Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/4.7.2008/

ПНЕУМОПОЛИТИЧКA ОСОВИНА РУСИЈА – СРБИЈА: СТРАТЕШКА ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА ОКОСНИЦА ЗА 21. ВЕК

У исто време када је западни тзв. либерално-капиталистички модел почео, путем сопствене глобализације, да огромном брзином успоставља светску политичко-економско-културну доминацију, расла је и његова историјска криза. Јер, уз убрзане процесе транснационалних интеграција, почела је још брже да се урушава и основна вредност која је бар споља красила тај систем и која га је чинила тако пријемчивим за можда чак и већину светске популације: поштовање за слободу и интегритет личности.


     


     Тзв. Глобални рат против тероризма уноси све веће елементе класичне полицијске државе тоталитарног типа у водеће западне земље - САД, В. Британију, Немачку, Француску. Политички пројекти попут Европске уније и Северно-америчке уније (у настајању, растући из клице НАФТА споразума) дају све већу моћ у руке наднационалних политичко-финансијских елита, које нису одговорне никаквом бирачком телу, а све су мање подложне контроли земаља-чланица тих транснационалних организација. У исто време, рушењем међународног система утемељеног на Повељи УН, главни носиоци тзв. либерал-капиталистичког поретка, западне силе на челу са САД, разбијају све темеље међународног права, уводећи беспоштедна правила џунгле у међудржавне па тако и међуљудске односе, Дакле, под геслом ''ширења западних вредности'', оне се заправо гасе. Популације које живе унутар ових транснационалних заједница, као и популације земаља које вољно или невољно ка истима гравитирају суочене су са избором: да ли људи постоје ради система, ради некаквог ''Новог светског поретка'', или систем постоји ради њих. Другим речима, речи попут "интеграције", "глобализације", "демократизације", ''хуманитарне интервенције'' и сл. замениле су врховну вредност због које је Запад већ неколико векова појам за тежње већине светске популације: људску слободу.


     


     На паралелном колосеку, капиталистички глобализам, услед растуће кризе својих финансијско-кредитних тржишта налази се у прединфарктном стању. Растућа економска криза прети дестабилизацијом чак и највећих светских привреда, тиме доводећи не само до опасности од масовне незапослености и друштвених немира, већ и до непосредне претње основној парадигми модерног капитализма - слободном предузетништву и тржишној привреди. Јер, са растућом кризом, уследиће не само све масовнији гнев према наднационалним корпорацијама и њиховом моделу, већ и све веће државне интервенције у циљу стабилизовања финансијских тржишта, спасавања великих привредних система од банкрота, итд. што ће додатно дезавуисати тзв. либерал-капиталистички модел, који је већ одавно, путем државно-политичких и финансијско-монетарних манипулација неповратно извитоперен у пракси али који још увек, захваљујући мас-медијски изграђеном имиџу, одржава глобални идеолошки примат.


     


     Тренутно, једина јасно понуђена алтернатива кризирајућем западном моделу која се нуди на глобалном нивоу јесте модел Умме - светске исламске заједнице, новог калифата који би заменио декадентни западни систем. То, наравно, може да буде прихватљиво за муслиманске вернике – иако и међу њима постоје дубоке секташке поделе – па чак и за многе атеизоване, изгубљене овце које лутају пољанама западне духовне пустоши, али никако за оне који су, иако можда помало изгубљени и конфузни, још увек самосвесни баштиници европске хришћанске цивилизације.


     


     Зато је, као одговор на настајаћу кризу и алтернативне моделе који се тренутно нуде, неопходно оживети и изнова кодификовати, у складу са садашњим временом и његовим изазовима, један већ предуго потиснут модел европске хришћанске цивилизације, модел једне ''заборављене Европе'' - цивилизације Источног римског царства, која на један суштински начин комбинује модел заснован на хришћанском поимању слободе и достојанства личности и модел заснован на превласти виших, "божанских" начела над (само) људским – што је модел којим Ислам магнетски привлачи масе широм света које се осећају угроженим или чак саблажњеним од све агресивнијег западног секуларизма.


     


     Православно-византијска цивилизација једина може да одговори на изазове новог времена, на претње све декадентнијег и неслободнијег западног материјализма и исламског верско-друштвено-политичког тоталитаризма, и понуди нови цивилизацијски пут слободног човека. Православно-византијска цивилизација не може и не треба да се такмичи ни са новим западним моделом тоталитарне економске ефикасности/безбедности, ни са исламским фанатизмом који, кроз инструментализацију човекових искрених онтолошких тежњи, уствари обесмишљава његову слободу и достојанство. Адут православно-византијске цивилизације може - и нужно мора - да буде уздизање личне слободе и достојанства личности за врховну вредност сваког људског друштва, уз оптимални државни оквир који би то у највећој могућој мери могао да обезбеди.


