18. април 20… године. Арктик. Вече…
Слом је био потпун и коначан. Понегде се у вечерњем сумраку још видело како догоревају унакажени костури тенкова, пешадијских борбених возила и друге технике. Огромне отопљене површине су већ мало-помало почињале да се изнова покривају ледом -- још увек бојажљивим, али је претио да до наредног јутра потпуно прекрије те рупе у вечном леденом оклопу океана. Час овде, час онде могле су се видети шачице кукавних људи по чијем се изгледу могло схватити да страшно пате од хладноће. Неки од њих су чучали, чврсто припијени један уз другог, а окруживали су их сасвим другачији људи -- у белим опаклијама, шубарама с наушницама и аутоматима у рукама. Неки су се покуњено вукли ка многобројним, ту и тамо разбацаним ватрама, са само једном мисли у глави -- да се згреју, по било коју цену згреју. Често би сад један сад други од оних паћеника што су се покуњено вукли, изнемогло падао на бесконачно белу равницу. Падао, да се више никада не подигне, већ заувек заспи слатким сном смрзнутог човека.
Нешто даље, крај острва које носи име славног поларног истраживача Шмита, букнуо је пламен сасвим мирне, нимало страшно ватре… Више, све више… Око логорске ватре су, пружајући ка њему озебле руке, чучећи или седећи на пресавијеним морнарским капутићима, или просто на леденим громадама, седели уморни, али по много чему се видело -- врло задовољни људи у тенковским комбинезонима, маскирним оделима. На острвцету се сместио тенковски батаљон руске 5. Самосталне Арктичке тенковске дивизије.
-- Да, добрано смо данас жгадији заврнули реп -- сталожено припаљујући, басом одсече најстарији од њих, омањи снажан четрдесетогодишњак. -- Нека знају, сероње, шта им следује кад турају нос код нас.
-- Наш командант је мудра глава -- с призвуком страхопоштовања изрече млад, највише двадесетогодишњак, мршав али висок момак. -- Ма као да је знао шта ће те вражине применити, као да је знао… -- На те речи скоро сви присутни око ватре потврдно заклимаше главама.
-- Уз Божју помоћ непријатеља савладасмо -- тихо изусти жгољави војничић и горљиво се прекрсти. Неки од његових другова се такође прекрстише.
18. април 20… године. Арктик. Рано јутро…
Догађај који су ратници око ватре тако живо разматрали заиста је имао велики историјски значај. Тог дана се на леду Северног Леденог океана одиграла пресудна битка Великог Арктичког рата између Русије, с једне стране -- и САД, Канаде и Данске, с друге.
Рат је, као што бива, започео због угљоводоничке сировине које је, по верзијама учених глава с обе обале Атлантика, у неизмерним количинама било у подводном приобаљу Арктика. Међутим, не може се рећи да је рат избио неочекивано за све његове учеснике. Прве претпоставке су се појавиле још далеке 2007. године, када је Русија „обележила“ за себе добране 2/3 подводног приобаља, што се, природно, никако није свидело САД. Од тог тренутка је започела „трка у арктичком наоружању“. И Русија и САД су почеле да повећавају групације својих армија у арктичким регионима, авиони Стратешког ваздухопловства Русије стално су се налазили у ваздушном простору над Северним Леденим океаном, у хемијским лабораторијама су журно развијали нова горива и мазива којима никакав мраз ништа не може. А као непријатно изненађење за непријатеља, Русија је хитно развила и кроз 10 година од почетка пројектовања поринула први на свету атомски носач авиона типа ледоломца, способан да на својој палуби носи до 130 авиона…
Али су Американци први започели. Ваздухопловна ударна група САД је на челу с најновијим носачем авиона „Џорџ Виљем Буш-млађи Месопотамски“ током ведре мајске ноћ прошла кроз Берингов мореуз да би, заобишавши Чукотку, изненадним ударом освојила Новосибирска острва и у најкраћем року тамо успоставила мостобран за активна дејства на руском Арктику. После муњевито изведене акције заузимања острва, ваздухопловна ударна група је почела да патролира у водама Источно-Сибирског мора -- у то време је лед био далеко на северу. Али се онда десило нешто непредвиђено. Током изненадне олује се на носачу авиона покварила навигациона опрема, залутао је и после два дана малтене слепог тумарања руским пространствима доспео управо у зону пловећих ледених громада, које су га и сатрле, те је поделио жалосну судбину познатог пароброда „Чељускин“. Успела су да се спасу само два разарача с вођеним ракетним оружјем.
Тај инцидент је мало поколебао одлучност америчке владе, али други излаз осим рата није видела. И после извесног времена је изненадним ударом преко леда Северног Леденог океана из Канаде заузела Земљу Фрање Јосифа.
