Немачка шеста армија која је крајем августа 1942 године стигла до Волге, представљала је врхунац развоја немачке војне машинерије. И сам Вермахт је, са своје стране, представљао врхунац развоја западне цивилизације настале као резултат победе материјалистичког рационализма Ренесансе над религиозним идеализмом Средњег века. Немачки инжењерски и индустријски геније исковао је чудовишног монструма који је, по гордим маштаријама тевтонаца, требало да лако згроми последње препреке на путу ка светској превласти. Тако је свака дивизија немачке армије имала батаљон за везе у коме је била чета за радио-прислушкивање - читава се десетина војника бавила само сондирањем етра у потрази за непријатељским радио-саопштењима. Сви су немачки авиони били опремљени радио-везама, што им је омогућавало да у ратним условима делују с невиђеном прецизношћу и усклађеношћу.
Совјетска је влада пре почетка Великог Отаџбинског рата такође покушавала да изгради делотворну државно-војну машинерију, чији део је представљала Црвена Армија, на рационалистичким основама марксизма-лењинизма, али нешто није ишло како треба. У нашој армији није свака дивизија имала радио-станицу, а пилоти су у ваздуху општили помоћу сигнала крилима. Понегде је сметала прибраност руског народа који је слушао апстрактне поставке идеолога бољшевизма и није желео да се одушевљава. Понегде је сметао мањак ресурса, потешкоће климе, веза и управљања на огромном простору Русије. Руски се народ јуначки одупирао офанзиви Немаца, надахнут само оним осећањима која су и раније, вековима у њему одржавала војничко јунаштво - љубав и верност Отаџбини и Земљи.
Стаљинско руководство дуго није хтело да то запази. Стаљин и његова околина су после победе код Москве, по свој прилици, уобразили да су у стању да потуку Хитлера без икаквих уступака сећању на Руску Империју коју су уништили. О томе сведоче две офанзивне операције из 1942. године које су очито имале обележје "вртоглавице од успеха". Неуспех контраофанзиве код Харкова, где су хиљаде војника доспеле у обруч, ипак је показао да све претензије да се Хитлер потуче силом совјетске државне машинерије и марксистичко-лењинистичке идеологије немају никаквог основа. Када је Паулусова армија стигла до саме Волге, постало је очигледно да без обраћања традиционалним вредностима, или чак да кажемо - без помоћи одозго, совјетска Русија не може савладати Хитлера.
Стаљину треба одати признање. У насталим приликама он је упркос логици читавог претходног развоја комунистичке идеологије донео једину исправну и спасоносну одлуку - да препороди традиционалне вредности руског народа, да се обрати духовним и националним основама руске војске, руског националног битка.
Победа руске војске коју су већином чинили православци или они који су по пореклу и васпитању православни, могла се збити само на духовним основама чију суштину чини обраћање за помоћ врховним силама - Богу, и искуству живота и борбе које је народ прикупљао вековима свог постојања - традицији. У том кључу су се и одиграле све потоње промене - васпостављање односа према Руској Цркви, увођење официрских еполета, увођење ордена Нахимова и Суворова. Орден Славе је у суштини постао орден светог Ђорђа - георгијевски крст.
Западна је цивилизација, као плод материјалног промишљања стварности, одувек покушавала да друге народе потчини себи. Ако су се ови одупирали том гутању, уништавала их је. И ситуација настала у Стаљинградској бици, врло је јасно означила силе оличене у Русији и Немачкој, представљене у армијама које су се на Волги судариле.
Нешто пре битке Хитлер је рекао Паулусу да се "с таквим снагама може јуришати на небо", имајући у виду моћ његове армије. И то није била игра речи. Хитлер је тим речима изнео смисао битка западне цивилизације - свргавање, јуриш на све небеско, то јест духовно, идеалистичко, религиозно. Чак и после револуције 1917. године, и поред свег привидног атеизма, совјетска је Русија и даље била наследница велике православне империје - што значи и чуварка кључева истог тог неба које је добила у наследство, хтели то комунисти или не. И Стаљинградска битка је за Хитлера постала управо тај последњи јуриш на небо, пресудан покушај материјалистичке цивилизације да коначно себи потчини духовну цивилизацију. Победа у тој бици, која је руском народу очито одозго била дарована, није ништа друго до тријумф духовног над материјалним.
23. новембра, на дан сећања на светог кнеза Александра Невског, јединице Југозападног и Стаљинградског фронта су се спојиле код града Калач. Опкољене су 22 немачке дивизије са укупно преко 300.000 војника и официра. Непријатељ је до јануара 1943. године на 170-250 км одбачен од стаљинградског "котла". Руски ловачки авиони и противавионска артиљерија код Стаљинграда су уништили неколико стотина фашистичких авиона који су покушавали да успоставе ваздушни мост с опкољеном групацијом. У жељи да избегне узалудно крвопролиће, совјетска команда је команди опкољених немачких јединица поставила ултиматум за капитулацију. Међутим, ултиматум је по Хитлеровој наредби био одбачен. Јединице Донског фронта су 25. јануара продрле у Стаљинград, 31. јануара је била коначно разбијена јужна групација немачке армије, а 2. фебруара је и северна групација престала да пружа отпор и положила оружје.
Велика Стаљинградска битка која је потрајала двеста дана и ноћи завршена је невиђеним поразом непријатеља. Са бојног поља је покупљено и сахрањено преко 147.000 лешева хитлеровских војника и официра. Совјетске јединице су заробиле 91.000 војника, од чега преко 2.500 официра и 24 генерала на челу с командантом генерал-фелдмаршалом Паулусом. "Пораз код Стаљинграда" - писао је један хитлеровски генерал - ужаснуо је немачки народ и његову армију".
Руска је Армија, враћена традицијама руске војске, победом код Стаљинграда преузела од противника стратешку иницијативу и задржала је све до самог краја рата.
