Од друге половине 18. века у Русији почиње ново раздобље јачања њене моћи. У први план избијају опсежни задаци учвршћивања пограничне зоне у северном делу црноморског приморја, потчињавање запорошких козака централној власти и насељавање антитурски настројеног становништва у те крајеве.
Руска влада пре свега жели да поврати земље које су Пољаци заузели и населили одбеглим кметовима из Русије, кршећи услове трактата из 1739. године. Такође је планирано да се направи земљано утврђење на граници с Турском и Јужном Украјином, и назове Света Јелисавета. Такође је требало решити питање територија које је контролисала Запорошка Сеч, такозване Вољности (слободе) Запорошке војске. Она се простирала на западу од реке Сињухе и на истоку до реке Каљмијус. Иако је та област крајем 17. века потпала под јурисдикцију Русије, фактички је остала самоуправна.
Питање ко ће обезбеђивати пограничне територије од напада Турака, Кримских и Буџачких Татара, било је горуће. Руска влада је морала да одабере којим народом да насели нове територије, јер унутрашња миграција становништва није решавала тај проблем. Тада је и донета одлука да се у Новорусију доселе војни колонисти Срби, Молдавци и Власи, ради насељавања територије која граничи с Османском империјом и запорошким земљама. Таква одлука је донета пошто је петербуршком двору било познато да аустријска влада спроводи демилитаризацију пограничних земаља на Средњем Подунављу, где су улогу граничара имали Срби.
У то време је српско становништво у Хабзбуршкој империји било доста раштркано. Већина исељеника је, спасавајући се од турског јарма, населила јужне области Угарског краљевства, које је било под јурисдикцијом Беча. Срби Т. Вујић, Димитрије Перић и Петар Текелија су 1750. године у име Руске владе пропутовали Аустријском империјом, позивајући словенско становништво, које је раније прешло из Турске, да се исељава у Русију. Руска влада је сматрала да ће словенска колонизација имати не само војно-стратешки већ и политички значај, јер ће ојачати симпатије хришћана у Турској према Русији. У ту сврху је руска команда у име царице Јелисавете објавила манифест у Хабзбуршкој империји, позивајући „истоверне хришћанске народе“ на исељавање у Русију. Обећани су издашни земљишни поседи, унапређење у више чинове, високе плате и друге привилегије.
Пријавио се велики број људи. Између осталих се на манифест одазвао пуковник аустријске армије Иван Хорват, по народности Србин. У молби на име царице Јелисавете, предатој руском посланику М. П. Бестужеву-Рјумину, „На који начин православни српски, македонски, бугарски и влашки народ желе да служе оружјем и крвљу“ предложено је образовање четири пука регуларне војске од по хиљаду људи сваки, ради службе на руско-турској граници. Хорват је обећао да ће о свом трошку потпуно опремити један пук од хиљаду људи униформама, опремом и коњима и издржавати га током пута. Заузврат је тражио чин генерал-мајора доживотно.
