Из сваке совјетске енциклопедије можемо да сазнамо да је Ото Кусинен (1881-1964) био предводник финских бољшевика, секретар Коминтерне, председник Совјетске Социјалистичке Карелофинске Републике (која је створена како би јој била припојена Финска) и, као круна његове каријере, да је од 1957. био секретар ЦК Комунистичке партије Совјетског Савеза. Ипак, о њему као човеку, о мотивима који су га покретали и о његовом карактеру, много више дознајемо из мемоара његове супруге.
Ајно Кусинен је такође била револуционарка, али са мање среће од мужа. Била је дете револуције коју је она 1937. године прогутала. После пуштања из логора, посветила се раду на књизи Бог руши своје анђеле (објављеној постхумно на Западу). Тако је настало мемоарско дело које, по обухватности, аналитичности и психолошкој истанчаности, спада међу прворазредна сведочанства о бурној совјетској историји од почетка двадесетих до средине шездесетих година прошлог века.
ИСКОМПЛЕКСИРАНИ ПРОЖДИРАЧ СВОГ НАРОДА
За нашу причу битно је сведочанство Ајно Кусинен о односу њеног супруга према сопственом народу – Финцима. Пошто комунистички устанак који је он 1918. предводио није наишао на ширу подршку, чак ни финских радника, Ото је буквално замрзео сопствени народ! Непрекидно је подстицао совјетско руководство да предузме непријатељске мере против његове отаџбине, па чак и да је нападне. То је ишло до таквих размера да му је Лењин дао надимак „прождирач Финске“. Уз то, није се кивни Ото ограничавао само на сферу политике – колико год је могао радио је на потискивању финског језика у Карелији, није пропуштао прилику да потцени финску културу, да каже нешто злобно на рачун „националног карактера“ својих сународника … Све у свему, бар у погледу мржње према сународницима, Ото је био фински пандан Соње Бисерко, Наташе Кандић, и сличних.
Ото, човек огромног „ега“, никада није опростио Финцима што нису разумели његову „генијалну“ визију. И што беспоговорно нису кренули за њим. Тако су „демони“ мржње и освете, из дубине подсвесног, постали главни покретачи Кусинена. Он је до смрти – према речима супруге – имао само један велики циљ: „да под заставом Црвене армије умаршира у своју домовину и да употреби своју моћ како би јој показао ко је коначни победник“.
Када сам читао мемоаре Ајно Кусинен, просто ми је било мило. Није ми било драго што су Финци имали таквог сународника, али ми је због тога накратко пао „терет с душе“. Помислио сам: нисмо једини народ чије поједине припаднике карактерише национални мазохизам – задовољство због патње и несреће коју њихов народ трпи. Штавише, и призивање нових невоља, и подршка непријатељима сопствене нације.
Међутим, када сам боље размислио било ми је јасно колико сам погрешио! Ото је своју младост посветио борби за социјалистичке идеале! Због њих је више пута излагао живот опасности и, годинама се одрицао многих благодети које он пружа. Тек постепено је од револуционара постао бирократа. Тек мало помало нестајали су његова одважност и полет, а њихово место је попуњавао опортунизам. Тек услед велике личне фрустрације, његова искрена солидарност са потлаченим земљацима прерасла је у мржњу према сународницима. Тек касније је свој младалачки интернационализам заменио беспоговорним радом за државне интересе Стаљинове Империје (наравно не руске, како се често злонамерно каже, јер Руси су били највећа жртва те државе, и идеологије из које је изникла).
МАЛИ И ВЕЛИКИ СРБОМРСЦИ РАЗНИХ „БОЈА“
Што се наших „Кусинена“ тиче, део њих је био до те мере индоктриниран накарадном титоистичком пропагандом о „српском хегемонизму“, да су искрено поверовали да нашем народу „по правди“ припада скромно место, и то негде у „запећку“. Да су дивљи и зли сви они Срби који се са тим не слажу, а да су они „поштени“ и „умни“ Срби – пошто то увиђају.
Друга група је бројнија. Кивни због тешкоћа кроз које пролазилимо, ти људи су били погодно тло за обраду од стране већ раније створених национал-мазохиста. Лако их је било убедити да су за сва ограничења са којима се суочавају – од редова за визе па до економских тешкоћа – кивни други Срби јер траже нешто што љути светске моћнике. На то се надовезао и механизам стварања и учвршћивања стереотипа – о чему је писао Слободан Антонић у тексту Срби и „Евро-Срби“. Тако су од прагматизма, стигли до националног мазохизма. Срби нису више луди јер „дирају лава“, већ су сами по себи углавном лоши, па је и праведно што их „лав“ раздире. С друге стране, све позитивно су почели да поистовећују са „далеком“, „рајском“ Европом. Наравно, себе доживљавају као изгубљено „европско племе“, залутало међу српске дивљаке.
