Агресија НАТО пакта на Југославију 1999. године представља злочин против човечанства. Против-правном активношћу, без званичне објаве рата, са терминологијом која скрива агресију (ваздушна кампања, хуманитарна интервенција ‘’Милосрдни анђео’’) желело се од стране НАТО пакта спровести дисциплоновање једне државе и једног народа. У овом случају се ради о успостављању пројектованог друштвено-економског уређења, како у Источној Европи тако и на подручју Балкана. Не-скривени центри моћи оличени у НАТО-пакту, ММФ-у, Светској банци - иза којих стоји влада САД-а спроводе пројекат Новог светског пројетка. Основне одлике Новог светског поретка су принципи ширења и принципи послушности.
Ако се сложимо са чињеницом да данашња Европа, упркос глобалистичко – наднационалној концепцији и уверавањима еврократа и њихових следбеника: француских постмодерних философа и мислилаца о надолазећој интеркултуралности, ипак има доминантна обележја германско – романског духовно – културног обрасца, у коме нису језик, религија или припадност завичају (тлу) интегративни фактори, већ само једна надбиолошка, невитална одредница, што ће рећи наука, онда се налазимо пред двема могућностима:
а) или је целокупна досадашња историја, која је увек била историја нација, народа, племена - на заласку и
б) или је ова вредносно неутрална карактеристика, пошто наука и технологија немају националне обојености и припадности, као општа универзалистичка тенденција будућност европског човека.Експлицитан одговор на ова питања не може се дати све док тај процес не буде завршен, али се искуства из историје европског човека у облику неисцрпног мемофонда ипак могу користити.Велика царства Александра Македонског, царство Старог Рима, Византија, Британско колонијално царство, Совјетска империја…, у временском распону од две и по хиљаде година, непрестано су се ширила, али су се на свом врхунцу, пре свега територијалном, распадала. Она су у себе укључивала многобројна племена, народе, етничке групе и расе. Интегративни фактори који су очувавали царства су били различити: идеолошки, религиозни, идејни, али је основна одредница код свих била њихова наднационалност. Медутим, управо је то један од разлога што су та царства пропадала. Унутрашњи сукоби који су имало форму племенских националних, класних и грађанских ратова, као и вањски притисци који су стизали од виталнијих, али мање цивилизованијих племена и народа, у форми оружаних или економских притисака, доводили су до пада царства.Логика било ког државно – економског система огледа се и црпи у ширењу, па тако систем мора непрестано, због очувања сопственог центра да инкорпорира, односно подјармљује, околне просторе, државе и народе. Међутим, када систем нарасте преко величине коју центар може да контролише, он се урушава или чак руши као кула од карата.
Повест човекова је довољно дуга, а историја империја, које увек теже свевремености, је увек прекратка, тако да о великим царствима скупљамо доказе и градимо њихове слике увек пост фестум те су она тад предмет археологије, археографије, историје или других сличних наука. Велики Рим је владао данашњом Британијом четири стотине година, све до IV века н.е. На Британском острвљу пре Римљана, ту су били Ибери, више од хиљаду година, али су нестали (асимиловани су), потом Келти, Нормани итд, али о томе данашњи становник Британских острва вероватно не зна много.
Принцип послушности подразумева безпоговорно извршавање свих пројектованих циљева које је велика сила ‘’предложила’’ мањим и слабијим државама или регионима од себе. Европска стварност која нам се нуди није ни мало објективистичка, (па је онда тешко веровати да процењивање о нашој улози у европској историји може бити непристрасно), јер су њени механизми глобализам, универзализам, апстрактна једнакост – “повеља о људским правима”, владавина новума и прогреса – која води смрти уметности у крајњем њеном егзибиционистичком облику, те функционализам који делове подредује целини. Сви ови механизми проистичу из основне идеје коју је патентирала и доследно спроводила романо – германска Европа, из идеје ширења.
Потврду за тезу о пресушивању западне реке и смрти европског човека кроз идеју ширења пронашли смо код руских боготражитеља Бердајева, Флоренског, Соловјова, Флоровског, Фјодорова, а најексплицитније код руског “философа реакције” Константина Леонтјева (1831 – 1891), кога је Бердајев назвао руским Ничеом.
