Стижу позиви из бројних из градова Србије да дођемо , представимо књигу и овог месеца крећемо. Кад кажем ми, мислим на запослене из Прихватилишта, мене и – наравно, малишане без родитеља- каже аутор Радмила Пеција Урошевић
Дело недавно изашло из штампе под називом „Поздрави неког” књига је о нашој несрећној деци- остављеној, запостављаној, сиромашној, злостављаној, са сметњама у развоју, инвалидитетом, малим радницима које срећемо свакодневно на улицама Београда и не само Београда, речју -деци која нису имала срећу да се роде у условима у којима се детињство и нормално одрастање- подразумева– каже аутор књиге Радмила Пеција Урошевић, социлог, новинар, писац , личност која по свом списатељском умећу није непозната нашој читалачкој публици, али ни посетиоцима позоришних дворана.У свакој њеној књизи посејана су зрна наше туробне реалности, било да је у питању тренутна ситуација у земљи, у првом реду социјална, било да је реч о полажају жене, породице у Србији.Овај пут латила се пера да би помогла намлађима, онима најугроженијим, о којима данас скоро да се не мисли.И не само то!Радмила је осмислила да комлепатн приход од продатих књига, уприличених манифестација иде у корист – деце без дома, родитеља, браће, сестара.
Одакле наслов „ Поздрави неког”?
–Назив књиге нехотице је дала мала Зора коју сам упознала у манастиру Дивостин, тачније у Дому за нашу децу без родитеља које постоји под окриљем Срспке православне цркве. Било је то пре десетак година када сам радила као новинар у дописништву Радио- телевизије Републике Српске из Београда. Правили смо прилог о девојчицама које су збринуте у овом Дому и већ пред сам крај, одлазећи, питала сам их, да ли желе да преко телевизијског екрана поздраве своју фамилију у Републици Српској. Ређали су се поздрави теткама, кошијама, а малу Зору је наше питање потпуно збунило. Почела је да замуцкује, безуспешно покушавајући да смисли кога ће да поздрави. После неколико минута проговорила је - Па поздрави, поздрави... поздрави неког. Касније ми је васпитачица рекла да наша Зора нема никог у свом малом животу. Фасцинирала ме је! Увек на исти начин фасцинира, дечија невина душа која, и поред највеће неправде која јој је учињена да одраста без иког свог, ипак има жељу да пошаље поздрав, макар то био тамо неко, негде, њој непознат.
Тада сте , кажете, одлучили да једног дана напиште књигу о деци без родитеља или нормалних услова за одрастање.
–У међувремену, радећи посао новинара и социолога, дечији ликови су се смењивали, они су проналазили мене, јер нисам могла да останем равнодушна према њиховој судбини. Ако наша равнодушност према малишанима, после читања ове књиге, наша свест да морамо да им пружимо шансу на живот, буде бар мало померена из уобичајене летаргије, онда је ова књига испунила свој циљ. Први. Други задатак књиге је, а то је и написано на корицама , будући да је цео приход намењен деци збринутој у Прихватилишту у Београду, да овим малишанима прикупљеним средствима омогућимо оно што никад у својим малим животима нису имали- одлазак на неки излет, камп или шта већ буде потребно.
Око вашег својеврсног пројекта помоћи малишанима збили су редове познати људи из света писане речи, дипломатије, политике...
– Књига је окупила много позитивних људи који су препознали и подржали моју идеју- Василија Тешовића, директора Завода за васпитање деце и омладине, Данијелу Стајковић, руководиоца Прихватилишта, Аиду Кукрић из канцеларије за рад са становништвом при Америчкој амбасади у Београду која је финансирала штампање у тиражу од 1000 примерака, као и ауторска екипа која се одрекла хонорара. Приче су преведене и одштампане на енглеском језику. Одзив је изнад очекивања и то је оно што улива наду да нисмо изгубили саосећајност и потребу да помогнемо другом у невољи. Имамо неколицину позива из градова широм Србије да дођемо и представимо ову књигу и ми ћемо кренути на пут већ од овог месеца, где год нас буду звали. Кад кажем ми, мислим на запослене из Прихватилишта, мене и – наравно, децу из Прихватилишта која су спремна да читају приче и говоре о вољи, препрекама и путевима изласка из зачараног круга у коме су се нашли .
Приче о овој деци истовремено су и приче о времену у коме живимо и у којем ћемо сигурно живети још доста дуго.
