Политичка, културна и духовна елита главни је кривац што Србија није у стању да напусти великосрпски пројекат, тврди Хелсиншки одбор
У недавно објављеном извештају Хелсиншког одбора за људска права за прошлу годину, под називом „Самоизолација: реалност и циљ”, чак су објављена имена шездесетак „националистичких” универзитетских професора, писаца и новинара, који због свог десничарског деловања, стварања антизападног и антиевропског духа „морају бити позвани на одговорност”, а њихове књиге цензурисане.
Соња Бисерко
У извештају организације, чија је председница Соња Бисерко, закључује се да је „српски национализам девастирао друштвено ткиво нације и готово уништио потенцијал земље за демократску транзицију”.
„Реакције српског руководства на проглашење независности Косова показале су да су последице дугогодишњег радикалног национализма на унутарње друштвено и морално биће српске нације дубоке и погубне, те да континуирано угрожавају регионалну сигурност и њену демократску консолидацију”, наводи се на самом почетку извештаја.
У анализи политичке, друштвене и медијске атмосфере која је владала у Србији током прошле године такође се сматра да истрајавање на „великосрпским, ратним циљевима генерише даљи радикализам”, а констатује се да је додатни фактор фрустрације то што „Србија није разрешила питање сопственог идентитета, а тиме и свог места на Балкану”.
Означивши прошлу годину као изгубљено време, анонимни аутори користе све већ познате стереотипе о Србима и Србији, а цео извештај (да није наведена година на коју се односи) у потпуности личи на уобичајене извештаје неких невладиних организација из доба владавине Слободана Милошевића.
У Хелсиншком одбору за људска права јуче је „Политици” речено да њихова председница није доступна за разговор, па смо остали ускраћени за одговоре на питања: ко је састављао извештај (који је писан хрватским језиком), шта су желели да постигну објављивањем имена „неподобних интелектуалаца”, какву одговорност предлажу за њих и мисле ли да је цензура прихватљив облик контроле у демократским друштвима, каквим желе да виде Србију.
Драган Поповић, програмски директор невладине организације „Иницијатива младих за људска права”, каже за „Политику” да је став ове организације да би овај и слични извештаји требало да послуже за отварање расправе о наведеним проблемима.
„Ипак у њему, неспорно, има делова, попут цензуре и промене вредносног система, за које су несрећно изабране речи. Цензура не би смела да стоји ту, али се опет јасно наводи да то није позив да се књиге забране, већ да се критички преиспитају”, каже Поповић.
Посебно поглавље извештаја посвећено је „националистичкој” академској елити која потпирује националистичке и радикалске идеје међу младима у Србији својим вишегодишњим иступањем у јавности и разним ангажманима, било као појединци, а неретко као група. Као пример, наводи се да је чак два пута 51 професор потписао петицију против Закона о сарадњи са Хашким трибуналом, при чему је укупан број наставника и сарадника око 115.
Али, као много опаснији и озбиљнији проблем, аутори извештаја су навели њихове уџбенике, као и осталу литературу на коју упућују студенте.
Навођење имена шездесетак интелектуалаца, који су означени као кривци због којих се у Србији оспоравају универзална људска права тиме што се аргументује посебност српске културне традиције, српског идентитета и религије, стављено је у носталгични контекст чистке „српских националиста” професора Правног факултета из 1972. године.
Програмски директор „Иницијативе младих за људска права”, поводом списка неподобних интелектуалаца, каже да то нису спискови који би позивали на линч и ограничавали било чија права. Зато Поповић мисли да је реакција јавности која је уследила после објављивања спискова – претерана. Ипак, он каже да Хелсиншки одбор „користи годинама специфичну методологију, другачију од оне коју примењују остале невладине организације, па и наша”. Наглашавајући да се може расправљати о контексту у којем је цео проблем представљен, Поповић каже да би за расправу било добро да централна тема буде јавно деловање појединих професора, о чему они предају, шта има у тим књигама, чему доприносе јавни наступи тих професора. „Основни утисак јавности, а верујем да је овај извештај то хтео да потенцира, штo најчешће Правни факултет као правна институција стаје у одбрану оптужених, а врло мало заступа интересе жртава”, наводи Поповић.
Без навођења аргумената „анализа” Хелсиншког одбора за људска права покушала је да докаже да сви побројани интелектуалци (иако су многи од њих пензионисани, неки у стручном сукобу са наведеним поставкама, а неки чак и мртви) погубно утичу на друштвено-политичке прилике у Србији и да „индуциране и објективне фрустрације и устрајавање на великосрпским, ратним циљевима генерише даљи радикализам”.
Извештај ове невладине организације изазвао је оштре полемике због приступа и садржаја, па и намере с којима је написан.
У реакцији на извештај београдског Хелсиншког одбора, један од споменутих професора Слободан Антонић у листу „Печат” наводи да се ради о својеврсној „Бијелој књизи српскога национализма”.
