Они католици, ми православци, пријатељске руке биле су повезане и трајале, много дуже од неких држава .Француска се суочава са последицама глобализације. Ни код њих није све ружичасто, глобализам гута све
Кажу мудри људи- човек без истинског пријатеља је као усамљен бор на суровој вертометини.Примени ли се то на државе, народе - исто је. Дођу времена ратова, невоља, разарања, рушења- времена худа , а гледајући кроз српску историју, ону средњовековну, па Првог, Другог светског рата, осведочени пријатељи бише нам само братска Русија и сестринска Француска.Некако смо и песама више спевали, Француској у част, а мање другом пријатељу.У част Француској, данас се високо у небо, баш на Калемегдану, узиже споменик Захвалности.У слична времена, када се над Србијом у Првом св. рату, надвила „тушта и тма” када смо као народ били скоро на издисају, бранећи се од стравучног погрома аустру-угарске, немачке, бугарске војске , и да не набрајамо које су нас све силе напале.И тада, кад нам би најтеже у Француској препознасмо пријетља.Драгоценог. Шта смо данас ми Франсукој, а шта, она нама ? Шта још остаде од старог пријатељства?
Од далеке 1918. године, сваког 11. новембра, на Дан примирја Првог светског рата, у срцу Париза, поред саме Тријумфалне капије, на почасном месту, пре представника осталих држава- савезника, дипломата, државника, стајали су српски и француски ратници, или њихови птомци.Од прошле године Саркози је увео ново правило- на прослави, без Срба, на почасном месту.Нема додуше, више ни једног живог солунског француског ратника, али има потомака.Срби су сада „ склоњени од трона”, стајалаи су на крају, десно. Једва да се виде, уз Грке.Тек да се зна- „ тамо вам је место, тамо далеко, што даље од нас Француза.”Памтимо 1999. када је најлепши споменик икада извајан једном пријатељству био завијен у црно.Од српске туге што нас бомбама поред 18 звери и Француска засипа.
Куда се развејале латице вишевековког сесритнства.Они католици, ми православци, а пријатељске руке биле су повезане и трајале, много дуже од неких држава.Ко за то сноси кривицу? Они? Ми? Наши политичари? Глобализација, Европска унија?! Зар није срамотно и поражавајуће за историју, чињеница да је званична Францска „глува и слепа” на муке Србије и косметску голготу, када се зна да је септембра 1918. чувени, легендарни генерал Траније са својом француском армијом кренуо у ослобођење јужног дела Србије, па и Косова и Метохије.Одричу ли се они на тај начин и херојства француских генерала, пуковника, војника?Зар тако лако прећи преко величансвене историје, зарад глобализације?.Зашто глобалистима смета оно што је свето и осведочено.Шта све још желе да се претвори у пепео и прах?!
Свечаност , у част рођења велике француске демократије, Буржоаске револуције, која је донела слободу, изнедрила демократију у свету, обележена је скромно у Београду. И врло званично. Са нескривеним укусом сервилности и европејске пословности.Краћа изајава његове екселенције амбасадора Француске у Беораду, заоденута у строги плаш штуре ЕУ дипломатије.Ето, то нам је остало од свега.А, зашто је тако, одговор нам дају проф. др Мила Алечковић,предавач на бројним светским универзитетима, која живи и ради у Француској, али и господин Петар Петрвовић, личност која је дала велики допринос приближавању односа два народа баш у овим смутним временима, као и познати академски вајар Љубиша Манчић, а каже да му је Француска као друга домовина.
Професор др Мила Алечковић Николић сублимира прошло и садашње, констатујући да је од француско-српског пријатељства остала само лепа успомена, али и нада.