Леонтјев у књизи Византизам и словенство говори: “Од XИВи XV, па до краја XVII, негде и до половине XVIII, па чак и до почетка нашег века, Европа постаје све сложенија и сложенија, она све више јача, проширује се на Америку, Аустралију, Азију, ширење се затим и даље наставља, док сложеност полако губи боју, почиње стапање, брисање оштрих морфолошких граница, религијске антитезе постају све сличније, сталежи нестају, разлике у ставовима, васпитању и карактерима све више бледе, у теоријама се проглашавају лес дроитс де л’ хомме (права човека), која се затим бурно примењују у пракси (што је и наш народ недавно на својој кожи – бомбардовањем од стране НАТО пакта - осетио, прим.Н.К.)… Онда се, опет у теорији, ова политичка једнакост проглашава за недовољну и тражи једнакост у свему, потпуна једнакост, економска, образовна, полна…”, и даље визионарски додаје: ''Праксу политичког и грађанског стапања Европа је преживела, ускоро ћемо, можда видети како ће она поднети покушаје економског, образовног васпитног и полног, тј. коначног, упропашћавајућег стапања”.Резултати овог процеса су катастрофални, а то смо најјасније видели у XX веку, јер су најразорније светске ратове и најмоћнија оружја управо произвели Западноевропљани. Оваква Европа је, од Карла Великог наовамо преживела 1000 година, а за све то време она “тежи идеалу једнообразне једноставности, али, не приближивши му се ни из далека, она мора да падне и уступи место другима.” – каже Леонтјев.
Зар већ није време, пошто се за један миленијум није пронашао пут ка западноевропској једноставности, и земаљском свеблаженству, већ се напротив завршило у свеопштој безидејности и депресији; дакле зар није време да се поглед усмери ка другом полу, тј, разноликости, за коју верујемо (заједно са руским, па и неким западним боготражитељима и истинотражитељима) да још постоји у руско – словенској души. Разноликошћу која отвара пут духовном аристократизму и естетичном култу снаге и лепоте, а све зарад борбе против тријумфа тривијалности, која води у бездан досаде и празнине.
Леонтјев је међу првима наговестио уједињење Европе према принципу једнообразности, у једну Западну републиканску федерацију у којој ће поједине европске државе нестати. Одговор који је он понудио Русији може и нашем народу данас да буде велика поука и оријентир: ”Кад је реч о Русији у тој ситуацији, ја видим два излаза:
1) она се мора у том процесу подредити Европи, или
2) мора сачувати своју независност. Ако руски људи одговоре на ова два питања у корист независности, шта онда треба чинити? Треба оснажити себе, треба мање мислити на добро, а више на снагу. Ако буде снаге, бице могуће и некакво добро… Било како било, Русији ће бити потребна унутрашња снага организације, снага духа дисциплине”, којом ће једино моћи одбранити своју самосталност и независност.Само они који чврсто стоје на земљи, а гледају у небо могу да избегну еудеимонистичке заблуде, које је западноевропски рационализам пропагирао. Ово стога што нам је свакако блиска теза Лонтјева да је “неписмен, али религиозан и послушан руски сељак емпиријски, да тако кажемо, ближи стварној животној истини, него неки рационални либерал, који глупо верује да ће сви људи једном бити срећни, да ће сви бити племенити, подједнако паметни и разумни”. Све историјско време и друштвено – економске епохе потврдују тезу Леонтјева да једнакости нема, нити да је икада била остварена европско – либерална “свесрећа”.Стварност у којој живи наш народ није ни савременост, јер он, не живи у складу са временом техносвета у коме и даље владају функционализам, структрализам и позитивизам, али није ни са-повесност, јер традиција, историја, религија и култура нису самоосвештане, нити поунутрене. На тај начин смо се нашли на пустопољини, по којој хучи идеја западњачког либерализма, (за коју предосећамо, више него што мислимо ту идеју, да је њена крајња консеквенца анархизам појединца с једне стране, или с друге владајућих недодирљивих група, јер је њихова слобода оличена у долару – неограничена), а с друге стране видимо како измиче идеја комунитарности (која се темељила на хришћанско – православној идеји хуманости, моралности и свечовечности, благости и питомости – или ако хоћемо психолошки речено ауторитарности, која се исказивала у поштовању ауторитета воде и система), дакле та и таква идеја јесте потрошена.