Трећа и најмања група, има корене са друге стране некадашње идеолошке баријере. Они који је чине, потекли су из предратних грађанских породица. Породица које су се у погледу образовања и начина живота, упознавања света и знања језика – европеизирале раније од већег дела наше народа. И док се већина припадника новог српског грађанства искрено идентификовала са народом, и давала велики допринос његовој борби за слободу и модернизацију – мањина је почела да презире сународнике. Умислила је да представљају елиту европејског духа, међу полуоријенталцима. Таква убеђења су додатно учврстиле неправде које је комунистички систем донео многима, па и тим умишљеним елитистима. А парадокс је да су сада на истој страни са онима који су духовна деца титоизма.
ЗАШТО СУ СРБОМРСЦИ ГОРИ ОД ОТА КУСИНЕНА?
Први су гори од Ота – јер док је он био роб идеала у околностима кад је то било опасно, они су били поклоници догме кад се то награђивало. У најбољем случају су без икакве критичности упијали „лекције“ – а плиткоумност није за похвалу (мада је ипак олакшавајућа околност). Други су гори од Кусинена јер док се он због убеђења одрицао многих животних задовољстава, они прихватају било каква убеђења само да би нешто ућарили.
Трећи су гори од тог Финца, пошто се само због снобизма одричу свог народа док је он то радио због идеолошке острашћености. Он је макар желео да помогне својим сународницима, а кад народ његову (накарадну) помоћ није „прихватио“ – омрзнуо га је. Ови наши, никад и нису искрено желели да народ буде бољи јер – у односу на кога би онда били „просвећени“? Тешко да могу да се диче својом „патином“ пред Енглезима. Па они са подсмехом говоре и о својој „новој“ аристократији – племству које се „кити“ титулама добијеним после 15-16. века. А ми Срби – макар већина, чији су преци били под отоманском влашћу – до почетка 19. века живели смо на сличан, врло прост, начин. И тек од тада појединци почињу да се европеизирају. Међутим, ово што је сада речено и није разлог што је Ото Кусинен колос у поређењу са већином наших србомрзаца!
„СИНДРОМ КУСИНЕН“
Људи којима је посвећен наслов овог текста – тзв. србомрсци, и не спада у горе наведене категорије! Они и нису прави србомрсци, већ се само праве да су то! Њих не покреће слепа мржња, или нека друга једнако заслепљујућа страст, да раде против свог народа. Они то раде на основу хладног рачуна, а једино покушавају тај рачун да прикрију страстима. Код њих се ради о испољавању „Синдрома Кусинен“.
Да се подсетимо, sindrom је грчка реч која означава – оно што карактерише неку болест. Да би испољавали симптоме неке болести, не морамо да будемо болесни. Довољно је да се претварамо.
Зар је могуће да је Биљана Србљановић некадашњи „драмски критичар“ патриотски оријентисаног часописа Погледи, одједном оболела од „србофобије“? Зар је могуће да се Никола Самарџић бивши екстремни националиста, једно јутро пробудио као србомрзац и мондијалиста? Тешко! Да су којим случајем патриоте имале пара да финансирају снимање филма о српским јунацима – поставља питање некадашњи Биљанин уредник Мирослав Самараџић – зар не би споменута списатељица прихватила да пише драмски текст у ту сврху? Или да је Радован Самарџић поживео, а његов драги син имао макар трунку наде да ће некако постане академик – зар не би он и даље био велики Србин?
Многи који данас здушно пљују по Србима – само су увидели да је много корисније бити на Сорошевим или неким другим страним „јаслама“, и имати разноразну подршку, него се самостално сналазити у животу. Схватили су да профит доноси „завијање“ са којотима – србождерима, а не истрајно залагање за интересе свог народа. Наравно, није довољно само схватити шта доноси корист. Предуслов да би се прљаве а корисне ствари радиле представља – за то погодан карактер!
На крају, треба додати још нешто: многи у почетку само тзв. србомрсци, вероватно су с временом постали и прави србомрсци. И данас важи оно што је говорио римски император Октавијан Август: „Волим издају али не и издајнике“. Знају то и они. Свесни су колико их презиру и они који их ангажују. Па многи од њих с временом постају мизантропи, постану људи кивни на цео свет. Тако, услед фрустрације, омрзну људски род генерално – па самим тиме и Србе.
* * *
Ото Кусинен је на почетку своје каријере био искрени идеалиста и желео је добробит свом народу. Наши стари „Кусинени“ можда нису уопште ни размишљали о добробити народа, али су бар углавном били искрени титоисти. У нешто су веровали! Иако су од те вере имали и корист, као што је и данас имају. „Кусинени“ другог покољења, такође су искрено убеђени да су Срби „зли“. Мада су и они схватили да на основу таквог убеђења може фино и да се профитира.
С друге стране, већина тзв. србомрзаца ни у шта не верује! Они су чисто „професионални“ борци против свог народа. Борили би се и за његове интересе, само да је то неко то могао да плати. Стога су морални кепеци чак и у поређењу са идеалистом – прождирачем свог народа, Отом Кусиненом. Стога су гори и од наших искрених следбеника србождерског култа, и када свом народу не наносе већу штету од њих!