Бестужев-Рјумин је 22. маја 1751. године у Петербург послао службени допис о Хорватовом предлогу, а 13. јула је указом царице Јелисавете Петровне донета одлука о оснивању српских војних насеобина, пројектованих по угледу на насеља српских граничара у Аустријској империји, с поделом на чете и пукове. У јесен исте године је по договору с руском владом И. С. Хорват допутовао са групом од 53 људи. Заједно са члановима породице и слугама, у октобру је било већ 218 Срба, Бугара и Грка. Срби су се испрва населили у Кијеву. Генерал-губернатор М. И. Леонтјев је, желећи да спречи размирице између домаћег становништва и досељеника, из средстава намењених „за оправку фортификација“ Хорвату доделио 2.000 рубаља. У Петербургу је Хорват топло примљен на двору, сама царица му је поклонила 6.000 рубаља у знак посебне наклоности. Саслушавши извештај српског пуковника, Сенат је одобрио план о образовању четири пука с укупно 10 хиљада војника у Украјини. Јелисавета Петровна је 24. децембра 1751. године потписала указ „О примању у поданство Срба који желе да се населе у Русији и служе у посебним пуковима, о одређивању погодних места за насељавање на граници према турској страни; о одређивању плате коњици према платама у хусарским пуковима, а пешадији према платама у пешадијским пуковима, и о подређивању тих пукова Војној колегији.“
Србима је одређено да се населе у Задњепровљу, од ушћа реке Каменке и од ушћа реке Омељника до Дњепра, 20 врста (врста – руска мера равна 1,16 км) у дубину од пољске границе. Прва група досељеника населила се на посебно одређеној територији у горњем току река Ингулец, Ингул и Сињуха. Пошто су ти крајеви били слабо изучени, донета је одлука да се изради карта. У почетку су образовани по један хусарски и пандурски пук, са по 20 чета сваки. За сваку чету је у складу с указом одређена засебна територија с утврђеним насељем. Такође, једна чета је размештена у близини пољске границе, а пет чета на 55 километара од турске границе, удаљене 15 километара једна од друге.
Јелисавета Петровна је 11. јануара 1752. потписала указ „О оснивању два хусарска и два пандурска пука, о додели земље, давању плата, привилегија и права, о додељивању новонасељеној територији имена Нова Србија, а новосаграђеној тврђави имена Света Јелисавета.“
Границе Нове Србије, територије дужине 200 километара и ширине 20 до 30 километара, биле су коначно утврђене указом Правитељствујушчег Сената од 23. марта 1752. године. Њен центар је постао Новомиргород, саграђен на месту насеља Тресјаги. Ту се сместио штаб генерала Хорвата и посебан гарнизон од 300 војника. Становници Нове Србије су захтевали да се „никакав други народ не осмели населити се или друге какве захтеве смишљати“ у том крају.
Досељеници су били разних народности. Предвиђало се да се новоосноване јединице попуњавају „како Србима, тако и Македонцима и Бугарима“ који ће „у све већем броју долазити“. Анализа извора и научне литературе омогућава да се извуче закључак о мешовитом националном саставу досељеника. Главнину су чинили Срби. У Хорватовом пуку је према Попису из октобра 1751. године било 424 Срба, Македонаца, Бугара и Влаха. Сенат је 19. октобра 1752. прописао правила према којима је дозвољено да се на територији Нове Србије насељавају дошљаци из Молдавије, Влашке, Македоније и Србије, „а не и припадници других народа“. На тај начин је утврђивање пограничних земаља на југу Русије поверено житељима Балканског полуострова.
Због помањкања људи у српским пуковима, јужније од Нове Србије и делимично на територији Запорошких козака основан је Новослободски козачки пук, који није улазио у састав Запорошке војске. Осим тога је ради заштите граница Нове Србије од татарских упада, из Малорусије редовно слато још 3.000 козака. Недостатак људства на руско-турској граници приморао је Русију да прима досељенике околним путем преко Пољске, а не директно из Турске, јер су се сходно члану 8. Београдског мировног уговора Русија и Османско царство узајамно обавезали да изручују пребеглице. Излазу из таквог положаја су се досетили руски представник у Цариграду А. М. Обресков и молдавски племић М. Замфираковић, обећавши да доведу до хиљаду бугарских, грчких и влашких породица с територије Молдавије. Новопридошлице су биле обавезне да приме руско држављанство, али су у случају бежања преко границе то право губиле.