–Творевина Капесијанских краљева који су од три расе и више конфесија направили чврсту нацију, прва држава – нација, али и са првим појмом политичког (а не етничког ) појма нације, прва земља азила, Француска је стварала историју западне и централне Европе. Кловис, Капети, света Јо¬ван¬ка, Луј XIV, Луј XVI, Комуна, Револуција, Терор, Наполеон, Гамбета, Клеменсо потресали су свет. Паскал, Русо, Ла Фонтен, Молијер, Расин, Корнеј, Волтер, Монтескје, Монтењ, Ренан, Токвил, Шато¬бријан, Бодлер, Рембо, Валери, Селин, Бернанос, Ками... образовали су Европу, па и нас, у Србији, на размеђи два хришћанства.Не заборавимо да је мајка два наша краља Милутина и Драгутина, била Францускиња. Можда је ту почетак српске везе са француским народом. Први светски рат обележио је велико пријатељство између Француске и Србије. Живи су потомци наших тадашњих пријатеља које све лично познајем: унука генерала Транијеа, унук адмирала Гепрата, унука маршала Жофра, унука генерала Сараја. Све су то наши пријатељи, али француска држава више не следи њихову љубав, то време једног ратног пријатељства је само наша лепа успомена.Вођа француског покрета отпора, генерал Де Гол , вероватно је последњи државник који је о Србима рекао нешто узвишено. На питање ко треба да предводи антифашистичку поворку испред тријумфалне капије, он је одговорио: „и за први и за други светски рат, зна се, Срби, и то они у опанцима”. У то доба француско одликовање је нешто значило, јер је држава озбиљно стајала из њега, није то била инфлација значки као данас. Значило је , рецимо, бесплатно школовање или бесплатног адвоката за децу. Данас тога више нема.С друге стране, Митеран је био последњи велики државник у Француској. У његовој кући сам била на позив његове супруге Данијел који је био упућен мајци када је постао председник. Импресионирао ме је скромношћу и малим станом у латинском кварту где се тада намерно као председник државе преселио – истиче др Алечковић-Николић.
Напомиње да од тада постоје само појединачна пријатељства између Срба и Француза и ништа више.
–Француска већ више од деценије има обичне технократе за политичаре и амбасадоре који су све мање образовани. Супруг чији су даљи преци по две генеолошке очеве линије генерал и посланик Диверне , чије име носи данас једна станица метроа, али и легендарни Лафајет, казао ми је једном да већина од њих данас не зна ни ко су били ти људи.На последњим председничким изборима подржала сам социјалисткињу Сеголен Ројал, која ми се тада учинила као најмање зло. Она је у кампањи рекла да је Косово српска територија, док је Саркози већ тада „признао” његову независност. Наш пријатељ у Француској је и бивши премијер Доминик де Вилпен, историчар, писац и песник који се полако враћа у политику. Његову књигу бриљантних историјских есеја "Крик који тера зле духове" дала сам да се преведе у Србији и она је изашла у одличном преводу у издању куће "Орфеус" из Новог Сада. У тим лирски писаним есејима је читава француска историја– истиче др Алечковић.
Она указује на чињеницу да се највише наших пријатеља налази се управо у француској војсци и у њеним Деголистичким круговима, истој оној војсци која је недавно у анонимном потпису „генарал Суркуф”" изразила у Француској јавно неслагање са политиком Николе Саркозија према Нато пакту.
– Из тих кругова је и мајор Бинел који је Србима одао тачке гађања цивила пред бомбардовање Југославије, и пуковник Патрик Барио...и сви они који су имали по неког деду на солунском фронту. Они су наши пријатељи по једној трајној линији историјских константи. Иако је данашња власт у Француској проамеричка и технократска, ти су људи живи и одупиру се колико год могу.Тешко је рећи да ли у политици уопште има пријатељстава, али међу народима га свакако има. Са Русима, нама није потребно „пријатељство”, имамо га, већ јединство. Зато и јесам члан Друштва „Српско-руског јединства”. И са Французима нам је итекако потребно пријатељство традиција, сећања и култура. Таква пријатељства међу народима стварају се према афинитету и сличности историја, а не путем бриселских декрета. Поштујем све народе света, али њих зближава само афинитет, никакве директиве. Зато народи могу и да настају и да нестају. Побеђује онај чија је љубав била јача. Ако, рецимо, неки Французи заволе Србе и „преточе се у њих”, онда добија српски народ. Тако се одржава динамика пријатељских колектива.
Убеђена сам да ово још увек живо пријатељство између Срба и Француза никакви Саркозији никада неће моћи да избришу– поручује др Мила Алечковић.
Слично размишља наш познати вајар Љубиша Манчић, који жали због поремећених односа две државе, још од периода бомбардовања, али указује и на чињеницу да Француску, ипак, доживљава како пријатељску земљу.За то, вели, има своје разлоге.
