трећеразредног дипломату Ивановског који притом уопште није био наклоњен Србима.


     


     Када сам известио Черномирдина да смо за седам најважнијих тачака уговора од Американаца добили сагласност, он је рекао Ивановском:


     


      Видиш колико су војни представници далеко узнапредовали?


     


     То је било увече, а сутрадан ујутру је током преговора Черномирдин почео да се несхватљиво понаша. Талбот је изненада предложио враћање на документ у коме смо већ били усагласили већи део, изузев неколико питања. Приговорио сам:


     


      Зашто да се враћамо кад смо већ много тога договорили и договорено утврдили?


     


     Међутим, чудно, Черномирдин је подржао супротну страну и почео да инсистира да се вратимо на амерички нацрт. Објављена је пауза. Виктор Степанович изјављује: као, нека се Американци разоткрију, све изнесу, ми ћемо све размотрити и онда ћемо се ухватити у коштац.


     


      Зашто, када је њихов став сасвим јасан? Та он је изнет у њиховом нацрту завршног документа.


     


      Па, већ сам обећао...


     


     Тада сам га оштро упозорио да не можемо дозволити никакве измене размотреног документа зато што сам већ реферисао министру одбране, а министар  председнику. Ја имам одговарајућу директиву министра одбране, а Виктор Степанович  истоветну директиву шефа државе.


     


     Он је, намрштивши се, упитао:


     


      А што се ти обраћаш мимо мене?


     


     Шта то значи  мимо мене? На то сам одговорио да сам потчињен министру одбране земље, њему реферишем, од њега добијам директиве и налоге.


     


     Опет смо почели да радимо с документом. Талбот упорно гура своју варијанту, Черномирдин се по већини тачака не противи. Ахтисари је неутралан. Када бих приговарао да смо то питање већ недвосмислено решили, Строб Талбот би почињао да инсистира на новом разматрању. Ситуација је постала несхватљива. Уз то сам запазио да је током преговора Черномирдину човек из његовог окружења шапатом говорио нешто о рејтингу.


     


     Међутим, попуштање у ставовима је настављено. Ја нисам издржао и кажем:


     


      Викторе Степановичу, хајде да одлетимо у Москву. Ми имамо председникову директиву, а ви немате права да је мењате.


     


     А он само понавља:


     


      Нек Американци све изнесу, а ми ћемо се онда окупити и донети одлуку. А ја сам председнику већ реферисао.


     


     Генерал Заварзин и ја смо се наоштрили на озбиљну дискусију са шефом делегације и одлучили да ћемо у случају потпуног попуштања захтевати враћање у Москву. Али, изненада, када је Талбот већ стигао до краја текста, који је у то време представљао, у суштини, чисто америчку варијанту, Черномирдин је изјавио:


     


      Поштовани председниче Ахтисари, поштовани Стробе Талботу, руска делегација се слаже с документом који сте представили.


     


     Заварзин и ја смо били просто згранути таквим преокретом. Устао сам и изјавио да то није документ већ ултиматум америчке стране, да војни део руске делегације неће учествовати не само у његовом потписивању, него ни у разматрању и да ми напуштамо тај скуп.


     


     Черномирдин је довикнуо за мном:


     


      Ваш потпис ту није ни потребан.


     


     Дакле, услед Черномирдинове издаје (не могу то другачије назвати) био је прихваћен амерички документ, и то онда када је Русија играла главну улогу у преговорима, и када су се сви уздали у њену снагу и чврстину!


     


     И Срби су се држали зато што је Москва била на њиховој страни. Успостављала се некаква равнотежа. С једне стране  НАТО, моћна војна машинерија запала у политички ћорсокак. С друге стране  Русија, Србија и многе земље света, укључујући Кину. На Русију је читав свет гледао с надом. И после онога што је учинио Черномирдин, у какву је ситуацију доспела наша земља? У трену смо постали нико, срозали се на трећеразредну улогу. Издали смо Србе, а кад смо издали народ који нам је и по духу и по вери близак, ко ће нам сад поверовати да нећемо издати Арапе, или ма кога било? Изгубили смо образ, престали су да нас поштују.


