Рат у Јужној Осетији је само још једна потврда историјске истине, да оно што се дешава Србији ће се десити или дешава у Русији и /или обрнуто. Методи и учесници српске трагедије су готово истоветни овом уводу у руско-амерички рат. Глобални поробљивач у намери да подјарми свет осим војне силе користи и иницира супротности, да би измрвио постојеће државе, што ће САД омогућити да их тако уситњене са мањим војним, људским и економским ресурсима лакше поробе и покоре. У процесу дезинтегрисања држава, осим војне силе Американци користе најчешће комбинацију више метода које изазивају поделе унутар суверених држава до њихове потпуне дезинтеграције. Методи прљавог рата који се користе су:
- Подела по административним границама (распад СССР и СФРЈ, отцепљење Косова и Метохије);
- Подела по верској основи (муслиманска федерација у Босни, Косово и Метохија у Србији, подела православне цркве у Украјини на три дела);
- Подела на богате и сиромашне регионе ( Војводина и Србија, нафтом богате провинције у Боливији);
- Подела по припадности одређеним партијама тојест на оне које финасирају САД и остале (ДС,ЛДП и њима сличне у Србији).
Као што се може видети у Војводини је на делу комбинација свих ових метода, а у осталим неколико њих, па је тиме и Војводина следећи део Србије који је најближи отцепљењу.
Јасно је да се напад Грузије на Јужну Осетију десио јер су Грузијце напујдали Американци и да има неколико циљева. Први циљ је стварање кризног жаришта, по постојећим државним границама ван Русије, али фактички у Русији. Пошто је решила проблем Чеченије, Русија је тиме решила главни унутрашње политички проблем, па су јој САД овим ратом наметнуле нови. После мучког напада на руске трупе, нападнут је и главни град Осетије. Американци позивају „све зараћене стране да обуставе борбе“ али ништа не предузимају да приморају председника Грузије кога су они поставили на то место, да повуче трупе. Оне напротив појачавају нападе. (Подсећа ли ово на ситуацију у СФРЈ, поготова Хрватску и Босну, а потом Србију и Косово)?
На покушај САД да Грузију уведе у НАТО, Русија је одговорила укидањем санкција отцепљеним деловима Грузије и намером да успостави специјалне везе са овим територијама на којима значајан део становништва чине Руси. Да би спречили успостављање тих веза и касније мирно присаједињење Русији, које су становници Осетије и Абхазије тражили позивајући се на пример Косова, САД су започеле овај рат, што је други разлог. Још једна историјска веза Србије и Русије је и то што у рату против њих Американци користе народе истог – кавкаског порекла - Чечене, Грузине, Албанце.
Трећи разлог је намера Американаца да Русе увуче у сукобе на целој територији Грузије и тако им мамећи их у ту клопку приреди оне невоље које они имају у Ираку и Авганистану, плус медијску хајку због напада на територију суверене државе.
Четврти разлог је да стварањем још једне кризе у свету Американци себе избаве из кризе.
Пети и најважнији разлог је да се на основу реакције Русије у овом случају, припреми стратегија и тактика за употребу територије Украјине као одскочне даске за напад на Русију ( у Украјини већ делују поделе по основу верске припадности – подела православаца, покушај унијаћења од стране католичке цркве, националне припадности – Украјинци и Руси , партијске припадности – проамеричке самим тим и анационалне партије и националне односно антиглобалистичке при чему је однос снага у парламенту готово пола пола , баш као и у Србији).
Русија има само један прави одговор: Брзо и ефикасно протерати Грузине из Јужне Осетије и припојити Абхазију и Јужну Осетију. Тиме би спречила медијски линч на Западу, долазак „добронамерних“ страних посматрача и мисија (сетимо се улоге Вилијама Вокера на КиМ). Оно што је уствари најважније послала би јасну поруку и показала би шта чека остале државе у којима по распаду СССР Руси живе као национална мањина, а под окриљем су НАТО, односно да непријатељским актом према тамошњим Русима ризикују да у најмању руку остану без дела државе. Ово би уједно била и порука Американцима да ће се сваки покушај дестабилизације Русије завршити увећањем њене територије.
Какав одговор осим војног у оваквом развоју ситуације имају САД (и то само САД и вероватно уз њих једино Велика Британија, пошто остале чланице НАТО неће смети да улазе у сукоб са Русијом), коме тако окрњени НАТО неће прибећи јер ризикује како уништење овог савеза тако и држава које га чине (већина чланица НАТО је у непосредној близини Русије). Треба имати у виду да би уз Русију биле и Кина и Индија (Шангајска иницијатива која предвиђа војну помоћ у случају опасности по неку од чланица) и значајан број држава у свету које су сите Американаца. Такође се треба присетити да је приликом напада на Србију НАТО једва постигао јединство и то у условима апсолутне војне премоћи и из тога извући закључак какво би то јединство било када би снаге као у овом следу догађаја биле макар подједнаке.
Економске санкције су беспредметне када добар део Европе зависи од руског гаса, а руско тржиште је у сваком погледу једно од најпримамљивијих за инвестирање и остваривање профита. Уз то биле би без ефекта пошто Русија има довољно природних, финансијских и људских ресурса да те санкције не осети.
Дипломатске санкције које су сада на снази за Абхазију и Јужну Осетију пошто нису међународно признате, престале би да важе јер би ове државе постале део Русије која је међународно призната држава. У том случају САД/ЕУ преостаје само да не признају Русију (прекид дипломатских односа) са свим последицама по њих, јер Русија може одговорити контра мерама од којих би најболније биле економске. Ни по питању признавања Косова ЕУ нема јединствени став, а у овом случају би била још више подељена.
„Милосрдни Анђео 2“ већ је однео животе две хиљаде цивилних жртава и протерао тридесет хиљада. Треба му поломити крила док се не размаше. Једна сила може увећати своју моћ само ако је друга изгуби. У овом одмеравању снага Русија има предност домаћег терена.
Као што је рат у СФРЈ био увод у цепање Србије и Срба тако и рат у Јужној Осетији може бити увод у цепање Русије и Руса, ако Русија поучена српским искуством не реагује адекватно и правовремено.
А све је почело признавањем независности Косова, или то беше 1939, или још раније - 1914.