     


     У ту сврху, као извориште градње савременог модела византијско-православне цивилизације, неопходно је утемељити и практичну науку која би му дала оквире конкретног деловања и исказивања на политичком, друштвеном, привредном и културном нивоу. Та наука, која би представљала нови правац осмишљавања и обликовања људског бивстовања у 21. веку, била би ПНЕУМОПОЛИТИКА, тј. духовна политика, политика утемељена у духовним вредностима од којих је човек саздан и којима, свесно, или чак несвесно, тежи. ПНЕУМОПОЛИТИКА као одговор ''заборављене Европе'' на већ зјапеће отуђење између унутрашњег и спољашњег живота човека савремене материјалистичке цивилизације Запада. Полазећи од поставке да ће "21. век бити или век духа или га неће ни бити", ПНЕУМОПОЛИТИКА ће настојати да постави темеље уобличавања тог једино могућег правца, јединог одрживог развоја човечанства у 21. веку.


     


     Њена основна поставка, међутим, мора да буде савршено јасна од почетка: тј. ПНЕУМОПОЛИТИКА неће бити никаква синкретистичка дисциплина попут западног ''Њу ејџа'', која промовише утапање различитих духовних традиција у једну, наводно спасоносну и обједињавајућу. Не. Напротив, ПНЕУМОПОЛИТИКА мора увек бити свесна чињенице да је сам њен појам, сама њена могућност, неминовно произишла управо из византијско-православне цивилизације и хришћанског поимања света и човековог места у њему. То, наравно, нипошто не искључује општење, па чак и најближу сарадњу са припадницима других духовних традиција, па чак и присталицама атеистичког погледа на свет. То једноставно значи да је један од основних постулата ПНЕУМОПОЛИТИКЕ то да, у истинском дијалогу идеја, свачије полазно становиште мора и треба да буде јасно идентификовано, јер је то једини начин да се ставови сучељавају, изоштре, па чак и врше међусобни утицај.


     


     Само неки од праваца који ће из ПНЕУМОПОЛИТИКЕ природно да извиру су следећи:


     - Политика: настојање да се политичко деловање у друштву усклади са основним вредностима које представља православно-византијска цивилизација, које се темеље на врховном постулату слободе и достојанства личности и примата вечног над привременим. Овде се намерно говори не о политичком систему већ о деловању, зато што би се искључивим усредсређивањем на систем упало у замку тоталитарног осмишљавања "савршене" политичке заједнице, што би већ на почетку срушило темеље на којима је православно-византијска цивилизација заснована. Смернице треба да буду пружене самом деловању и стандарди успостављени; ако је деловање утемељено на правим вредностима, резултат - тј. систем - не може да изостане. А, пошто Божији план нико не зна, нити је ико проникнуо у тајну времена и будућности већ следећег трена - а камоли неке даље будућности - онда би било не само претенциозно, већ и крајње тоталитарно инсистирати на "идеалној" друштвено-политичкој творевини на земљи – мада се одређени модели којима се тежи, заснован на православно-византијским традицијама, сигурно требају понудити као парадигма, без икаквих уступака према ономе што ''Запад'' сматра да је исправно или не. Стандарди деловања који треба да буду успостављени опет не смеју да буду тоталитарно крути, већ треба да служе као матрица наспрам које се може проценити деловање политичких актера и давати суд о истима, као и усмеравати њихово деловање путем јасних политичко-друштвених стандарда. Укратко, основно гесло ПНЕУМОПОЛИТИКЕ треба да гласи: ''Једино средства оправдавају циљ''.


     - Привреда: и овде се морају избегнути опасности претходних "идеалистичких" модела, и апсолутно се успротивити тенденцијама да се нормира свака ситница људског деловања, па и привредног, што је тежња, на пример, монументалне регулативе Европске уније. Напротив, ако је врховна вредност православно-византијске цивилизације слобода личности, онда то мора да важи и у пракси. Дакле, свакој личности мора да буде дозвољено и да греши и да сноси последице сопствених одлука, наравно, док год то не угрожава друге. С друге стране, при настојањима да се поставе основни постулати оптималног привредног деловања, треба поћи од чињенице да слобода и достојанство личности треба да важе како за предузетника тако и за радника, ценећи и награђујући иницијативу и храброст првог, али и поштујући чињеницу да, без овог другог, први не би могао ни да осмишљава своју иницијативу, а камоли да је спроводи у дело. И, наравно, из једначине се не могу избацити ни крајњи корисници, тзв. "потрошачи", који имају неприкосновено право да знају тачно шта купују и да добију управо оно што су и тражили. Стога, на пример, један спој ових тежњи могао би се наћи у основној, стратешкој промоцији ''нетржишног занатства'', које подједнако цени креативност и достојанство и произвођача и купца, али и најслободнијем могућем предузетништву, са минималним бирократским препрекама и привредним простором обезбеђеним од упада и превласти огромних система транснационалних корпорација. Дакле, тежило би се за (коначним) успостављањем истинског либерал-капитализма ''са душом''.


