“Звезданим тренутком” свог живота Демуренко сматра онај дан када му се указала прилика да дигне глас у одбрану Срба током рата у Босни и Херцеговини.
Двадесет деветог августа 1995. године на узаној уличици недалеко од пијаце у престоници Сарајеву дошло је до експлозије у којој је преко 40 људи убијено и више од 90 рањено. Званични представник ОУН, не сачекавши крај истраге, буквално кроз неколико сати јавно је тада оптужио војску Републике Српске за убијање цивила “минама испаљеним од стране Срба”. Пуковник руске војске који је у то време служио у Сарајеву као начелник штаба заменик команданта контингента од 5.000 миротвораца ОУН схватајући да ће међународна заједница поново дозволити да буде насамарена прихватајући верзију непријатеља српског народа, одлучио је да докучи истину. Истрага која је на његову иницијативу хитно спроведена показала је неодрживост верзије терористичког акта изнете од ОУН, што је и јавно рекао с доказима у рукама у интервјуу “Асошијетед Пресу” 2. септембра 1995. године, што је сместа пренело 110 информативних агенција.
Глас руског пуковника звучао је као дисонанца у хору који је оптуживао Србе, али је истовремено разарао монопол Запада на истину.
Андреј Владимирович Демуренко има 43 године. Као и многи други чланови породица војних лица (а отац му је био официр Совјетске армије) рођен је у омањем градићу и као већина наших суграђана носи у себи крв неколико словенских народа. Деда (по оцу) је током столипинске реформе напустио полтавску земљу, пешке отишао у Сибир, где му се у Минусинском рејону Краснојарске покрајине 1922. године родио (на сплаву!) један од синова. Деда по мајчиној линији био је Белорус који је до револуције живео у Пољској. Оженивши се кћерком имућног кубанског козака, бивши управник поште је подигао седморо деце. Не само што су се у Андреју Владимировичу спојили руско-украјинско-белоруски корени, он је још и нашао себи прекрасну жену Дину (девојачко презиме Мавроматис) која у себи носи најбоље одлике Грка с Понта.
А.В. Демуренко је детињство провео у Москви, где је његов отац био прекомандован средином 50-их година. Школовање, живот у “мангупском” рејону Перово, бављење пливањем од осме године све је било као и код других дечака из његовог круга. Чак и машта да постане официр прилично дуго није стекла јасне обрисе. Али ипак, после извесног радног искуства на градилиштима славног града Нарјан-Мара, младић је схватио да је војнички живот управо оно што му треба.
Потом је уследила Московска висока војна школа Врховног Совјета РСФСР, једна од угледних високошколских установа које припремају “теренске командире”. Спознају официрске части и схватање да је неопходно проћи пут “одоздо” васпитали су му незаборавни команданти пуковник П.Ј. Вешњаков и капетан В.М. Барињкин (потоњи генерал-пуковник).
Новопечени поручник Демуренко је по завршетку школовања “одбио” ласкаве понуде да настави службу у Кремаљском пуку ГБ (ДБ) и пуку обезбеђења курсева “Пуцањ” само зато што је сматрао да не треба да остане у “Арбатском (центар Москве) војном округу”. Потом су уследиле тешке али по његовим речима срећне године у извидничком батаљону у Источној Немачкој, када се “вероватни противник” налазио буквално на 50 метара од осматрачнице.
Потом је, после командовања јединицом, Демуренко наставио службу у штабу крупне јединице где је први пут покушао да напише нешто налик на војно-теоретски рад. Иако то “залагање” нигде није нашло примену, Андреј Владимирович се и дан-данас поноси својим “Појединим питањима рефлексивног управљања противником током операције оперативног маскирања”. Прво искуство у аналитичком раду добро му је дошло у животу и служби.
На положају начелника штаба батаљона Демуренко се уписао на Војну академију “М.В. Фрунзе” коју је 1984. године завршио с одличним успехом. Потом је уследио омиљени руски Далеки Исток где је служио као командант батаљона, начелник штаба пука и најзад примио команду над мотопешадијским пуком у “дивљем гарнизону” Филипо недалеко од руско-кинеске границе. Са становишта активног командира, командовање развијеним пуком (истина, с мирнодопским бројним стањем), тим пре далеко од надређених штабова, градова и искушења представља велику срећу пошто омогућава остваривање сопствене самосталности и енергије. По речима самог Демуренка, и поред несумњивих успеха, поготово у раду са трупама, оцене његовог рада биле су разнолике.
Без обзира на то, две и по године службовања у својству команданта пука чине се Андреју Владимировичу срећним добом. Када је дошло време да отпутује (Демуренка су прекомандовали у Москву у једну од управа Генералштаба), деца су плакала, а сам Андреј Владимирович се озбиљно носио мишљу да се у рођени Даљњереченск врати у другом својству... Те мисли га још увек посећују.
