“Први пут о Никољском јеванђељу чуо сам од академика Дејана Медаковића, човека изванредног, енциклопедијског образовања, који је за свога живота, између осталог, донео неке веома вредне српске архивалије, рукописе и штамптане књиге назад у Србију, које су ко зна кад и ко зна којим путем из Србије отишле. Причајући о многим стварима, поменули смо и расуто срспско културно благо по свету међу којима је и један од најлепших примера српских рукописаних књига 14 века - Никољско јеванђеље. Први пут га помиње Вук Караџић 1826. године у свом првом броју “Данице”, то је чувени чланак “Описаније српских старина” у коме каже да има један намастир у Овчарско кабларској клисури, мали, стиснут, с оне стране Мораве у коме се налази једно Јеванђеље на пергаменту изванредне лепоте. Други помена вредан историјски документ је преписка између њега и његовог зета где се, то су писма у којима се помиње Никољско јеванђеље у којима се каже да је књига врло лепо. А колико је лепо сведочи чињеница да је Ђура Даничић 1864. дакле, чим је превео Стари Завет, превео и то Јеванђеље на старословенски језик, учинио га је читљивим у 19 веку. Ове документе доносим у другој књизи, коју сам крстио “О Никољском Јеванђељу”. Први чланак у њој је текст акад. Дејана Медаковића о српском расутом благу, у коме се говори о томе где се све налази, други чланак је фототипско издање “Данице”, трећи документ је превод Ђуре Даничића, а четврти Каталог Народне библиотеке Србије за 1903. годину у коме се појављује у списку књига на редном броју 55, Никољско јеванђеље са кратким описом. Ту се види у ствари да је то Јеванђеље 1903. године било власништво српске државе, дакле, није више било у Цркви него је било у државном власништву. Јеванђеље нестаје 1915. године, у калварији српске војске, која прелази Албанију. Књига нестаје негде на Косову.
Како знамо да нестаје на Косову? Па, нађена је на Косову у периоду између два светска рата. Како? Ту сад долази Ирска у игру”, говори Владимир Давидовић.
Мистериозни пут књиге
“Дакле, у доба кад Енглези узимају концесију на Трепчу рударски инжењери на Косову долазе из Енглеске. Надзорни орган за ту компанију, која је узела концесију Трепче, је Сер Честер Бити, Американац рођен 1875. године, човек озбиљних година, који је изванредан колекционар старина, његова збирка има преко 200 хиљада предмета. Пошто је као власник рударске компаније веома богат он својим инжењерима који раде на Косову даје налог да где год нађу нешто лепо, старо купе за његову збирку и ови то и раде. Тако се Јеванђеље појављује у његовој збирци. Он није специјално заинтересован за рукописе али његова збирка има и изванредну рукописану библиотеку. Он је човек који јако воли Ирце и Ирску. После његове смрти, то је већ после другог светског рата, он своју збирку завештава, поклања држави Ирској. Држава Ирска да му се захвали подиже у градском замку, отприлике као Калемегданска тврђава, библиотеку, галерију која је већа од наше Народне библиотеке на Врачару и ту се смешта та изванредна колекција у којој се налази и рукописано одељење. Он ту рецимо има лист Библије из другог века, говорим као куриозитет и колико је то богата збирка. Једно време трају неки преговори са њим, он је јако волео Мештровића, па је била идеја да му се да неки одливак Мештровићеве мање пластике и да се мења за то Јеванђеље. Међутим, његовом смрћу то прелази у државно власништво и то више није могуће, јер је принцип недељивости музејске збирке најстарији музеолошки принцип, тако да дефинитвно престаје нада да то може на било који начин да дође код нас и од 1968. више нико не помиње то Јеванђеље, када га релативно случајно открива академик Владимир Мошин. Он објављује у Филолошком прегледу мали текст о томе, који доносим у овој књизи, где помиње да га је нашао, где се налази, са очигледном намером да се врати на њега и његову историју и то је последњи вапијући глас о њему. А онда 1990. “Глас” библиотеке из Чачка доноси један путопис једног господина који путује у Ирску и случајно налази Јеванђеље. Пише путопис, објављује га у том “Гласу” библиотеке, где каже да се копија може добити по пристојној цени од 50 центи страница а пошто ово има 360 страница, требало је дати 180 долара да би копирао Никољско јеванђеље и дотични господин није имао, или није хтео да потроши 180 долара. То сам објавио као пример нашег менталитета, дакле, све је човек нашао, све је видео, схватио је вредност тога али проблем је 180 долара. Дакле, било је покушаја, није мој први, али нису дали резултат. Затим, 1991. госпођа Вера Јерковић професор Филозофског факултета у Новом Саду објављује чланак о лингвистичкој вредности писма и ту се налази један трагичан податак, она каже да на жалост, никад није видела Јеванђеље и да је радила према црно белим фотографијама из непотпуне збирке Босанске академије наука и уметности. Пошто је то остало у Босни јер се држава распала, постало ми је јасно да у Србији прво, нико нема копију, да чак не постоји ни копија црно белих фотографија а и то што има није комплетно. Е сад, замислите научни рад на основу некомплетне збирке црно белих фотографија, а ради се о рукописаној књизи која има прелепе илустрације, симболе свих четворице јеванђелиста, орнаменте, заставице, иницијале, читав низ глоса, руком исписаних текстова уз основни текст јеванђеља. Књига је величанствена за проучавање, то је неисцрпни рудник за лингивсте практично. И последњи текст који доносим у тој књизи је мој чланак о томе како је настала књига а то је ово прича.