–Лагао бих када бих рекао да не волим Француску. Тамо сам се школовао, усавршавао мој скулпторски „ занат”. Светска престоница уметности за мене је Париз. Заволео сам баш тамо, у правом смилу, уметност и вечно се везао на најлепши начин за Француску.А ко у таквим околностима не би. Знате, свугде ћете срести добре и лоше људе.Имао сам срећу да се сусрећем, дружим са врло познатим личностима из франсцуске историје, али и клултурног, друштвеног, политичког живота. Могу да кажем да сам заиста срећан и богат човек. Јер, друговати, познавати дивне људе, попут пуковника Андре Транијеа, осведоченог пријатеља српског народа, унука генерала Де Гола, који поштују Србији, разумеју нашу агонију , сусретати се са потомцима величансвених француских војника, који су отишли у историју за мене је велика част.Доводили смо у Србију и принца Орлеана, последњег француског монархисту. Сви ти сусрети су оплеменили, обогатили мој живит, не само као уметника, већ као човека.Вратили су ми и веру да ми Срби у Француској, без обзира на политику њихових званичника, нисмо заборављени. Француска се суочава са последицама глобализације. Ни код њих није све тако ружичасто.Када су у прилици, пружају отпор, али призађете да глобализам гута .Верујте, да и данас у генима људи, Француза чије су деде, прадеде ратовале са нашим јунацима који су широм света прославили српски опнаак, неисказано херојство, размишљају као и њихови преци.Млађе, генерације, уосталом, као и овде у Србији, не уче се на тим вредностима, па им стога, многе чињенице из француске, европске историје остају магловите– истиче српски уметник.
Он додаје да је учинио све што је у његовој моћи да се српско-француска нит пријатељства не раскине.
– Био је дивно када је пре неколико година унук генерала Шарла , Пјер Траније, са својим унуком посетио Ниш и уверио се да постоји улица са именом његовог деде, као и велика зграда на којој сам извајао рељеф у част генерала Тренијеа.Такви Францусзи дубоко поштују српско пријатељество, а није их мало. Чувеном Транијеу сам , за његова живота , у резиденцији наше амбасаде у Паризу поклонио рељеф адмирала Гепарта. И да не набрајам.Где год сам ишао, с ким год сам се сретао настојао сам да засадим ново семе пријатељства, или да продубим стара.То су ми у аманет оставили моји преци, који су били солунски борци.Човек од себе не може да побегне.
Петар Петровић је скроман, ненамиетљив, а по делима величанствен.Многи тврде да је у претеклих 18 година учинио више на пољу српско-француских пријатељских односа него све дипломате, са обе стране, заједно.
– Стицајем околности био сам 25 година члан Друштва за неговање традиције ослободилачких ратова Србије до 1918. године.Извесно време сам био и председник.Дочкивао сам сваке године 11. новембра наше велике ратнике.Памтим време када је чувени Слободан Стевић био председник друштва.Тамо сам се просто узидао, или боље да кажем , заувек постао српско-француска карика.Замислите стре српске ратнике у Паризу са шајкачама на глави, уз све високе почасти.Очински су знали да ме пригрле, као дасам њихово дете.Почетком деведесетих остало их је још десетак.Међу њима и Милош Тошић, један од 1300 каплара, Наум Ђорђевић и јунаци из Ваљева,Шапца, Београда, са Космаја.Срце су ми украли.Осетио сам њихову универзалну ширину, племенитост, постојаност и велику љубав за човека, али и Француску.Тада им је Француска узвраћала истом мером.Њихов домаћин био је генерал Кларанс и пуковник Траније., унук чувеног генерала Транијеа, који је ратовао у Првом светском рату за српски Космет.Француски и српски јунаци- а, братски загрљени.Домаћини су с поносом водили госте из Србије по пријемима, резиденцијама. - казује Петровић, кога су ратници из милоште звали Пепи.
Али, времена се мењају, а Петровић је, напомиње, ураво захваљујући овим пријатељствима старих ратника, градио, стварао, нека нова, за опште добро.
– Министар у француској влади Габријел Гаспарет, учесник Другог св. рата био је наш искрени пријатељ.Тако сам упознао и генерала Кларанса, па унука Франше де Переа, унука адмирала Гепарта.Диписивао сам се сабившим министром Пјером Шевемноаом и Жан ли Барлоом.Тако ми је једном у преписци 1993. Шеверно, тада министар у влади Франсоа Митерана, забринуто наговестио да ће у Србији бити много проблема због КиМ, али и Војводине и Санџака, напоменувши да то паклено гротло неко„ други” покреће.Написао ми је још ја истински воли наш народ , да брине, знајући колико је пропатила Србија кроз историју.Одмах сам о томе озвестио нашу амбасаду.Нажалост до сада се много тога што ми је написао обистинило.Молио сам и министра енглеске владе господина Меџера, по савету француског пријатеља, због рата у БиХ, али без обзира на његове отворене симпатије према српском народу, рекао је да је беспомоћан и да се лорд Овен за све пита.Многи од поменутих су организовали и слали химанитарну помоћ на све стране окрвављене и ратом захваћене бивше СРЈ.Колико је помоћи отишло за Србе на КиМ да и не говорим. Нажалост, ти људи нису део глобалистичког апарата, и немају моћ.Али, нису престали да воле Србију- вели Петровић, и додаје- пишите слободно, у Француској сам хлеб зарађивао као обични радник, службеник, а не као политичар.