Међутим, ни Русија није седела скрштених руку. Месец дана после освајања Новосибирских острва, авиони Стратешког ваздухопловства Русије су извршили масовни ракетни удар на освојена острва, а после такве припреме су се на острва искрцале руске ваздушно-десантне јединице и поморска пешадија. Али су се Американци озбиљно утврдили на Земљи Фрање Јосифа. Пропао је покушај да се острва заузму на јуриш, а онда је стигао септембар и на Арктику наступила зима, током које стране нису изводиле активна борбена дејства, већ су се спремале за наредну пролећно-летњу кампању, која је обећавала да буде пресудна. С обе стране су на Арктик потајно и журно пребациване јединице, нова попуна је стално увежбавана у суровим арктичким условима -- све у свему, одвијала се уобичајена припрема.
Одсудни тренутак је наступио 18. априла наредне године. Три дана пре тог датума, Американци су започели офанзиву снагама 3. специјалне оклопно-коњичке Арктичке бригаде која је хитно пребачена у Арктик, уз подршку тенковског батаљона Оружаних снага Канаде и тенковске чете Данске.
Основ ударне групације противника чинили су тешки тенкови „Абрамс“ М1А2Н4, чија испорука у армију САД је почела пре највише 5 година. Сучељена им је била руска 5. Самостална Арктичка тенковска дивизија наоружана тенковима Т-95А (А -- арктички), и две чете 27. гардијске Севастопољске механизоване дивизије. Командант руске групације генерал-мајор Александар Донсков, добивши од извиђача вест да се Американци спремају за офанзиву, није чекао, већ је покренуо поверену му дивизију и упутио је да пресече пут Јенкијима. Код острва Шмита је пронађено погодно место за уређење тенковске заседе. Одлучено је да се управо ту дочекају освајачи који су похрлили ка Новосибирским острвима.
…Тенкови Американаца су се појавили на обзорју. Један… два… осам… а њихов низ се и даље само отезао. Одједном, као по команди, последњи тенкови су, убрзавши, почели да се престројавају, образујући својеврстан клин, иза кога су се кретали старији и лакши тенкови и пешадијска борбена возила америчких савезника. Кренули су као на паради, скоро се не кријући, по беживотним пространствима древног Арктика. Чинило се да тријумфално напредовање Американаца ништа не може зауставити. До острва Шмита је преостао највише један километар…
…Продоран звиждук је пореметио монотону тутњаву тенковских мотора. Још и још… Огњене трасе су се пружиле иза гомила ледених громада и сметова. Два тенка су се запалила и зауставила, док су остали по инерцији наставили кретање. Прасак… Експлодирао је борбени комплет тенка. Купола „Абрамса“ је вртећи се одлетела на добрих 100 метара и зарила се искривљеном топовском цеви у смет. Али, прва скамењеност је прошла и пешадија је изашла из борбених возила и, заузевши одбрану, отворила ватру на места одакле је пуцано на тенкове. Нека возила су почела да заокрећу, намеравајући да изврше обилазни маневар и избију на бок или у позадину нападача… Као да су се разјапили ледени дворци снежних духова северних народа, испуштајући на слободу изгладнела чудовишта. То је, збацујући ледене громаде и сметове, повећавајући брзину и отварајући убиствену ватру, у позадину заустављеним Америма избила руска Арктичка тенковска дивизија, потискујући успаниченог непријатеља. Ево су се запалила још два тенка… још један. И одједном -- као да су десетине ледених водоскока прснуле увис, цепајући метар и по дебели лед као обично стакло. То су руски инжењерци детонирали фугасе узидане у лед на оном месту где се сада очајнички бранила оклопна армада агресора. Лед је, муњевито се цепајући, отварао водене бездане који су брзо прождирали 65-тонске „Абрамсе“… Слом је био потпун…
…После тог дана је Руска армија, водећи борбу, али не наилазећи на озбиљан отпор, избила на обалу Аљаске и приморала владу САД да потпише частан мир, по коме је Русија задржала 2/3 арктичког подводног приобаља, стекла право да на Аљасци изгради своје војне базе (док је Америка морала да повуче војску из својих арктичких региона), а „Газпром“ добијао најповољнија налазишта чија експлоатација је руској привреди обећавала многе стотине милијарди добити…
18. април 20… године. Арктик. Око ватре…
-- Браћо, знате ли који је данас дан? -- упита жгољави војничић.
-- Не… Не, не знамо… А који је? -- зачуше се гласови око логорске ватре…
-- На данашњи дан је 1242. године војска Александра Невског до ногу потукла псе-ритере на леду Чудског језера…