Знајући за то Јеванђеље у Ирској, стицајем околности испало је да службено, послом Министарства правде треба да одем у Ирску и ја сам послао маил директору библиотеке Честер Бити галерије и питао га да ли ја то могу да видим, он је муњевито одговорио како да не, када дођете јавите се! Кад сам дошао, јавио сам му се и цела наша мала групица је кренула да види ту српску светињу и то је заиста узбудљиво било, кад држте у руци један рукопис из 14 века који Србија није видела 100 година. Када сам књигу разгледао, питао сам директора да ли би он мени дао копију, а он је питао шта ће вам? Ја сам рекао, знате тај манастир Никоље је још жив, то је мали женски манастир, где монахиње знају за легенду о свом Јеванђељу, препричавају је, знају да је манастир имао вредну реликвију, али је нису виделе и не знају како изгледа. Копија не постоји ни у научаним институцијама чији би посао био да проучавају једно такво дело. Онда ми је он рекао, да је пар година пре тога, ово о чему ја говорим је јануар 2006. године, однео нашем амбасадору у Лондону Владети Јанковићу, дигиталну копију књигу. Господин Јанковић је то проследио библиотеци у Чачку и Народној библиотеци Србије. Али, после моје приче како ће се монахиње обрадовати и шта ће им то значити, директор библиотеке у Даблину др Мајкл Рајан, рекао је да ће ми послати. И заиста након две, три недеље стиже писмо из Ирске у коме је компакт диск а на њему дигиталне фотографије свих страница Јеванђеља. Био сам пресрећан кад сам то добио и онда сам схватио озбиљност сопствене идеје”, прича Владимир Давидовић.
Моји снови су се остварили
“Баш тако, моји снови су се остварили, добио сам књигу, али шта даље. Онда сам своју радост и проблеме изнео пријатељима а они су се здушно дали на посао да ми помогну. Сви они са пуном свешћу, свесни колико то значаја има за наш народ дали су све од себе да се направи луксузно фототипско издање сто примерака књиге Никољско јеванђеље. Дакле, није увек проблем новац. Моја основна порука је, нека ово дело буде једна мала искрица, жижак, кандило у мраку свакодневице да ово може да уради свако, потребна је добра воља, жеља и да се тиме човек бави а онда Бог проналази путеве. Био бих пресрећан да се и други поведу овим примером, јер ми имамо огромна уметничка блага по свету, имамо и велику емиграцију, расејање је наше огромно, има их по свим земљама у којима се налази по музејима и библиотекама наше дивно благо на свим континентима, нека се свако запита шта би он могао уради.
Књига има четири Јеванђеља по Матеји, Марку, Луки и Јовану. Има највредније илустрације симбола Јеванђелиста али се не зна се ко их је радио. Странице са по 17 редова текста украшене су прелепим илуминацијама, иницијалима и заставицама, са златним и сребрним детаљима. Свако поглавље почиње илустрацијом заштитног знака једног од јеванђелиста, крилатим лавом - Свети Марко, крилатим волом - Свети Лука, орлом - Свети Јован и анђелом - Матеј. Заставице на почецима поглавља садрже краљевске круне, а у то време са крунама се није смело играти. Дакле, вероватно да је наруџбина за јеванђеље стигла са двора, од крунисане главе, можда је наручилац био деспот Ђурађ Бранковић”, каже Владимир Давидовић.
Фототипско издање Никољског јеванђеља, штампано у сто луксузних примерака добили су дародавци; САНУ; Филолошки факултет у Београду и Филозофски у Новом Саду; манастири међу којима и Хиландар; епископи; поједине стране библиотеке.
Охрабрен лакоћом издавања Никољског јеванђеља, које је изашло захваљујући подршци пријатеља, Владимир Димитријевић се већ спрема и за нови подухват. “Један диван наш рукопис налази се у Немачкој библиотеци. То је Српски псалтир писан на црквенословенском, на свакој страници рукописа налази се читава икона са много злата. Има индиција да је ова диван рукопис рађен за Јелену Анжујску. Немци су давно урадили репринт те књиге, али у врло малом тиражу и ми поседујемо један примерак тог репринта. Идеја ми је да се одштампа попут Никољског јеванђеља у стотинак примерака, који би такође били манастирима СПЦ, истакнутим српским институцијама и појединцима. Али, овога пута то ће бити мало компликованије, јер ауторска права морају да се купе. Ја сам Никољско јеванђеље добио бесплатно, добротом господина Рајана. Међутим, ни куповина ауторских права мислим да није нека недостижна цифра, негде је око 4,5 хиљада евра. Враћање ове књиге у живот могло да има снагу изванредног рефлектора на уметничке домете српске средњевековне државе. А кад се подсеттимо тих узора они ће нам бити и путокозна вредност. Пословица каже, речи уче а примери привлаче. Волео бих и да се оформи библиотека свих копија нашег уметничког блага које је расуто по свету, да ти примерци сведоче о врхунској уметности Србије средњег века”, говори Владимир Димитријевић.
