„Ако партија … затражи да бело сматрамо црним – не само што ћу то прихватити, већ ће то постати моје убеђење.“
(Георгиј Пјатаков (1890-1937), бољшевички активиста)
У Москви је 1919. године основана „Трећа (комунистичка) интернационала“ – међународна организација оних делова радничког покрета који су прихватили Лењинову интерпретацију марксизма, и бољшевичку револуционарну политику. Други део радничког покрета, који ће и надаље бити познат као социјалдемократски, определио се за институционално, демократско деловање. Разлика је била још у нечему: док су бољшевици пружали активан отпор ратним напорима Русије, европске социјалдемократске партије – подржале су своје владе 1914. године. Бољшевици су рат доживели као прилику да њихова земља што више ослаби – и да се тако стекну погодни услови да задају ударац режиму. Социјалдемократи су, са више или мање ентузијазма, стали у борбени строј са другим грађанима својих земаља.
КОМИНТЕРНА И НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ
Национално питање је, ако не одмах, онда убрзо после оснивања Комунистичке интернационале – постало превасходно средство револуције. Мање на основу објективне процене положаја, више на основу политичке сврсисходности – нације су разврставане у две групе. Прву су чиниле наводно потлачене, угњетаване нације – и са њиховим националистичким организацијама требало је сарађивати у рушењу поретка. Другу групу су чиниле „владајуће“, „хегемонистичке нације“ – оне чије елите су имале доминанту улогу у земљама које нису биле по вољи Коминтерне. Уједно, за те народе комунистички лидери су мислили да представљају ослонац режима, пошто су били окосници полиције, војске, администрације.
„Владајуће нације“ су често добијале разне епитете, које не би требало да „додељују“ заговорници свеколиког братства и солидарности међу народима. Тако, не само да се говорило о „хегемонији српске буржоазије“, већ и о „великосрпском хегемонизму“ – значи о нечему за шта је наводно одговоран и српски народ. С друге стране, када су биле у питању тзв. потлачене нације, биле оне то стварно или не, њима је скоро све толерисано. У коминтерновским документима припадници разних сепаратистичких милитантних покрета су „борци за народну слободу“, и онда када су вршили гнусне злочине – убиства цивила и терористичке нападе.
Бољшевици су очекивали од својих иностраних другова из редова „владајућих нација“ да се, као и они током Првог светског рата, немилосрдно боре против својих режима. Па и тако што ће рушити своје националне државе. Уосталом, бољшевици су и национални интерес дефинисали на нови начин – то је борба за успостављање „диктатуре пролетеријата“ и укључивање земље у будући савез комунистичких република. За тај концепт нису биле од значаја границе – ни административне, ни државне.
Међутим, Коминтерна је убрзо по оснивању уместо замишљеног интернационалног „револуционарног клуба“, постала организација у служби државних интереса СССР-а. Тамошње партијско воћство је одлучивало шта је у интересу „светског пролетеријата“ – и то је онда претстављало „закон“. А обично, оно што је Стаљин сматрао да је у његовом интересу, било је и у интересу СССР-а и Коминтерне. Наравно, са тиме се нису сви слагали, али за њих је убрзо разрађен систем гулага.
Уједно, у погледу вођења коминтерновске кадровске политике –тежиште је стављано на избор „службеника“ који су били подобни у погледу свог националног порекла. Основано се сматрало да су припадници народа који су изгубили Први светски рат, и оних који су се нашли унутар граница земаља у којима се нису осећали лагодно, најпогоднији борци за рушење „Версајскго система“. У свом раду су спајали „лепо“ и „корисно“ – комунистичка опредељења и бар подсвестан националистички набој.
Тако су „чистке“ прогутале многе српске комунисте, а уместо њих смо добили Јосипа Броза Тита и његове сараднике. Тако је трасиран пут за спровођење бољшевичког концепта решавања националног питања на простору Југославије. Коначно, тако је створена подлога за „идеолошку обраду“ Срба – за њихово васпитавање у духу „националног мазохизма“. У духу накарадног учења о „хегемонистичким“ и „потлаченим“ нацијама, о „лошим“ народима који треба да одстране оне наслаге које их наводно чине лошим, и о онима који су насупрот њима „јадни“ и „напаћени“, па се према њима треба односити са дужном пажњом. И по цену сопствених националних интереса. Штавише, баш на њихов рачун – да би се демонстрирало усвајање нових вредности и приврженост „пролетерском интернационализму“!
Да је посао добро обављен – уверавамо се сваки дан! Ретко где се сретне толико људи, као у Србији – који изражавају презир према сопственом народу, или су бар равнодушни према његовој судбини!
НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК
Комунисти нису волели израз космополитизам. Прво, бољшевички модел решавања националног питања предвиђао је разноразне типове републичких и покрајинских јединица, уз помоћ којих би народи неговали свој језик и културу, у оквирима вишенационалних земаља. Отуда, инсистирање на концепту „светског грађанства“, уз пренебрегавање своје „базе“ – није било у складу са комунистичком догмом. Друго, пошто је СССР постао „домовина“ свих пролетера света, бар док се и у њиховим земљама не успостави „диктатура радничке класе“ – генерално релативизовање оданости према држави, схватано је као девијантна појава. Уосталом, Стаљин је рекао: „До одумирања државе нећемо стићи путем слабљења државне власти, већ путем њеног максималног јачања“. Па док националисти неких „боја“ могу да се ставе у њену функцију, праве космополите је тешко систематски користити! Истински слободоумни „грађани света“ – нису погодни следбеници аутократских вођа!
Пошто нису волели израз космополитизам и оно што он подразумева, комунисти су употребљавали термин – интернационализам. Он изворно подразумева сарадњу међу „самосвесним“ народима – сарадњу на обострано, користан начин. Интернационализам не умањује значај нације и државе! Но, у бољшевичкој интерпретацији неизоставно укључује „пролетерску солидарност“ међу њима. Разуме се, „солидарност“ схваћену у складу са опредељењима партије односно интересима Коминтерне и СССР-а.
Заговорници Новог светског поретка – слично су оријентисани! Нови светски поредак не подразумева укидање држава, односно стварање светске федерације – као што се често мисли. У питању је систем хијерахије међу државама, сличан совјетској доктрини ограниченог суверенитета. Уместо светског стожера пролетеријата – СССР-а, сада је ослонац глобалистчког капитализма – Америка. И око ње се окупљају друге државе, на различите начине повезане са Вашингтоном. Земље којима влада глобалистичка елита – имају статус савезника. Али оне, у већој или мањој мери, саме признају примат САД. Њихови владајући кругови знају да је та моћна земља гарант поретка до кога им је стало! Гарант владајуће идеологије коју уважавају!
Земље у којима проамерички кругови не могу сами да владају, доспевају под меку окупацију, уз војно-полицијску помоћ режиму, или долазе чак под отворену окупацију. У „глобалистичком систему држава“ налазе се и оне земље где успостављање директне контроле из неког разлога није могуће. Оне се путем наметања економске зависности, уз помоћ социолошке пропаганде тј. натурањем сопствених образаца живота у духу потрошачке културе, и освајањем медијског простора – пацификују и постепено припремају за трансфер у неку од претходних категорија.
КОСМОПОЛИТЕ И МОНДИЈАЛИСТИ
У свету и код нас постоје искрени заговорници светске владе, али су они малобројни и немају утицај. Ти људи желе да ОУН постану светска федерација, заснована на принципима солидарности. За сада је то утопија, али као и многе друге – има хуману подлогу! Да не улазимо у то да ли је оно што „прогресивни глобалисти“ предлажу добро или не – али то је свакако добронамерно. И за њих можемо да кажемо да су праве космополите! И да су прави глобалисти!
Прави интернационалисти су они људи који, независно од политичких опредељења – уважавају културне особености разних народа, прихватају њихово право да буду различити, подржавају њихово настојање да свој „део“ наше заједничке планете учине пријатнијим. Јер, прави интернационалиста мора, док „мисли глобално“, да подржава људе да што успешније раде и „локално“. Мора да прихвати да сви имамо право, поштујући наравно одређене норме – да радимо у интересу својих народа!
„Глобални асиметриционисти“ – то су они глобалисти који подржавају Нови светски поредак. Поредак који је пристрасно асиметричан, који проповеда такво глобално кретање капитала, идеја, радне снаге, технологије – које је превасходно у интересу моћних. Поредак који треба да омогући америчкој, и другим са њом повезаним пословним елитама – да без сметње увећавају свој капитал. И да на основу њега пруже што пријатнији живот и оној „златној милијарди“ неопходној за функционисање система, укључујући и „политички менаџмент“ глобалног бизниса.
Мондијалисти – то је распрострањено име за ове непринципијелне и сурове глобалисте, за те присталице хијерахије међу државама у интересу капитала. За те заговорнике хијерархије феудалног типа, у којој врховни господар тј. сениор, представља неформалну светску „владу“. Иначе, то име је изведено из француске речи за глобализацију – како би за изразито негативну страну широко прихваћене енглеске речи, постојао препознатљив интернационални израз.
АСИМЕТРИЧНИ ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАМ
Носиоци Новог светског поретка од својих присталица у још „непросвећеним“ земљама очекује понашање у духу „коминтерновског интернационализма“. Подразумева се да су већ дубоко усвојили све „евроатланске вредности“. А дужни су да их шире међу „затуцаним“ земљацима, и да, свугде и свагда, интересе Америке и њених савезника стављају на прво место. Да се за њих залажу и када су усмерени против земаља чији су грађани, а да своје суграђане убеђују у оправданост западне политике и када је она за њих болна. Наравно, за свој рад су обилно награђени.