Током 1752-1754. године је у састав Хорватовог корпуса, који је тада већ добио чин генерал-мајора, ушло 620 бугарских и влашких породица. Они су првобитно намеравали да се населе на пољским земљама, али су се, „по доласку видевши да ту не постоје слободни земљорадници“, а такође сазнавши „о посебним милостима дарованим Новосрпском насељу“ од стране руске владе, упутили у Русију и населили у местима Српског хусарског пука. Били су 3-5 година ослобођени пореза, што је по мишљењу В. И. Цвиркуна био значајан разлог за сеобу у очима становништва Балкана и Дунавских кнежевина, које је оскудевало у земљи. Сведочанства о тој групи су сачувана у топономици Директор комитета за статистику Новоросијске покрајине истиче да се средином 19. века „део Новомиргорода у близини језерцета или мочваре Лонго још увек назива Бугарска, као успомена на вредне осниваче“. Исто потврђује и П. И. Кекпен. Даља судбина ове групе Бугара је непозната.
Током 1752. године за Хорватовим одредом из Аустрије у Русију стижу још две групе досељеника на челу са пуковником Иваном Шевићем и потпуковником Рајком Прерадовићем. Од „српског, македонског, бугарског и влашког народа“ су утемљена и попуњена још четири пука. И. Г. Шевић и Р. Прерадовић нису желели да бораве у истој области са Хорватом те су исте године по доласку у Русију отпутовали у Москву, где се налазила Јелисавета Петровна, и поднели јој молбу за доделу посебне територије за њихове пукове. Указом Правитељствујушчег Сената од 5. априла 1753. одредима Шевића и Прерадовића је додељена земља између река Бахмут и Лугањ на десној обали Северског Донeца. Између Запорошкe Сечи и земље донских козака је на истим начелима као и Нова Србија створена још једна административна јединица, названа Славјаносербија. Она је такође имала војничко устројство.
Према одредбама указа „О примању у Нову Србију ради насељавања странаца у руској служби у Хусарским пуковима, вере Православне“ предвиђене су додатне повластице за досељенике из редова балканских народа. Сваки странац – досељеник у Нову Србију добијао је 10 рубаља да се опскрби, једну четвртину (четврт ведра од 3 литра) семена ражи, две – овса, као и земљишни посед. Официри су добијали од 25 до 50 десетина (десетина – 1,092 ха) земље за породицу у вечно власништво. Редови – од 10 до 15 десетина земље. Градили су салаше и села, али су их насељавали дошљацима из Пољске Украјине. Карактеристично је за Србе да су по доласку у Русију заснивали породице на лицу места и углавном се женили Украјинкама, чиме се највероватније и објашњава брз нестанак Срба као народа у Јужној Украјини. Бугари су у већини случајева стизили у Русију са породицом, што им је омогућило очување језика и обичаја.
У прво време су домаћинства настајала под утицајем националних особина и потреба. Главно место је заузимало баштованство и воћарство, а касније – ратарство. Највећи развој је имало сточарство. Становници војних насеља су се бавили и скупљањем шумског меда, ловом и риболовом. Било им је дозвољено да се у време мира баве слободном трговином и личним обртом на Криму, у Молдавији и Пољској.
На територији Нове Србије је започета изградња тврђаве Света Јелисавета под руководством кијевског генерал-губернатора И. Гљебова и генерал-мајора И. Хорвата. У Цариграду је поводом тога изражено незадовољство. Руска влада је сазнала да је хетман Украјине проширио гласину да ће Руси у Задњепровљу градити тврђаве и насеља, и населити их хиљадама дошљака из иностранства. То је код Турака изазвало бојазан од пљачкашких упада у њихове пограничне земље. Турска влада је издала интерни налог да кримски кан и украјински хетман не пропуштају Србе преко територије Молдавије и Пољске, а да се на западној обали Дњестра у близини тврђаве Бендери поставе страже.
Став Петербурга по том питању је био категоричан: то се не тиче Турске, већ само Пољске и Русије. Представнику Русије у Цариграду А. М. Обрескову је наложено да умири Порту и објасни да ће градња тврђаве донети ред и мир у том региону, а насељавање пукова ће допринети смиривању „непокорних гајдамака (украјинских бунтовника против пољских спахија)“.