     


     Појединци кажу: зато смо, као, са Западом успоставили односе, економске везе и остало. Сасвим одговорно кажем да није тако. Престали су да нас поштују као партнере, стекли смо репутацију која више доликује уличарки неголи држави која жели да је сматрају велесилом. И у стратешком погледу смо изгубили изузетно важан мостобран.


     


     Да би се ствар некако поправила, требало је нешто учинити, али шта?


     


      И како су се догађаји даље одвијали?


     


      Касније се у Келну окупила “осморка” за израду резолуције бр. 1244. Министар иностраних послова Игор Иванов се врло чврсто држао. Тамо је било свачега... На пример, Мадлен Олбрајт је упорно цедила партнере у преговорима. Већ је било једанаест увече, а она каже:


     


      Игоре, ми нећемо отићи док се не договоримо.


     


     Иванов устаје, узима актен-ташну и изјављује:


     


      Желим вам успеха.


     


     И читава руска делегација одлази.


     


     Резолуција Савета безбедности бр. 1244 је мање-више исправила ситуацију. Међутим, ипак смо ми испадали из процеса регулисања стања на Косову. Ја сам се 9. јуна састао са генералом Фоглисоном који је заједно са Талботом стигао у Москву. Током састанка сам му рекао, као да се ништа није десило:


     


      Усагласили смо седам тачака, сад идемо даље.


     


      Не, господине генерале  чуо сам одговор  ситуација се кардинално изменила, ми имамо свој предлог за Русију.


     


      Какав?


     


      Дозвољавамо вам да с једним батаљоном учествујете у америчком сектору.


     


     Руска делегација је, природно, одбила да питање разматра у таквој поставци, пошто је она противречила резолуцији СБ. После паузе Американци кажу:


     


      Имамо други предлог. Предлажемо вам да са два батаљона будете у мобилној резерви генерала Џексона.


     


     Онда ја узимам реч:


     


      Ви нисте проучили резолуцију Савета безбедности ОУН. А тамо је речено да чланице ОУН и међународне организације спроводе безбедносно присуство у Југославији. Е па, приоритетно право на то присуство нема НАТО, већ ми као стални члан Савета безбедности.


     


      Шта то имате у виду?


     


      Имам у виду тачно извршавање резолуције бр. 1244.


     


     Преговори су били прекинути. Ми смо са колегама из МИП-а почели да припремамо извештај за Бориса Јељцина о томе да покушавају да нас избаце из балканског процеса и да треба предвидети могућност увођења наших јединица истовремено с Американцима. Заменик министра иностраних послова је парафирао, реферисано је Игору Иванову, и Министар одбране Игор Сергејев је кренуо с том белешком код Јељцина. Кроз сат и по се маршал Сергејев вратио и одмах ми телефонирао. По његовом бодром гласу сам схватио да је све у реду. И стварно, председник је одобрио наше закључке и предлоге.


     


     Батаљон руске бригаде у Босни је по наредби Москве кренуо на Косово. То за натовце није било неочекивано, пошто је командант бригаде на предвиђени начин обавестио команданта дивизије “Север”  америчког генерала. Требало је да ми уђемо истовремено с НАТО, али су натовци стално покушавали да нас преваре.


     


     По завршетку преговора у Москви, не договоривши се ни о чему, америчка делегација на челу са Талботом одлетела је у Вашингтон. Међутим, током лета изнад Европе авион је добио наредбу да се врати у Москву, преговарачким процесом паралише војно-политичко руководство Русије и, штоно кажу, крадом постигне да нас натовске јединице предухитре приликом уласка на Косово.


     


     Министар иностраних послова Иванов је касно увече довео читав тим Строба Талбота у Министарство одбране РФ. Потоњи је захтевао (управо тако!) да преговоре са њим воде министар одбране, министар иностраних послова, начелник Генералштаба и други високи војни званичници. Заправо никаквих преговора није ни било. Талбот је просто, кришом погледајући на сат, водио лагани куртоазни разговор.


     


     А на питања Иванова и Сергејева када се планира увођење јединица НАТО на Косово, Американци су као из пушке одговарали  најраније кроз 24 сата. Притом су се генерали правили да разговарају преко мобилног са Пентагоном и потврђивали оно што је Талбот рекао: да, кроз 24 сата. Међутим, руска војна обавештајна служба је јасно реферисала о томе да је покрет натовских јединица започео. Ускоро је руским министрима постало очито да се време само улудо траћи и они су напустили Американце, али су ови одбили да оду из Министарства одбране.


