Др Драган Петровић (43) је запослен у Институту за политичке студије као Научни сарадник. Завршио је четири факултета на државном Универзитету у Београду (економски, историју, политичке науке и социологију), магистрирао на географским и политичким наукама и докторирао, за сада, на географским наукама (област политичка географија). Аутор је до сада објављених једанаест књига, научних монографија, уз још две које су у припреми за штампу. Највише се бави политичким наукама и новијом историјом. Важи за једног од наших водећих стручњака у области међународних односа, везано за савремену Русију.
- Шта је по Вашем мишљењу Национална стратегија ?
Могли би је означити као скуп најважнијих постулата о основама државне и националне политике једне земље и народа.
- Шта треба да садржи Национални програм ?
Требало би да садржи основне програмске циљеве у најважнијим областима државне и националне политике, који свакако нису краткорочни.
- Да ли Србија има програм Националне стратегије.
Из свега што можемо видети последњих година, па и деценија, Србија нема Националну стратегију као нешто што је донето у конципираној форми и што се плански покушава спровести. То наравно не значи да није било неких спорадичних и краткорочних покушаја прављења квалитетног програма у некој од важних области државне и друштвене политике који су повремено чак и давали извесне резултате. Али оно што би смо могли да прихватимо као осмишљену Националну стратегију и програм, нисмо свакако имали већ дуго. А, сад на питање зашто га нема, и то у годинама у којима су се решавала изузетно важна питања за нашу државу и народ, то је друго питање.
- Од када Србија нема националну стратегију и програм.
Током XИX века он је постојао још из периода Гарашанина. Овоме треба додати да је Србија имала и ту срећу да је у XИX веку имала више изузетно способних државника и политичара који су својим делањем и резултатима давали посебан квалитет стварању и реализацији националног програма у различитим областима, између осталих то су кнез Милош, Јован Ристић, Стојан Новаковић, Милован Миловановић, и поред низа осталих, и изнад свих Никола Пашић. Никола Пашић је заједно са својом Народном радикалном странком у оквиру државотворне политике успео да реализује тадашње најважније циљеве Срба и то закључно са окончањем Првог светског рата и уједињењем. Међутим начин на који је реализовано то уједињење и уређење новоформиране југословенске државе, није био резултат планске стратегије и широко прихваћеног националног консензуса. То је осмишљено и реализовано у уском кругу људи, укључујући пре свега регента Александра. Практично од тада Срби немају свој национални програм, што се и те како осетило током следећих деценија, све до данашњих дана.
- Шта је тада садржавао национални програм Срба.
Још су свакако устаници у Првом српскм устанку имали известан политички план и програм развоја ослобођене Србије, мада се то не може назвати изграђеним националним програмом. Кнез Милош је имао изузетан таленат за реализацију својих циљева, нарочито на дуже стазе. Гарашаниново Начертаније је ипак био први прави конципирани национални програм код Срба, што је у историјским радовима осветљено и подробно испитано. Начертаније је послужило као основ у следећим деценијама XИX века, реализације српског националног програма, који је од државника Србије, Црне Горе допуњаван и у појединим тачкама мењан. Никола Пашић, је као државник, који је макар у модификованој форми ипак деловао по оним основама који су задати у Начертанију, свакако најзначајнија личност српског народа друге половине XИX и прве четврти XX века.
- Шта треба да се данас уради да би се (тренутно непостојећа) српска стратегија покренула.
Потребно је мобилисати српску елиту, пре свега интелектуалну, или бар онај део који се осећа довољно национално освешћеним, ка стварању националне стратегије и програма око којег би се постигао основни консензус. Чини ми се да је доношење новог Устава Србије у јесен 2006, леп пример да се добром вољом према државним интересима земље, макар по неком важном питању, може постићи консензус најважнијих политичких и друштвених снага у Србији. Осим тога, веома је важно да држава, дакле актуелна власт, подржи у оквиру својих могућности стварање такве стратегије. Рецимо у Француској, постоји предвиђена процедура, у којој учествују државни органи, као и најзначајнији део интелектуалне и стручне елите, око прављења основних смерница предлога стратегије политике земље у најважнијим областима. Такав предлог се званично предаје највишим органима земље, укључујући и председника, а предстоји му јавна расправа. Тај предлог није обавезујући за званичне државне органе да се по њему поводе у својој политици, али има велики утицај у јавности и политичком естабилишменту.
- Да ли по Вашем мишљењу постоје људи у Србији, који размишљају у правцу стварања националног програма (стратегије).
