„Дејства власти Грузије су злочин против сопственог народа, извршен је смртоносан удар на територијалну целовитост саме Грузије, причињена огромна штета њеној државности – таква оцена збивања у Јужној Осетији се чула из уста председника владе Русије Владимира Путина, који је 9. августа из Пекинга стигао у Владикавказ. – Тешко је замислити како је сад могуће убедити Јужну Осетију да уђе у састав грузијске државе. Започета агресија је довела до многобројних жртава међу цивилима и изазвала хуманитарну катастрофу – то је злочин против осетинског народа“. Касније је, током посете шаторског логора избеглица у Алагирском рејону, председник владе оно што се дешава у Јужној Осетији назвао геноцидом.
Изгледа да је у тим речима Владимира Путина дата исцрпна политичко-правна оцена дешавања. У првој етапи изласка из кризе Северној Осетији је неопходно пружити сву потребну помоћ. Владимир Путин је чврсто обећао избеглицама да ће се сви вратити на своја огњишта и изјавио да ће у првој етапи за обнову Цхинвалија бити издвојено 10 милијарди рубаља.
Председник Русије Дмитриј Медведев је изјавио да ће наложити војном тужилаштву да документима поткрепи злочине извршене против цивила у Јужној Осетији.
Јасне и проверене формулације руских лидера (Дмитрија Медведева и Владимира Путина) представљају оштар контраст с исказима грузијског вође, који очито није очекивао такав развој догађаја. Он разјарено изнова и изнова баца своју армију на Цхинвали и села Јужне Осетије, примењујући при томе тактику спржене земље, не остављајући од свега живог ни камена на камену, и позивајући у помоћ прекоокеанске пријатеље. Један од његових помоћника, Јакобашвили, алудира на то да ће Запад наводно обавезно извршити притисак на Москву и Грузини ће изаћи као победници. Господин Саакашвили и његови најближи сарадници су ко зна зашто помислили да ће се и овог пута извући, да ће за агресију и геноцид и овог пута некажњено проћи.
Трагедија у Јужној Осетији једнозначно сведочи: тандем Дмитрија Медведева и Владимира Путина делује јасно и усклађено. Покушаји спољних сила да дестабилизују унутрашњополитичке прилике, изазвавши раскол у властима Русије, сасвим очито су пропали.
По саопштењима западних гласила, грузијски руководилац (многи политичари су га већ назвали ратним злочинцем) се обратио непосредно Дмитрију Медведеву с понудом да се ратне операције зауставе. Међутим, та вест је у Кремљу оповргнута као дезинформација. Сасвим је очигледно да никаквог примирја с господином Саакашвилијем не може бити све до потпуног ослобађања Јужне Осетије од грузијских екстремиста и максимално потпуне ликвидације грузијске инфраструктуре државног тероризма, укључујући места дислокације војних јединица, објекте војне намене, аеродроме и економску инфраструктуру која их сервисира.
За саопштења о повлачењу грузијске војске из Јужне Осетије се показало да су још једна дезинформација. Такве изјаве грузијских представника могу бити изазване намером да се добије предах и прегрупишу снаге. Сасвим је неопходно да се противник до ногу потуче, да би се обезбедио мир и стабилност на Кавказу у средњорочној перспективи. „…Русија је вековима на Кавказу играла врло позитивну и стабилизирајућу улогу, била гарант сарадње и напретка у том региону – тако је било у прошлости и биће у будућности. Нико не треба у то да сумња“ – истакао је председник владе Русије.
Владимир Путин је сасвим исправно изјавио да пријатељска осећања житеља Русије према грузијском народу остају непроменљива. Изузетно тешке битке које воде јединице руске армије, миротвораца и осетинских одбрамбених снага сведоче: Русија се суочила с подмуклим и суровим противником, који се ни пред чим неће зауставити ради постизања својих зликовачких циљева. Наравно, не ради се о грузијском народу – њему тек предстоји да извуче закључак у вези крвавих авантура у које га увлаче, и за које ће несумњиво морати да плати. Из хронологије догађаја који су претходили рату, издвојићемо само једну чињеницу: 31. јула су завршени грузијско-амерички маневри „Достојан одговор – 2008“, током кога су Американци обучавали грузијска војна лица танчинама „антитерористичких чишћења“ насеља. На маневрима је демонстрирано „чишћење села (у условном Ираку) од терориста и извојевање безбедности цивилном становништву“. Сва она зверства која чине грузијски екстремисти у Цхинвалију, вишеструко су уходавана под непосредним руководством западних инструктора, све замаскирано циничном фразеологијом о „борби с тероризмом“. Прави циљеви су, дабоме, другачији – гласе речи врло информисане бивше министарке иностраних послова Грузије Саломе Зурабишвили. По њеном мишљењу, Американци су веома широко присутни у Грузији – они увелико раде на обучавању оружаних снага Грузије, врше мониторинг и осматрање стратешког коридора кроз Јужни Кавказ. То се између осталог односи и на нафтовод Баку-Тбилиси-Џејхан. По речима Зурабишвили, главни циљ садашњег сукоба са Русијом представља јачање улоге Грузије као земље сасвим лојалне интересима САД и Велике Британије. То је гаранција да ће Англосаксонци и даље контролисати Грузију, што значи и регион Јужног Кавказа.
Приметићемо да се заоштравање напетости одиграва синхронизовано уз границе Русије и Кине. У дане пекиншке Олимпијаде у Сианкјангу се десио још један терористички акт, а неколико дана раније је у Бишкеку откривено нелегално складиште оружја, у коме се налазило 10 америчких војних лица и неколико дипломата амбасаде САД у Киргизији. Агресија Грузије у Јужној Осетији – то је рат за туђе интересе, у коме ће грузијски народ искористити као топовско месо. Ако се та агресија сада не прекине, на малом делу кавкаске земље – неминовни су нови и знатно већи регионални сукоби.
Данас, као и у годинама Великог Отаџбинског рата, руска армија се јуначки бори за то да од нове фашистичке куге заштити не само Кавказ, него и читав постсовјетски простор.