Када се овоме дода – невиталност која је продукт народоносне старости и цивилизације, која осмишљава, али и умртвљује, те разбијеност и неосмишљеност национално – културне парадигме, која је по Цвијићу изгубљена двадесетих година прошлог века – избор пута којим треба ићи нам се чини ваома проблематичним и неизвесним.Могу веома много помоћи у избору пута којим ће наш народ и српско друштво кренути у наредном миленијуму, јер није згорег подсетити се шта Константин Леонтјев каже о трајању држава и народа: "Нису све државе доживеле пуних 1000 година. Теже је преживети више, мање – врло лако”.Пошто Југославија није пристала на беспоговорно прихватање понуђених евроатлантистичких вредности резултат је био њена дезинтеграција од 1991. до 2008. године (почело је са Словенијом, а завршило са Косовом и Метохијом).
Најдрастичнији и најочигледнији моменти те дезинтеграција су се одиграли током 1999. године, када је 78 дана непрекидно бомбрдована територија Србије и Црне Горе. НАТО пакт (18 држава) је употребио огромну војно-техничку силу како би се покорила једна држава и како би се дисциплиновао српски народ. Поред дозвољених војних средстава НАТО је употребио многа забрањена средства којима је загађена животна средина, а при томе се не објављују прави податци, јер би то сигурно изазвало гнушање светске јавности, а нашим грађанима показало да су тровани и озрачени "хуманитарним оружјем" од стране садашњих "пријатеља" и "савезника". О укупном дејству НАТО снага на СР Југославију и последицама које су могуће најбоље говоре подаци о количини убојних средстава бачених и испаљених на нашу територију. На објекте на земљи испаљено је 15.000 граната са 22.000 тона експлозива мада се незванично говори о много већој количини експлозива. Бачено је 150 контејнера са касетним бомбама, уз велик број термовизијских и графитних бомби чија је употреба забрањена већином међународних конвенција.
ПОСЛЕДИЦЕ:
а) Биодиверзитет
Упоредо са војним циљевима, насељима, саобраћајним и привредним објектима агресијом НАТО на Југославију нападнути су и животи и здравље људи, а непосредно угрожена њихова животна средина. У Србији је под заштиту до сада стављено 5% а у Црној Гори 8% територије. Перманентна ратна дејства дешавала су се током пролећа у периоду биолошке репродукције живог света. Услед сталног и у више наврата понављаног ракетирања истих подручја, непосредно су уништене бројне биљне и животињске врсте, док је један број животиња међу којима пре свега птице, сисари и дивљач био принуђен да мир потражи на подручјима изван наше земље. Под бомбама и свим другим видовима агресије нашла највреднија подручја нашег природног наслеђа: четири од пет националних паркова Србије, као и подручја будућих националних паркова. У Србији, број јединки птица које су од ратних дејстава страдале или нису могле бити ни рођене достиже више десетина хиљада, па чак и вероватних 100.000 примерака. Многа станишта дивљих биљних и животињских врста трајно су разорена, а знатно нарушено и богатство предеоног диверзитета. Експлозијама граната или локалним пожарима као њиховим последицом, уништен је на многим местима шумски покривач.
б) Екоцид
Агресија на Југославију се може посматрати и као екоцид, јер је бомбардовање било свеобухватно, непрекидно и систематично. Убојна средства која су употребљена наносе штету која се мери стотинама година. Уништавани су земља, ваздух, биљке, животиње и сам човек поред осталог и са циљем не само да се порази нападнута земља већ и да се спроводе експерименти, како са оружјем високе технологије тако и са људима над којима је то оружје употребљено.
в) Хомоцид
Висока технологија примењена у бомбардовању Југославије је довела до ситуације у којој је човек апсолутно угрожен. Разорна средства која су кориштена, уколико погоде мету нису давала никакву шансу за преживљавање. У свим до сада знаним ратовима нападнута страна је прижељкивала да агресор промаши циљ, а у агресији на Југославију сворена је перверзна ситуација да агресор погоди циљ. Јер ако промаши планирани циљ (нпр мост, или неки војни објекат) онда ће граната погодити цивилни објекат у којем ће страдати људи.Примери су гађање нафтних постројења или мостова у Новом Саду и Београду.
г) Аутодафе (самокајање)
Последица НАТО агресије је и стање самокајања и самокритике које је наметнуто као пожељан образац понашања. Жртва сама себи натура кривицу. Специјалним ратом је пропагандом путем медија (пре свега телевизије и интернета) жртва доведена у стање у којем сматра да је она сама крива за сопствено страдање. Најдратичнији пример је бомбардовање зграде РТС Телевизије Београд, у којој су погинули новинари и радници телевизије. Родбина жртава и одређени медији у земљи сматрају да за њихово страдање није крив онај ко их је бомбардовао и побио већ да су за то криви руководиоци у сопственој земљи, који су жртве као и они.