Антонић наводи да је „ово захтевано обезглављење српске националне елите” написано веома необичним језиком (Еуропа, промицање, разина, убоиство и сл.) и да књига садржи и „два антисрпска новума, које до сада нисмо имали прилике да сусретнемо у ’другосрбијанској’ пропаганди”.
„Први је директан захтев да се промени српски национални идентитет тако што ће се извршити чистка Универзитета, медија и културе од ’неподобне’ интелигенције. Захтев за цензуру универзитетских предавања и универзитетских уџбеника злокобна је најава правог тоталитаризма. Такву врсту насртаја на елементарне академске слободе може извести само окупациона сила или марионетски режим. Изгледа да неко у ’другој Србији’ мисли да је бар један од ових услова на најбољем путу да буде испуњен”, пише Антонић.
У закључку овог извештаја анонимних аутора наводи се да процес стварања демократског оквира, такорећи, није ни почео и да је Србија суи генерис случај на Балкану који прави проблеме регионалној стабилности. Зато би она, препоручује се, морала озбиљно да се позабави „не само обуздавањем деструктивне експанзије владајуће српске елите, него и подстицањем оздрављења друштва и променом вредносног система једне архаичне творевине, која не може да се конституише као модерна држава”.
Оздрављењу друштва и промени вредносног система може много да допринесе подршка споља, првенствено из ЕУ, којој Хелсиншки одбор препоручује да пружи велику, осмишљену и континуирану подршку свим либералним снагама, партијама, цивилном друштву, независним медијима, малој привреди, синдикатима, студентским и омладинским организацијама.
Међу основним препорукама ЕУ је да помогне стварање „Коалиције за Европу” која би укључила представнике свих сегмената друштва (што је посебно важно уочи парламентарних избора у мају 2008. године; да укључи и интегрише цивилни сектор у политички дијалог Србије и ЕУ...; помогне алтернативни образовни систем који промовише европске вредности; да уместо суспендовања визног режима промовише широки програм размене студената у региону и у ЕУ земљама, као и да промовише укључивање младих људи из Србије у европски образовни систем.
Поповић: Нисмо на правом путу
Драган Поповић из Иницијативе младих за људска права сматра да овакви извештаји треба да послуже отварању јавне расправе. „Ја се само плашим да та јавна расправа може да се затвори са обе стране зато што ће се сви ухватити за несрећно изабране речи или за нека имена која су на неки начин занимљива”.
На питање да ли је овакав подстицај Хелсиншког одбора адекватан, Поповић каже да, на жалост, није. „Већ дуго пратим ту проблематику и када год се појави извештај, људи се ухвате за ствари које нису најбитније у њему. Волео бих да и овај извештај, без обзира на све његове мане, буде искоришћен у смислу отварања такве дискусије, али се бојим да нисмо на правом путу”, каже Поповић.
Препоруке Влади Србије
У извештају београдског Хелсиншког одбора за људска права наводе се и препоруке будућој влади Србије. Прва је да поруке да Србија може бити партнер ЕУ само ако је цела, доводе у питање њену приврженост процесима европских интеграција. Оптужбе на рачун САД и НАТО да подстичу фрагментацију Србије и стварање „лажне државе”, противљење доласку мисије ЕУ на Косово, повлачење амбасадора из земаља које су признале независност Косова, похвале на рачун полиције након скандалозног митинга у Београду и изостанак оштре осуде насиља и пљачки, воде оштрој поларизацији у друштву и изазивају забринутост не само мањина, него и либералног грађанства.
Имајући све ово у виду, Хелсиншки одбор за људска права у Србији препоручује:
• Да нова влада дипломатске односе са светом одмах врати на ниво пре проглашења независности Косова;
• Да у што краћем року стабилизује унутрашњи политички амбијент како би се обновило пољуљано поверење страних инвеститора и банака;
• Да се што хитније наставе преговори са ЕУ за приступање Споразуму за стабилизацију и приближивање (ССП) како би се отворила перспектива приступа фондовима ЕУ неопходним за економски и друштвени опоравак земље;
• Да се што пре заврши процес приватизације јавних предузећа;
• Да влада води стимулативну политику у односу према малим и средњим предузећима;
• Да конструктивно приђе сарадњи са Хашким трибуналом и у том смислу преда све тражене оптуженике који се крију у Србији;
Љиљана Смајловић оптужена за цинизам
У медијским коментарима упућеним на европске адресе има и пуно цинизма са поруком да Европљани не разумеју снагу српских емоцијака да је реч о Косову. Веома утицајна главна и одговорна уредница Политике наводи: „Западне агенције тумаче бриселски предлог као надокнаду Србији за скори губитак Косова.... понуду ће и највећи евроентузијасти тешко видети као великодушну. Имам предлог за размишљање. Ако Оли Рен жели да нам олакша губитак Косова, можда би са својим европским колегама могао да размисли о следећој надокнади: катедрала Светог Павла у Лондону, Богородичина црква у Паризу, црква Светог Петра у Риму. И, за добру меру, Ескоријал у Шпанији”.