–Број деце која су остављена, запостављана, злостављана, жртве трафикинга, болести зависности, морају да раде за своје сурове послодавце, било да просе, раде на улици, баве се проституцијом- годинама уназад непрекидно расте. У Београду, као и у свакој другој метрополи, то је најочитије. Мали просјаци, перачи шофершајбни на семафорима, продавци којечега, део су свакодневне слике велеграда. И пролазници су већ навикли на ком месту ће затећи које лице. Наравно, постоји полиција, хумане патроле и социјална заштита у којој и сама радим. Прича је много компликованија од оне-на први поглед. Та деца, кад се нађу у установи социјалне заштите или се врате у своју природну или сместе у другу, хранитељску породицу, често беже.Нека деца су вишеструки повратници.Побегну, али се и враћају. Они се плаше, не верују да им може бити боље, или једноставно не знају за другачији живот од оног на улици, без чистог кревета који ће бити само њихов, играчака, књига, уредне исхране. Посебан проблем је кад немају никаква документа, матичне бројеве и онда заправо говоримо о деци која не постоје. Кад неко од њих нестане, нико их не тражи , не зна да је нестао, шта се са њим догодило. На промоцији књиге „Поздрави неког”у Галерији Прогрес у Кнез Михаиловој улици, била су присутна и деца из Прихватилишта. Фасцинирала ме је њихова жеља да буду ту где је и књига која говори о њима и њиховим вршњацима. Они нису имали предрасуде да ће их снимити телевизијска камера или објектив неког репортера и да је то срамота. Чак су пристали да сами прочитају окупљеној публици неку од прича. И било је то више него успешно.Књига је илустрована цртежима деце из Прихватилишта. Када су чули да припремамо књигу за штампу, било је невероватно са каквим жаром су се утркивали да нацртају најлепше цртеже које су икад у својим животима урадили.
Постоје предрасуде, а ви сте желели причама о овој деци да разбијете неке од њих.
–Пре свега то су деца која живе на маргинама друштва, малишани од којих једног дана не могу да постану добри људи.То и од нас самих зависи, од друштва. Ова деца морају да добију шансу. У вези са том шансом, написала сам приче о данас успешним породичним људима који имају у својим биографијама одлежан стаж у васпитним и казненим домовима, сиротиштима, прихватилиштима. И одајем признање људима који су им веровали и пружили шансу и помоћ да заврше неку школу, запосле се и врате уредним животима са ове стране закона. Помоћ и подршка су ствари не коштају много ,али много вреде., за све нас, а „ничију” децу посебно. Она често изостане и у личним контактима са овом децом и то је једна од порука књиге „Поздрави неког”. У разговору са њима, сазнаћете да и они имају своје дечје снове . Треба им веровати када кажу да желе ,кад порасту, да буду лекари а да притом тек препознају неко слово иако имају 14-15 година живота. Али, предрасуде су обостране, двосмерне. Волела бих ако би моје приче биле један од доказа да маргинализованој деци треба веровати.
Однос према деци слика је стања сваког друштва. Да ли се слажете ?
– Према маргинализованој посебно, јер у њиховом случају осим друштва, о њима нема ко да брине. Феномен злоупотребе деце данас се можда исувише користи, троши, али је највећа инвестиција друштва, никако трошак, брига о трајном збрињавању деце о којој говоримо јер се ту регрутује највећа количина личне несреће, бола, личне и социјалне патологије. Не заборавите да овде није реч о статистици, бројкама, већ искључиво о дечјим, људским судбинама. Успех је ако се и једно дете трајно збрине, склони са улице, укључи у школовање, обучи за неки занат и на крају запосли.Овом књигом ја сам испунила своју жељу- емотивну и људску.Да помогнем деци, немоћној и према којој живот од самог рођења био суров.Да бацим више светла на њихове животе и , наравно симболично, на свест у свету одраслих и оних који могу на било који начин да помогну, доносећи неке важне одлуке или пружајући помоћ. А њима треба све јер немају ништа. Волела бих да моја књига доспе у што већи број „одраслих руку” не само што ће тиме бити обезбеђена већа финансијска помоћ за малишане у Прихватилишту, већ и због померања из стања равнодушности према њиховим судбинама с почетка нашег разговора у конкретно чињење и акцију. У разговорима са новинарима, увек поновим запис из Библије да је срећан онај који даје и помаже другима. А људи којима је овај запис једна од животних премиса знају да је то истина.