     - Заштита животне средине: још један основни постулат цивилизацијског привредног деловања мора да буде и безусловно поштовање природне околине, и ту државни апарат не може и не сме да прави ни компромисе ни изузетке. У основи се мора установити поставка да је, већ сама по себи, привредна делатност која угрожава живи свет око себе, штетна, непожељна и неморална, а да је све што то није, све што је складно са својим окружењем у најдубљем свом смислу, потпуно слободно да бира правце и методе свог развоја.


     - Култура: уз апсолутно избегавање прописивања праваца креативног људског изражавања, основни постулат поштовања достојанства личности треба да стоји у самом темељу православно-византијске културе, у складу са духовним начелима на којима је саздана. Дакле, насиље ради насиља, порнографија, скарадност, богохуљење на платну или сцени су појаве према којима се треба на најјаснији могући начин одредити на нивоу државе. У том смислу, државни новац на такве пројекте не може ићи. Приватна улагања у такве пројекте не треба забрањивати, али према њима мора да постоји јасно изражени, званични став, а њихово приказивање не забрањено већ јасно ограничено. Немогуће је да заједница буде без става по овом питању, јер бити без става је већ само по себи став, из којег произилази да светиња и скрнављење имају једнаку "објективну" вредност, што би се косило са основним поставкама византијско-православне цивилизације.


     - Војска/одбрана: превасходна сврха оружаних снага мора да буде одбрамбена, што укључује не само пасивно реаговање већ и активно одвраћање могуће агресије. Потребно је, у исто време поставити визију војске у којој част и чување слабијих од себе морају да утемељени као највише вредности. Држава се не може и не сме разоружати, али треба поставити правце будућег одбрамбеног развоја у складу са постављеном цивилизацијском матрицом. Дакле, истраживања треба да иду у правцу што часнијег и што мање убојитог и деструктивног оружја. Доктринарно, треба поново размишљати о оживљавању ратне традиције по којој цивилно становништво мора да буде апсолутно искључено из свих ратних дејстава, и да се настоји да се врло строга правила с тим у вези успоставе на међународном плану.


     - Пољопривреда: основни постулат православно-византијске цивилизације је неприкосновен: све што је Бог створио за потребе човека, човек не сме да у њиховој суштини мења. Дакле, генетска модификација или клонирање у било ком облику су у темељу неприхватљиви. Такође су неприхватљива средства "заштите" која загађују земљу и чине је на дужи рок затрованом и/или неплодном. Земље православно-византијске цивилизације треба да буду врт човечанства и у прехрамбеном и у естетском погледу.


     - Дипломатија: Русија је почетком 21. века овде већ поставила неку основну матрицу, која подразумева поштовање постојећег међународног поретка али, још важније, неопходност међусобног договора у унутар-граничним етничким и/или религиозним споровима, са јасним правилима која једнако важе за све, било да се сматрају ''савезницима'' или не. С друге стране, односи према другим државама треба да буду засновани на међусобном поштовању и неусловљавању. Оно што ће овде бити стални изазов је осмишљавање транснационалног пнеумополитичког општења и повезивања, заснованог на заједничким духовним вредностима, уз избегавање замки технократских интеграционих процеса.


     


     Православно-византијска цивилизација може да уради много више него да само гради свој сопствени модел: она може да да нову цивилизацијску инспирацију западно-европском (тзв. евро-атлантском) делу (некадашње) хришћанске цивилизације у борби не само против исламског фундаментализма већ и против сопственог склизнућа у политички орвелизам и духовну декаденцију.


     


     У том смислу, нова геополитичка руско-српска духовна основина може да одигра кључну улогу, активним радом на стварању новог алтернативног глобалног цивилизацијског модела, који би најпре постепено испуњавао простор између Русије и Балкана. Таква осовина би била у суштини много јача од свих традиционалних војно-економско-политичких савезништава, јер би њени корени били много дубљи и трајнији. У исто време, тај модел би био и најбоље дипломатско оружје у рукама земаља нове ПНЕУМОПОЛИТИЧКЕ осовине, на исти начин на који је "амерички сан" био најбоље дипломатско-стратешко оружје у рукама САД током читавог 20. века Дакле, што је цивилизациони модел пријемчивији на општем људском плану, то се сам његов носиоц сматра мање агресивним а у већој мери привлачним. Додатно, у времену где је технолошка моћ нарасла до те мере да сваки цивилизацијски сукоб прети да се претвори у Армагедон, једини здрав простор за међуцивилизацијско "такмичење" остао је управо онај најбитнији - духовни. А ту православно-византијска цивилизација сматрамо да има одлучујућу предност.


     


     Православно-византијска цивилизација треба јасно и гласно да истакне духовну политику – ПНЕУМОПОЛИТИКУ – као своју врховну вредност, под чијим ће барјаком наступати, промовисати се и, попут великог Константина, побеђивати, али на крају не силом, већ снагом сопственог примера и цивилизацијског духа.