Без обзира на чињеницу да су „сви знали” да ће Косово постати независно, медији обнављају стереотипе о Албанцима али и другима (свима онима који су признали Косово). Хелсиншки одбор за људска права стога примећује да то показује да током осам година, колико је прошло од смене Милошевића, медијски простор суштински није променио вредносну матрицу на којој почива великодржавна политика. Тврдњу илуструју поново захваљујући Љиљани Смајловић којој не опраштају склоност ка цинизму:
- Главни и одговорни уредник најутицајнијег дневног листа у Србији, Политике, поводом независности Косова у коментару каже следеће: „Срби су мали народ који има незгодну навику да се супротставља јачима од себе. Порази које смо протеклих деценија доживели оставили су трауме на националној психи.
Задатак је власти да на независност Косова реагује као што би свака суверена држава реаговала на гажење суверенитета и отимање територије, алии да при том води рачуна да се пола становништва плаши колико Томислава Николића, толико и реваншизма наших западних пријатеља”.
(Из извештаја Хелсиншког одбора)
Дописница као денунцијант
„Од почетка 2008. године, када је преузела шестомесечно председавање ЕУ, у медијској кампањи која је повремено наликовала позивима на линч, као главна мета истурена је Словенија и њени највиши државни функционери (у масовним нередима који су крајем фебруара, након проглашења независности Косова избили у Београду, осим америчке, физичким насртајима била је најизложенија словеначка амбасада).
Стална дописница Политике из Љубљане, Светлана Васовић-Мекина денунцирала је словеначку спољну политику и дипломатију као беспоговорне послушнике Вашингтона, које и у Европској унији предводе битку за независност Косова. У Политици је 24. јануара објављен транскрипт поверљивог разговора политичког директора МСП Словеније Митје Дробнича са Данијелом Фридом и другим функционерима Стејт департмента, вођен у Вашингтону крајем децембра 2007. године. Разговор који се односио на координирани приступ Европске уније и САД проглашењу независности Косова, објављен у Политици под насловом „Вашингтон диктира, Европа статира”, дан пре него што је објављен у београдском листу био је постављен и на сајт Владе Републике Србије.
Данима након тога Политика је, са потписом истог аутора, објављивала серијал о спољној политици Словеније од 1996. године (?!), заснован, такође, на поверљивим документима из архива словеначког Министарства спољних послова.
(Из извештаја Хелсиншког одбора)
Шовинизам у медијима
Kао промотори пожељних значења формалних и неформалних центара моћи, прорежимски листови Политика, НИН, разни таблоиди (Правда, Курир, Глас, Стандард, Прес) презентују говор мржње према свим етикетираним „издајницима српског националног питања”. На удару су етничке мањине, проевропски и пролиберално оријентисани медији (Б92), политичке странке окупљење око Либерално-демократске партије, лидери тих странака (Чедомир Јовановић, Ненад Чанак, Наташа Мићић) и поједине невладине организације.
Иако сви поменути штампани медији континуирано репродукују шовинизирани национализам, међу њима је могуће направити разлике с обзиром на врсту реторике. Тако се нпр. Политика карактерише као „озбиљан” лист који се позива на проверене изворе, објективне чињенице, колумнисте (Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић) који се ослањају на научно-аналитичку перцепцију политичке стварности. Исто важи за НИН. У питању је различита реторика (тј. одбрана идеологије) од оне таблоидне која је популистичка, вулгаризована, најчешће има анонимне изворе информисања, текстове потписане псеудонимом и поседује експлицитнији говор мржње. Али та на изглед разлика у степену насиља које се промовише може бити опасна замка за јавност.
(Из извештаја Хелсиншког одбора)
Српска православна црква
Српска православна црква је у Црној Гори запосела многобројне манастире проглашавајући их својом својином. Она има непријатељски став према Црногорској православној цркви којој не дозвољава да врши своје обреде у православним храмовима који су били у њеном поседу до Подгоричке скупштине, односно присаједињења Црне Горе Србији 1918. При томе, Црногорској православној цркви није дозвољено да се региструје у Србији и да изгради своју цркву у Ловћенцу, са образложењем да није канонски призната. Ово образложење је дато од стране владиног ресорног министарства, што указује на уску сарадњу цркве и државе у Србији.
Српска православна црква у Црној Гори организовано преузима аутентично историјско црногорско културно наслеђе, посебно сакрално, које проглашава српским. То се нарочито односи на сакралне објекте црногорске „Свете горе” на Скадарском језеру, затим Острог, Цетиње и др. Истовремено, у Црној Гори све више ничу нови српски сакрални објекти обавезно византијског стила.
(Из извештаја Хелсиншког одбора)