Свакако, ми имамо нарочито у области науке и струке велики број мислећих људи, од којих је предпостављам на основу више показатеља, солидан део расположен да се укључи у стварање националног програма и оних дугорочних смерница, које би могле да нам помогну да изађемо из вишедимензионалне кризе у којој се налазимо. Ради се дакле о својеврсној синтези акција између државних институција и интелектуалних посленика, којима се у заједничкој интеракцији и путем јавне расправе може и треба прикључити читав народ. На тај начин би отпали или би се бар драстично умањили, недемократски и закулисани облици деловања у високој политици, бар кад је у питању стварање једне јединствене националне стратегије и програма. Када се једном донесе оквир националне стратегије и програма, тешко би било органима власти, у било каквој ситуацији и под утицајем јавног мњења да драстично мењају тако важне и општеприхваћене националне и државне координате деловања по најважнијим питањима. Признаћете да ће се тада створити повољније околности да се смањи утицај закулисаних и антидемократских фактора на даљу судбину наше политике, рецимо утицај тајкуна или страног фактора.
- Да ли имамо праве стручњаке у тако различитим областима да би се донела адекватна национална стратегија?
Одговор је потврдан. Наш систем образовања је створио у веома различитим областима образовања често врхунске стручњаке, чак и на светском нивоу. Са друге стране због неадекватне ситуације у нашој земљи, велики део њих се већ годинама привремено или трајно сели на запад, где своје најбоље радне године и резултате не улажу у својој домовини, која их је напосле, уз све недостатке који овде постоје, ипак школовала.
- Шта је по Вашем мишљењу приоритетно у стварању националног програма.
Сматрам да је веома важно одредити, услед недовршености конституисања српске државности и српског питања на Балкану, основне смернице по овом питању. Наиме, држава Србија није још решила питање својих граница. Такође позиција Републике Српске одређена Дејтоном, у последњих тринаест година је била под сталним искушењима и притисцима за умањивање својих државотворних ингеренција. Са друге стране нелогично је да уколико се од дела међународног фактора даје могућност промене граница Србије, да и Република Српска не добије могућност демократског изјашњавања свог становништва по питању одређивања своје даље судбине. Црна Гора као традиционално српска земља, после веома сумњиво спроведеног референдума са аспекта и легалитета и легитимитета, од стране владајућег режима (дакле од врхова власти креирано према доле, према становништву) покушава изменити свој национални и културни идентитет наметањем новог инстант-лабараторијског решења. Једном речју, српско национално питање је у суштини и даље отворено, оно ће се, уколико се не будемо пренули, решавати и даље изразито негативно по наше езистенцијалне интересе. Јасно је и да неке велике силе, преко леђа српског народа креирају нова решења на Балкану. То се посебно односи на америчку улогу у догађајима последњих најмање деценију и по времена на екс југословенском простору и на даљим плановима које Америка има на овим просторима, а од којих се неки већ могу назрети. Јасно је да српска политика треба да се ослања на оне велике силе које јој могу помоћи у реализацији својих најважнијих циљева, или да бар у старту нису негативно одређене. То се односи у афирмативном смислу на Русију, а гледано на дуже стазе (ако изузмемо дисконтиуитет француске политике у целини које представља Саркози) и Француска, као нама традиционално најнаклоњенија западна велика сила. Најзад, важно је да у односима са немачким фактором успоставимо у дугорочној политици што веће међусобно поверење и све боље односе и резултати неће изостати, а последњих година неки се већ виде. Кина ће постати сила од све већег утицаја и на планетарном нивоу, мада у европским питањима то неће имати такву специфичну тежину. Досадашњи односи са овом великом земљом упућују да она може имати благонаклон став према Србима. Остаје дакле, од великих сила Америка, са којом немамо обострано добре односе, напротив ова сила заједно са Британијом представља покретача практично свих удара које смо споља имали последњих деценију и по. Отуда остаје нејасно како неки политички кругови у Србији могу озбиљно говорити о развијању стратешки добрих односа са САД и Британијом када их на жалост стварност демантује. Наравно уколико се може умекшати америчка политика према нама, то је већ успех, али сумњам да та политика дугорочно посматрано може постати заиста стратешки добронамерна и повољна по српски фактор у целини.
Са друге стране наша политика према великим силама мора бити таква да покуша да по националне и државне интересе извуче највише што може, али је са друге стране увек потенцијална опасност да управо неке велике силе имају у Србији «своје људе», па отуда јавност мора да буде максимално упозната и укључена у дебату о спољнополитичким приоритетима наше земље и народа у целини.
Посебно важно у националној стратегији је да наша земља развије сопствене привредне капацитете, превасходно мислим на индустрију, јер само са пољопривредом и услугама представљаћемо економског вазала у међународној подели рада. Демографски проблем, мора представљати један од приоритета у националном програму.
- Ко је кривац што је један од најстаријих државотворних народа на Балкану дочекао XXИ век без јасно дефинисане националне стратегије.
Криваца има више, а вероватно да је најодговорнија сама српска елита. Међутим треба гледати напред и донети у једној општедруштвеној расправи оно најбоље у оквиру усаглашеног националног програма, што може да нам свима помогне да се подигнемо и као држава и као друштво.