Наши пропагандисти Новог светског поретка експлоатишу нормалне људске жеље и нагоне, нормалну тежњу да се боље живи. Играју на наду да ћемо баш ми ући у редове „златне милијарде“, ако смо већ довољно разумни да схватамо да већина становника Србије неће ући у њене редове. Ако процене да имају посла са неуким „пуком“, онда причају о „општем благостању“ – као што су некада радили комунисти. Многи нису свесни да са становишта евроатлантских моћника – имамо периферну улогу. Међутим, да не би било забуне, и у тој улози смо за њих од значаја. Корисно је да постанемо контролисан и експлоатисан део периферије, поготово узимајући у обзир наш геостратешки положај. Но, такав статус нам сам по себи неће донети просперитет какав прижељкујемо, ако се кротко препустимо туђој милости, ако се сами за њега не изборимо.
Коначно, многи заборављају или беже од реалности па неће да виде – да смо одавно сврстани међу „лоше нације“. Да смо међу оним народима за које је „шаргарепа“ предвиђена тек у малој „дози“, а „штап“ у великој! А као што су „бољшевички интернационалисти“, када су се дочепали власти, са нама поступали у складу са предрасудама о „хегемонистичким народима“ – зар је реално да би Чедомир Јовановић и његови сарадници одустали од „националног клишеа“ који им је задат? Макар били у постизборној коалицији са себи сличнима (ЛСВ) и нешто умеренијим мондијалистима (G-17+), као и демократским тзв. реалистима (ДС).
Такође у коминтерновском духу, у складу са асиметричним интернационализмом, за све оне припаднике стигматизованих народа који се усуде да кажу нешто њему у прилог – резервисане су разноразне етикете. Они су наводно: мрачњаци, конзервативци, шовинисти, фашисти …. Чак и ако се ради о некој српској или руској „мајци Терези“. Штавише, не само необјективно и увредљивом контексту, већ и директно ружним речима, говори се и о читавим „неподобним“ народима. Тако су Срби – „примитивни“, „затуцани“, „склони хајдучији“, „лопови“, „кољачи“, „оријенталци“, а Руси су – „безобразни“, „пијани“, „азијатски сурови“.
С друге стране, за припаднике „потлачених“ народа, па и за њихове осведочене шовинисте и терористе – „евроатлантски интернационалисти“ не користе грубе речи. За њих су, шта год да ураде, унапред резервисане похвале и позитивни изрази. Тако, убице постају – „борци за националну еманципацију“; сецесионистички устаници у чијим редовима је немали број терориста – неизоставно су припадници „Ослободилачке војске Косова“.
Стога, кад кроз призму „коминтерновског интернационализма“ сагледамо однос према Србима – Соње Бисерко, Биљане Србљановић, Борке Павићевић, не треба да се љутимо. Само поступају доследно зацртаној линији. „Линији“ коју следе из убеђења или опортунизма. Сасвим је нормално и то што је Наташе Кандић боравила у Приштини током доношења акта о сецесији. Исто важи и за залагање ЛДП-а за прихватање независности Косова. Као и за деловање појединих медија и невладиних организација које подрива наше напоре у вези са одбраном интегритета земље, и које доприноси ширењу дефетизма и стварању апатије!
Уосталом, колко год да то звучи цинично: неки наши мондијалисти вероватно мисле да искрено раде у прилог свог народа. То је можда мислио и Ненад Прокић, високи функционер ЛДП-а, када је рекао – да ће они ако затреба направити некакву модерну Србију и без Срба. Јер, њему сигурно делује нормално да Србима треба да буде важније да се мондијалистичке вредности рашире него да они опстану. Коначно, није искључено да из његовог угла гледано: Живеће Срби, и то како! Ма колико били за реалног живота „мали“ и „мизерни“ – живеће кроз „велико дело“ коме треба да дају допринос својим нестајањем!
Надајмо се да ЛДП и други „доброчинитељи“ неће бити у прилици да нас тако „овековече“. Надајмо се, и чинимо све што можемо да им то не пође за руком. Кад већ нисмо на време довољно озбиљно схватили све последице „бољшевичког интернационализма“, схватимо озбиљно његове модерне следбенике. Иначе, Ненад Прокић ће бити у праву!
* * *
Као некада Мустафа Голубић, само сада у духу „неокоминтерновског интернационализма“, многи наши мондијалисти верују да „усрећују“ свој народ. Они су се „просветили“ и желе да се то деси и са њиховим, ипак не генетски инфериорним, народом. Желе и да му омогуће да своју „просвећеност“ докаже одрицањем од Косова и Метохије у корист „доброг“, „напаћеног“, донедавно „потлаченог“ албанског народа. Уз то, хоће да нам омогуће да оперемо грехе са нешто сопствене крви – слањем контингената у Ирак или Авганистан.
Додуше, Мустафа Голубић је жртвовао свој живот ради идеја којима је служио. Био је спреман да својом патњом допринесе искупљењу сународника. Док су наши наводни интернационалисти углавном спремни да за идеје у које верују жртвују туђе животе и туђу децу. Но, ваљда је то и нормално када се
