Руска публика ствара представу о ситуацији у Србији на основу информација о спорадичним изливима енергије српских грађана и недоследним потезима представника српских елита. Грађани час урнишу западне амбасаде у Београду, час покушавају јуриш на мост који српску енклаву одваја од албанског дела Косова, час заузимају зграду суда у Косовској Митровици. А елите час држе грозне говоре из серије „Косово је Србија“ , час нападају Русију.
Неуротичне испаде незнатног дела становништва лако је објаснити накупљеним једом који прелази у сатирућу мржњу. Такви феномени су описани у социјалној психологији. А потезе политичара некако није уобичајено приписивати нервним сломовима или привременој душевној поремећености.
Али како онда тумачити настраности српских политичара? На пример, чињеницу да се одмах после проглашења независности Косова, у ситуацији када је Русија једина земља која званично брани став Србије, српски министар правде Душан Петровић није сетио ничег бољег него да захтева од Москве да Београду изручи удовицу и сина Слободана Милошевића. И како се односити према томе што је то учињено управо истог дана када је проблем Косова разматран у СБ ОУН, сазваном на иницијативу Русије, где је учествовао председник Србије Борис Тадић?
Коме је упућена Петровићева порука? Јасно је да није Русији; она је одавно напустила срамотну праксу изручивања људи који од ње траже заштиту од репресија, а зарад јачања пријатељства са „савезницима“. Судећи по томе како се касније понашао српски естаблишмент, демарш је имао за циљ да миксује Тадићев наступ у СБ ОУН. Док председник Србије позива ОУН да пониште самопроглашену независност Косова, министар правде канда намигује Вашингтону и Бриселу: не обраћајте, као, пажњу, Тадић не може да јавно иде против свог народа, али у Београду заправо постоје снаге које су способне да Србију потчине Западу и сломе игру Русије на Балкану. И наредни догађаји су потврдили основаност тих сумњи.
Три дана пре одржавања још једне седнице СБ ОУН о Косову, Коштуничина влада даје оставку. Повод за такву одлуку је одбијање већине министара да подрже нацрт скупштинске резолуције о Косову у коме се говори да Србија неће разматрати питања зближавања с ЕУ, ако Брисел не одустане од признавања независности покрајине. Судећи по Коштуничиној изјави, одбијање министара да заузму чврст став постало је „последња кап“ и он сада „више не верује у то да се коалициони партнери из ДС и Г17+ искрено боре за очување Косова“.
Наравно, можемо се радовати што је шеф владе Србије најзад схватио оно што је већ одавно очигледно свим Србима. Оно што је Борис Тадић директно говорио још у време председничке кампање: „Зближавање с ЕУ и Косово су разна питања, али је главно ући у Европу“. И зар је било ичега новога у ставу министара-демократа који деле председниково мишљење? Па и сам тај сиже је потпуно репродуковао сукобе који су се већ дешавали.
У тој причи је занимљиво нешто сасвим друго. На пример, зашто је Коштуници било потребно да сруши владу управо уочи седнице СБ ОУН, сазване на упорно тражење Србије и Русије, и зашто су његов подухват Тадићеве присталице радосно подржале? Или, како схватити министра иностраних послова Србије Вука Јеремића који свој наступ у СБ ОУН почиње ритуалним изјавама о томе да је Косово неодвојиви део Србије, да би потом уверио окупљене како од стране званичног Београда неће уследити никакве радње као одговор на проглашавање независности покрајине. Испада да је министар фактички дезавуисао изјаве српског руководства које је обећало да на признавање независности одговори адекватним мерама чији план је наводно већ припремљен. Али, сада је влада у оставци, земљи у мају предстоје нови избори на којима демократска коалиција очекује победу. И онда ће моћи да потпуно контролише и извршну власт, и скупштину.
А ако резултати избора не оправдају очекивања, онда се могу, као што се већ не једном десило у Београду, извести своје присталице на улице. Јер, међу члановима демократске коалиције је и СПО Вука Драшковића који је „потпаљивао“ на главном тргу Београда још 1996. године. Што се тиче Коштунице, он је већ добио „црни жиг“ од својих бивших партнера када је демократска омладина изашла на улицу под паролама: „Европа нема алтернативе“, „Доле Коштуница!“, „Коштуница је нови Милошевић!“.
Све у свему, сценарио преотимања власти и коначне „предаје“ Косова већ је покренут и неминовно ће дарнути Русију, што потврђују откровења шефа српског министарства финансија Млађана Динкића. Он је тачно месец дана после проглашења независности Косова изјавио да нова влада Србије после мајских избора мора преиспитати уговор о продаји НИС-а „Газпром“-у. Такав преокрет може довести до кориговања читавог програма сарадње с Русијом по питању гаса, укључујући пролазак цевовода „Јужни ток“ кроз Србију.
Споразуми које Динкић намерава да преиспита били су потписани у Москви у присуству председника Русије и Србије управо уочи другог круга председничких избора, и Борис Тадић је успео да тај сиже искористи за своју победу. Затим је исти Млађан Динкић, лидер Г17+ коју је Коштуница споменуо, а која улази у Тадићеву демократску коалицију, спречио ратификацију уговора у скупштини Србије, а сада предлаже да се изврши ревизија постигнутих договора. Не треба сумњати у то да ће, ако обједињене демократе у мају стекну потпуну власт, питање Косова бити убрзо затворено, а руским пројектима око гаса ће на јужном правцу искрснути проблеми. И ако се цена питања сведе само на паре које ће се морати дати за српски НИС, може се сматрати да је Москва имала среће.
Али, Русија има и друге проблеме везане за Србију. Они се тичу потребе да се уобличи линија која би истовремено одговарала и хтењима оних Срба који у Москви виде „последњу наду“, и дволичној лицемерној политици српских елита. Ситуацију додатно усложњава чињеница да би елите стварно више волеле да не дају Косово, макар само зато што је тај скандал изазвао додатне унутрашњополитичке проблеме, а обични Срби ни сами не знају шта би више хтели -- да имају Косово у саставу Србије или да се улију у ЕУ.
Према томе, Београд има сасвим разумљив избор између две описане варијанте: да се одврати од Европе и бори за Косово, или да предају Косова претвори у пропусницу за улазак у ЕУ и НАТО. А Москва -- принципијелан став по питању неповредивости граница и перспективу срозавања ауторитета у свету који не опрашта поразе. Москва је у таквој ситуацији заузела опрезан став чију је суштину -- уз одсуство разумљивих изјава руског руководства -- изразио руководилац Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије митрополит Смоленски и Калињинградски Кирил. Смисао његових изјава се своди на то да Русија ни у ком случају не сме да дозволи увлачење у балканске проблеме, а тим пре не сме да примењује силу за решавање косовског питања. То се по митрополитовом мишљењу не сме чинити пре свега зато што у косовском сукобу има кривице самих Срба, и пре него што почну да рачунају на нечију помоћ, мораће прво да се определе и међусобно споразумеју. Али, не треба ни осуђивати Србе данас када их пре треба жалити. Треба им помоћи, али ће свеједно морати сами да спознају себе у свету.
Митрополит Кирил је умногоме у праву. Данас, суочена с проблемом Косова, Србија у њега гледа као у огледало, и оно што види јој се очито не свиђа. Једни више воле да окрену главу, све забораве и крену без пртљага у Европу, док други омражено огледало гађају тешким предметима и, рањени крхотинама, имају повод за оплакивање своје тешке судбине.
