Авганистански рат је за Русију завршен пре само 15 година (1989), али смо у међувремену проживели читаву епоху. Потрајао је 9 година, али је већина људи већ успела да га заборави. Одговор је једноставан - он је представљао реалност за оне који су у њему учествовали и њихове породице, али за друштво као да га није ни било. Званична историја тог рата, све у свему, још увек није написана. Светоназорне, социјалне, економске и војне катаклизме током петнаест година избрисале су га из сећања... Тим више чуди то што смо заборавили оно што је постало један од узрока потреса који још увек трају и то не само у Русији.
И пре свега бих желео да распршим један од већ устаљених и понављаних (чак и од војног руководства) митова - о "војном поразу" СССР у Авганистанском рату. Никаквог војног пораза наше армије у Авганистану није било! И уопште није војни фактор био узрок извођења наше војске из Авганистана.
Нећу говорити непоткрепљено, већ ћу се позвати на оно што сам лично видео. Учествовао сам у борбеним дејствима у Авганистану 1987-1988. године на дужности командира извиђачке групе извиђачког батаљона специјалне намене ГОУ ГШ (управо то и јесте "спецназ" (јединице специјалне намене - прим.прев.) који постоји од 1950. године, због чијег је стварања маршал Г.К. Жуков и доспео у немилост; али никако не оно што се данас тим именом не бирајући назива). Батаљон је био стациониран у Кандахару, у најјужнијем совјетском гарнизону - на ширини Јерусалима и северне Африке. Борбена дејства ни пред сам крај нашег боравка тамо нису ни за један дан престајала, премда су и била ниског интензитета. (У Авганистану је кружио чак и злослутан виц: - Где то служиш? - У Кандахару. - Шта, зар си још жив?) И ето, војна иницијатива је била сасвим на нашој страни, с тим што је спецназ у садејству с армијском авијацијом обезбеђивао до 80% свих борбених резултата кандахарског гарнизона. Извођене су јединствене борбене операције, у светлу којих последњих година смишљани филмови "а ла руски Рамбо" изгледају просто смешно. Руска армија има чиме да се поноси и без икакве фантазије, просто они који не воле свој народ не желе да о томе причају. Друга је ствар што је било знатних територија под контролом опозиције, али само зато што задаци војног решавања нису ни постављани. Да, да, просто нису постављани. Јер би се иначе морало уништити читаво становништво које чак није ни знало да се у земљи већ девету годину гради социјализам. Авганистан - то је "пачворк"-ћебе (онда је било и дан-данас остало), где централна власт једва да и престоницу контролише (што и данас видимо!). Свака је територија - феудална кнежевина. Дружину локалног кнежића могуће је потући, а шта уместо тога? Уместо тога ни кабулска власт ни совјетски политичари нису могли ништа да понуде. Управо због тога и није било војног решења у Авганистану, а не због слабости наше армије.
Наш батаљон је учествовао у првој етапи извођења војске из Авганистана, дајући борбено обезбеђење за путање проласка. Сведочим: војска се повлачила строго по распореду, задржавајући борбени поредак, противник се практично није ни показивао, губици су били минимални. То никако није било бекство, када све бацају под ноге победницима, само да сопствену кожу спасу. Војска се повукла само из једног разлога - била је донета политичка одлука. Руска армија је извршила своју дужност и отишла непобеђена.
Дакле, само политичари носе бреме одговорности за то што за 9 година није било пронађено исправно политичко решење. Али, другачије није ни могло бити - они са својих марксистичко-лењинистичких позиција нису могли да дају исправну оцену цивилизационих основа народа Авганистана и подржали су читавом (па и војном) моћи групицу официра-марксиста који су их убедили да се у Авганистану може изградити социјализам. Игнорисали су једноставну народну мудрост: "Не гурај се у туђи манастир са својим правилима"! Данас с истим толиким успехом Американци граде у Авганистану (и у Ираку) демократију западног типа. За њих ће се то завршити (у то сам апсолутно уверен) истим резултатом као и за СССР. Испоставило се да је амерички политбиро исто онолико недотупаван као и совјетски, који је такође веровао у "универзалне социјалистичке вредности". Јадничци, нису хтели да уче на туђим грешкама...
Армију је после авганистанског рата напустило много официра, углавном зато што војној бирократији њихово јединствено искуство није било потребно. Недавно сам изненађено прочитао да та кобна традиција траје у најмању руку 200 година. То смо сви препознатљиво искусили током I Чеченског рата када је армија имала неоправдано велике губитке. Али не само зато што је противник био јак. Ипак је главни разлог био у нашој унутрашњој слабости - рат нису водили војни професионалци, чије је јединствено искуство било за свега 5 година заборављено, већ кабинетски чиновници. Али, чак и поред тога морамо чврсто знати - руска армија није изгубила I Чеченски рат, потплаћена групица политичара је армији украла победу...
Из свега наведеног следе сасвим јасни закључци: ратови се не смеју водити без јасних политичких циљева, без чврсте државне воље, не обучивши и не снабдевши армију свиме потребним. Дуготрајни, неуспешни ратови с нејасним циљевима прете друштву социјалним потресима. Тако је било 1904-1905, 1914-1917, 1979-1989, 1994-1996 године. То су закључци за нас. Међутим, чак и губећи понекад тактичке битке, Русија је увек добијала стратешке битке. И то су закључци за све наше противнике.
Данас, у предвечерје 15-годишњице извођења наше војске из Авганистана, 23. фебруара, сви ми морамо знати, као што су и наши велики преци знали, да је руски војник - најбољи војник: био, јесте и биће. Али, он је најбољи онда када је добро припремљен, када њиме руководе умешни командири, када је сит и одевен, када га народ воли и верује у њега.
Од свег срца желим да честитам дане руске војне славе пре свега мушкарцима, али не свима, већ само онима који су часно одслужили војску и нису се од ње сакрили иза измишљених болести; који нису понижавали своје потчињене и млађе другове срамотним "џомбирањем"; који су прошли "кризна жаришта" у борбеном строју, а нису тражили топло месташце; који су часно заслужили своје награде, а нису их новцем купили; најзад, који и данас служе своју Отаџбину не тражећи од ње повластице и привилегије, који не оправдавају свој нерад и свакодневно пијанство "великим" заслугама у прошлости.