У Москви је живео у тесном родитељском стану, са 4 квадратна метра по члану домаћинства. Али је био срећан макар само зато што деца имају могућност ваљаног школовања, а жена Дина рада у струци у апотеци. Две године су брзо пролетеле и с пролећа 1992. године се изненада појавила фантастична могућност школовања на Војној академији САД. У току је била (тачније, завршавала се) горбачовска “перестројка”, отоплили су односи с бившим непријатељима. Амбасадор РФ у САД Владимир Лукин је саопштио да руководство САД позива тројицу официра руске армије на школовање. Министар одбране П.С. Грачов је подржао ту идеју и дао “зелено светло”. Тако је потпуковник Демуренко постао први официр у историји руско-америчких односа који је стекао високо војно образовање САД. Истина, до лета 1998. године и последњи који је завршио командно-штапски колеџ. Један од разлога што су размене официра наших земаља задуго престале вероватно представља то што је један од оне прве тројице после школовања у САД одбио да се врати у Отаџбину.
Америка није много зачудила Андреја Владимировича техничким прогресом, али га је обрадовала срдачним односом обичних људи који су буквално горели од жеље да испоље добронамеран однос према Русу. То није била охола привидна добростивост, већ искрена жеља да се помогне. Као пример тога може се навести случај са децом Андреја Владимировича коју је јако желео да поведе са собом, али није имао новца за карте. И ето, сазнавши то, амерички официри из његове групе су на иницијативу жене-мајора Деби прикупили међу собом потребан износ уз помоћ најбољег друга Андреја Тима Томаса, тако да су успели да окупе читаву породицу.
Уопште, по речима Демуренка, његова епопеја у САД заслужила је читаву књигу, али је главни закључак прилично једноставан. Он сасвим искрено верује да су наши народи, идеолошки (и територијално) раздвојени, заправо међусобно врло блиски.
У то време, 1992-1993. године, Демуренко је озбиљно почео да ради у области теорије међународног миротворства, схватајући да је то један од перспективних праваца војне науке.
По доласку у Москву, наставио је службу у Генералштабу, наивно сматрајући да ће његова знања ускоро затребати. Авај! Никог није занимало чак ни 160 најновијих упутстава и правила службе оружаних снага САД које је он донео у нади да ће информације о војној вештини бивших противника, а сада партнера, бити корисно употребљене. Време је показало да су то биле илузије. На подробном извештају пуковника Демуренка о првом (!) искуству америчког војног образовања после његовог подношења начелнику Генералног Штаба појавила се белешка: “Немам кад да читам дугачке извештаје. Колесников”.
Истина, искуство садејства с америчком армијом затребало је током припреме и извођења првих миротворачких вежби РФ САД на полигону у Тоцком. Знање енглеског језика и миротворачке теорије пуковник Демуренко је такође применио на семинарима, конференцијама и штапским играма у иностранству и Русији. С обзиром на то, логично је било именовање Андреја Владимировича на положај начелника штаба заменика Команданта миротворачког контингента ОУН сектора Сарајево у Босни и Херцеговини.
Можемо замислити какво је то било искуство: контингент од 5.000 у коме две трећине чине француске јединице, а такође јединице из Украјине, Египта, Холандије, Русије; шест месеци у Сарајеву, десетине убијених и рањених, глад и разарања унаоколо, пријатељство с руководиоцима зараћених страна (Демуренко се нарочито поноси познанством са Ратком Младићем, командантом војске Републике Српске), а такође западних армија енглеске, америчке, француске; сложан колектив његовог штаба, поготово његових девет руских официра, снажан осећај да се трагична збивања на југу Балкана (благодатан крај, хришћанско-муслиманске противречности и мешање са стране као одраз у огледалу понављају на југу Русије (благодатан крај и... види горе).
О руским добровољцима у Србији Демуренко врло много зна. То су по својој природи типични тражиоци пустоловина подељени на две категорије “романтичаре” и ”криминалце”. Занимљиво је да их уопште није вукло томе да се уједињују у чисто руске јединице. Разлог је једноставан: малтене сви су били психолошки сами себи довољни. У одредима “руских добровољаца” могли сте на свашта наићи, чак и на Јапанце.
Зато су “Руси” силовито ратовали. Демуренко се сећа случаја када су тридесеторица добровољаца, користећи сопствене тактичке методе, заробила читава два батаљона.
Све у свему, и балканска епопеја Андреја Демуренка заслужује посебну књигу која ће се, можда, једном и појавити.
Пуковник Демуренко је за допринос миротворачкој ствари на Балкану добио највишу награду Републике Српске Његошев орден првог степена, чиме се поноси више него свим јубиларним медаљама стеченим током службе у СА.
