Услед низа догађаја током последњих недеља, везаних за перипетије политике, у задњи план је доспео један значајан датум. У историју 1. јула одлази шестомесечно председавање Словеније Европском унијом. Први пут у историји „јединствене Европе“ крај њеног кормила је стајала балканска и словенска земља. Не чуди што се од словенског председавања у региону поприлично очекивало.
Та очекивања су активно хранили и сами Словенци. Примајући у јануару у своје руке председавање ЕУ, шеф словеначког МИП Димитрије Рупел није скривао свој оптимизам у погледу решавања балканских проблема. Говорећи између осталог о перспективама потписивања споразума са Србијом, тада је изјавио да „спада у оне који верују да такав споразум треба да се потпише што пре, можда већ крајем овог месеца“.
На крају је Споразум о стабилизацији и асоцијацији Србије са ЕУ потписан крајем априла -- у јеку српске предизборне кампање. То је помогло да теразије на скупштинским изборима претегну у корист прозападне коалиције „За европску Србију -- Борис Тадић“. Међутим, то безочно мешање у унутрашње ствари суверене земље остало је практично једино чиме се може похвалити Словенија на положају председавајућег Европске уније. Није јој успело ни да помогне уласку других република бивше Југославије и Албаније у ЕУ, ни да допринесе правном решавању косовског проблема. Штавише, на карти Балкана су се појавила нова жаришта, на пример, у Македонији. Ипак то Димитрија Рупела не збуњује. Ових дана је свечано изјавио да се „југословенска криза ближи крају, и ми смо, без обзира на изазове с којима смо се суочавали током председавања, на прагу побољшања ситуације у региону“.
Па у чему то господин Рупел види знаке побољшања ситуације на Балкану? У једностраном проглашењу независности Косова 17. марта, што је поцепало Европску унију и читаву светску заједницу? Или у невиђеном заоштравању ситуације у суседној Македонији, чији грађани су, заборавивши на аргументе у корист постојања посебне македонске нације, похрлили да добију бугарско држављанство? Лидери албанског националног покрета су још почетком ХХ века нудили званичној Софији склапање војног савеза за сатирање Србије, после чега би „кроз Македонију прошла албанско-бугарска граница“. Биће да Македонци сада за себе решавају: с које стране те границе ће остати.
Ванредне скупштинске изборе у Македонији 1. јуна обележио је невиђен излив насиља етничких албанских екстремиста. Чак је и Брисел морао да изрази „разочарање“, премда у Македонији већ неколико година дејствује полицијска мисија Европске уније.
Што се тиче Србије, и тамо је ситуација далека од стабилне. „Прогресивне снаге у Србији заузимају лидерске позиције, становништво Србије види у ЕУ пријатеља“ – изјавио је ових дана Димитрије Рупел. Међутим, подаци анкета говоре нешто друго. Преко две трећине српских грађана не жели да добије чланство у ЕУ по цену одрицања од Косова. Већ други месец после избора 11. маја земља живи без делатно способне владе, и политичка криза је још увек далеко од решења. Јер, ових дана склепана коалиција прозападних демократа председника Тадића и социјалиста на челу с Ивицом Дачићем не може изазвати ништа осим снисходљивог ганућа. Наследници председника-социјалисте Слободана Милошевића су пружили руку демократама које су октобра 2000. године свргнуле њиховог идола. Социјалисти се надају да се помоћу тог неочекиваног савеза врате на власт -- па макар и као млађи коалициони партнер. Таква, да простите, коалиција неће бити стабилна чак ни по врло условним српским мерилима.
На Косову ситуација може постати непредвидива после 28. јуна када ће се у Косовској Митровици на своје прво заседање окупити Скупштина српског народа која не признаје власт Приштине. У тим условима само човек неупознат с реалношћу на Балкану може озбиљно говорити о „завршетку југословенске кризе“. А у такве Димитрије Рупел очито не спада. Значи, ради се о извршавању политичке наруџбине бриселских чиновника.
У чему је суштина наруџбине? Чудно и за општеевропске интересе противприродно повлађивање албанским екстремистима и милитаризованим исламским радикалним структурама које су се већ укопале на Косову и у Македонији, наводи на историјске аналогије. Када је средином 1930-их година у Немачкој дизао главу нацизам, захтевајући проширење животног простора за „древну и горду аријевску расу“, европске силе су покушавале да проблем реше смиривањем агресора. Британски премијер Невил Чемберлен и његов француски колега Едуар Даладје су 30. септембра 1938. године дали „зелено светло“ за то да Немачка анектира чехословачке Судете, покушавајући да једном заувек задовоље Хитлерове експанзионистичке апетите. Симптоматично је што је Чемебрлен, који је 15. септембра 1938. године посетио фирера у граду Берхтесгаден, признао да се предавање Судетске области Немачкој мора извршити на основу „права нација на самоопредељење“. Та мисао је развијена 18. септембра у Лондону, на енглеско-француским консултацијама. Стране су се сложиле да територије на којима живи преко 50% Немаца морају припасти Немачкој.
У черечењу Чехословачке је активно учествовала и Чесима и Словацима сродна словенска Пољска, која је већ 1. октобра 1938. године захтевала да јој се преда Тешинска област. Није протекло ни годину дана а управо је Пољска постала наредна жртва нацистичке Немачке, ојачане услед попустљивости Запада…
Данас, када слушамо бајања из европских престоница о задовољавању „законитих тежњи Албанаца“ на Косову, у Македонији и Јужној Србији, када амерички луткари и њихове балканске марионете бодро уверавају да независност Косова омогућава да се „затвори последња страница југословенске кризе“, ти аргументи запањујуће подсећају на реторику Минхена 1938. године.
Земљак Едуара Даладјеа, председник комисије за иностране послове, одбрану и оружане снаге сената Француске Жослен де Роан, недавно је у интервјуу подвукао да „пошто 90% становништва Косова чине Албанци који теже независности“, онда је „немогуће задржати ту територију под протекторатом ОУН“. А Чемберленов земљак, недавни амбасадор Велике Британије у Москви Тони Брентон је још пре једностраног проглашења независности Косова послао албанским сепаратистима јасну и недвосмислену поруку: „Косово се налази под окриљем ОУН већ осам година, и то се не може стално продужавати. Ако народ пожели независност, у принципу му је треба дати“.
Док је господин Брентон позивао свет да „поштује тежње Косовара“, заменик шефа Координационог савета при влади Србије за јужносрпске општине Прешево, Бујановац и Медвеђа Ненад Поповић је у разговору са писцем ових редова говорио о постојању јединственог центра који координира дејства албанских екстремиста на Косову, у Македонији, Јужној Србији и Црној Гори: „Тај центар несумњиво постоји. Дејства албанских екстремиста и терориста у разним деловима Балкана су добро организована и координисана. Али Запад, на жалост, не узима у обзир ту опасност“. Запад ни 1938. године није узимао у обзир многе опасности. То је крваво плаћено…
Фонд за стратешку културу