У циљу добијања података о градњи тврђаве Свете Јелисавете кримски кан је послао шпијуне који су, представљајући се као Срби, покушали да ступе у редове нових пукова. То је искомпликовало односе међу Руског и Османског царства. Ради смиривања напетости у спољнополитичким односима, А. М. Обресков је затражио пријем код великог везира и изложио му све податке о градњи нове тврђаве. Током разговора са високим турским чиновником, Обресков је сазнао да Порту брине могућност новог руско-турског рата. Представник је дао гаранције у име руске владе. Али у престоницу Турске и даље пристижу извештаји из Крима, Молдавије и Пољске у којима се истиче да се тврђава гради мимо трактата из 1739. године. У марту 1754. године, с дозволом руске команде, један од четадара везира, Селим-ага, пореклом са Крима, посећује градилиште нове тврђаве, уверивши се у истиност података Обрескова. Турци признају да се изградња нове вароши врши отворено и у складу са члановима мировног уговора.
Од самог почетка оснивања војних насеља за странце, у Петербургу се планира образовање нових пукова по националном обележју. У Новој Србији су 1756. године постојали Српски, Молдавски, Грузијски и Мађарски пук. У Седмогодишњем рату (1756-1763) је учествовао хусарски пук образован 1757. из јединица генерал-мајора Р. Прерадовића и генерал-мајора И. Г. Шевића. Према подацима историчара Н. А. Попова, 1759. године су у Новој Србији образована два армијска пука од Бугара, Грка и Влаха – Македонски и Бугарски. Занимљива је чињеница да су после објаве о оснивању нових пукова, жељу да ратују за Русију, осим Срба, Бугара, Молдаваца, Влаха и Грка, изјавили и Немци и Мађари.
Током шездесетих година 18. века даља попуна пукова у Новој Србији и Славјаносербији вршена је углавном од руских и украјинских сељака који су бежали у иностранство, а затим се под изговором да су странци враћали и уписивали у српска насеља. Пошто нису успели да прикупе довољан број земљака, И. Хорват, И. Шевић и Р. Прерадовић су пукове попуњавали месним и одбеглим сељацима, као и разним случајним људима. И даље су се досељавали становници Бугарске и Дунавских кнежевина. Тако се у то време добровољно доселило 66 бугарских породица и 133 Влаха. Уписани су у хусарске пукове. И. В. Семјонова сматра да су у пукове примани и староверци и расколници. Али то становиште нема научну основу. Као прво, већина из наведених група због сопствених уверења није желела да учествује у ратовима, а као друго, руска влада је у то време строго пазила на то да се расколници и староверци не могу вратити у Русију из Турске, камо су побегли услед владиних прогањања.
У току 1762. године је отпочела истрага поводом уписа у пукове. Према попису из децембра 1763. године, од 26.740 насељеника у Новој Србији само су њих 1.043 били Срби. У Славјаносербији уместо 4.264 по списку, у пуковима је било свега 1.264 војника.
Дајући општу оцену српске колонизације, царица Катарина Друга је истакла незадовољавајуће стање у Новој Србији. За десет година насељавања тих области (1752-1762) на сеобу Срба је утрошено 700.000 рубаља. Становници Нове Србије и Славјаносербије су се жалили на тешке услове живота. Неки од њих су се и вратили у отаџбину, не успевши да се прилагоде животу на новом месту.
Комисија на челу са генералом Мељгуновом је 1763. припремила нацрт реформе Нове Србије, преобразоване у Новоросијску губернију. Војна управа је потчињена војној колегији, а цивилна – Правитељствујушчем Сенату. Указом од 11. јуна 1764. Славјаносербија је укинута као административна јединица. Исте године су Новосербски и Славјаносербски пукови припојени новооснованој Новоросијској губернији. Касније су неки пукови били реорганизовани: Хусарски пук у Црни, а Пандурски у Жути. Укупно је на територији Новорусије било 8 хусарских армијских пукова, бројности до 1.000 људи сваки.