     


     А ситуација у кабинету министра одбране РФ се усијавала. Стално су пристизале вести о напредовању натоваца и нашег батаљона коме је код Београда на челу био генерал-лајтнант Заварзин. Чим су прве јединице НАТО прешле границу Македоније и Косова, наш је батаљон у складу с планом прешао административну границу Србије с Косовом и устремио се ка Приштини. Виктор Заварзин је повремено реферисао о кретању батаљона.


     


     Шеф МИП-а Игор Иванов, који се налазио у кабинету министра одбране, покушавао је да задржи увођење руских јединица на Косово. Можемо га и разумети: прибојавао се могућег сукоба са натовцима. Али, постојала је председникова одлука, постојале су наредба министра одбране и директива Генералштаба. И постојала је објективна насушна потреба да се Русији врати улога играча у светској политици.


     


     Ситуација је постајала изузетно сложена. Министра одбране Игора Сергејева је и тада, и пре тога, још на ступњу решавања питања, такође највише бринуло: да не ударе натовци по нама? Ми смо наводили аргументе у корист тога да они неће ударити без одлуке Савета НАТО. А да такве одлуке не би било, требало је радити с појединим чланицама НАТО. Па чак и ако донесу одлуку да ударе, преостајало нам је време за реаговање. Убеђивали смо га да постоји још и варијанта: ми летимо у Београд (врло добро сам знао расположење српских војних лица: били су спремни да заокрену војску у јужном смеру) и натовци ће се суочити с претњом копнене операције које су се страшно плашили. Тај је аргумент био пресудан.


     


     А расположење Срба је било борбено. Да су осетили да им је иза леђа Русија, били би спремни на све.


     


      Узгред, а како су Срби реаговали на резултате преговора?


     


      Када је Черномирдин сасвим попустио Американцима у преговорима, српски генерали су ми буквално са сузама у очима говорили: “Та ми нисмо изгубили, зашто се морамо повући и капитулирати?”


     


     Да су Југословени кренули на југ, натовци би све досад сахрањивали своје војнике, зато што су Срби  храбри и срчани ратници. Натовци су бомбардовали, бомбардовали, а Југословенска армија је остала практично нетакнута.


     


     Но, вратимо се скоку на Приштину. Талбот је још у згради Министарства одбране РФ добио вест о томе да CNN приказује улазак руског батаљона у Приштину и захтевао од Игора Иванова објашњење.


     


     Међутим, ствар је већ била учињена. Наш батаљон је ушао у Слатину, заузео кружну одбрану, припремио се за борбу. Ка истом рејону се кретала енглеска бригада. Генерал Заварзин ми је изненада реферисао да му Енглези предлажу састанак. Ја сам, са своје стране, реферисао маршалу Сергејеву, добио сагласност и дао Заварзину задатак:


     


      Састани се, али на својој територији, Енглеза не сме бити више од петорице, да се не би дозволила чак ни сенка провокације или нечег сличног. По завршетку састанка рефериши.


     


     Време пролази, Заварзин ћути. А потом реферише:


     


      Нормални људи, брину их мере безбедности. Командант бригаде и још њих петорица  његови заменици, моле да преноће код нас. Њихова војска су све сами Непалци, Енглези су дигли руке од њих и брину за себе. Шта да радимо?


     


     Завршило се тако што су Енглези прву ноћ провели на положају нашег батаљона, и то је био први, али изузетно важан корак за потоње садејство.


     


      Какав је, по вама, значај приштинског скока наших падобранаца?


     


      Не сумњам да ће продор наших момака ући у историју. Ми смо заузели кључни објекат на Косову. Читавом смо свету показали да ми, Руси, без обзира на све, чак и у безнадежним ситуацијама остајемо оно што јесмо. А о нашим војницима ћу рећи да су били некако надахнути, попут старих руских витезова. Њима се треба поносити!


     


     Па и народ је, мислим, ликовао: то је био најснажнији излив позитивних емоција у руском друштву за све време застоја и реформи. После понижавајућих десетлећа, Русија је могла да се собом поноси. Њен међународни углед је тих дана скочио невиђено високо, геополитичка ситуација је почела да се мења у корист присталица СРЈ и Русије, а не НАТО.