Чија је, заправо, наша политика ?!

     Срамним актом признања нове албанске креатуре Ђукановић је отворио Пандорину кутију не само у односу према Србији и Македонији, него и у властитој земљи. Српски политичари не знају у којем историјском времену обитавају

     

     

      Црногорско признање независности КиМ се у апсолутном смислу може ставити на терет антисрпског понашања премијера Ђукановића.То да ће он на миг Вашингтона, Лондона и Брисела, брзометно да призна лажну творевину на тлу Србије, очекивало се , због тога што је Мило Ђукановић на сепаратној матрици већ пуних 15 година, те је његов нечастан и лицемеран гест отуда разумљив.Ђукановић, наиме, као антисрспки сепаратиста улази у све могуће савезе који могу да науде српским националним и државним интересима.Ђукановићева политичка идеологија је, заправо, србофобични концепт „ црногорства”. Митинг опозиције у Подгорици, као глас здравог разума, који је уједно и глас већине народа, у шта се сада уверио цео свет, указује да постојећи режим у Црној Гори почива на врло крхким темељима. Већина људи у Црној Гори је ван сваке сумње, за сарадњу са Србијом и јасно је поручила да братске односе са Србијом не жели да доводи у питање – каже за НСПМ Милош Кнежевић, аналитичар, уредник часописа „Национални интерес”, коментаришући најновије догађаје у Црној Гори , као и тренутно стање у земљи са освртом на досадашњи учинак српских политичара.

     

     Оно што је показао народ у Црној Гори супростављено је актуелном режиму!

     

     „Свакако! Митинг у Подгорици указује, такође, да је сумњива референдумска већина која је гласовима националних мањина задобила „ независност” Црне Горе, али и чињеницу , да не само да нема довољну легитимност, него ни легалност у својим поступцима. Будући догађаји ће, вероватно , показати на све већи јаз између ненародне политике Ђукановићевог режима и воље већине грађана. Опозиција ће, убеђен сам, кренути путем уједињења. Режим у Црној Гори, признањем независности КиМ показао је свој несуверени и клијентелистички карактер. Нечувеним и срамним актом признања нове албанске креатуре Ђукановић је отворио Пандорину кутију, и то не само у односу према Србији, него и Македонији, али и у властитој земљи. Питам се, како ће се тај Ђукановић понашати када се појави сличан шиптарски захтев за аутономијом и неазависношћу у областима Улциња, Штоја, Малесије . Да ли ће и тада бити толико увађаван према својој „сабраћи” Албанцима?Није ли ово почетак краја најстаријег властодршца на екс југословенским просторима ?!Историја ће врло брзо дати одговор! Ђукановићева антисрпска политика, по свему судећи, нешто је сасвим лично”.

     

     Поменули сте поделу унутар СРС, али и војвођанско питање!

     „Прво се тиче вишепартизма у Србији, а друго наставка сепаратистичке стихије, чак и после проглашења лажне државе на Космету. Показало се да дволидерски, али јединствени СРС није успео да преживи Коштуничину констелацију власти. Не само да Коштуница, Дачић, Шешељ, односно, Николић и нису ушли у међусобни добитни савез, него се Запад постарао да први оде са власти, други лакоумно тријумфалистички приђе њиховом „ миљенику”, а трећи се инцидентно одвоји од матичне странке, те створивши напредњаке, приђе ослабљеним народњацима. Тиме унутрашњи и спољашњи петооктобарски курс ослањања на Запад није промењен, али јесте политичка сцена Србије. На политичком пољу се нису догодила само уобичајна коалициона померања него и кристализација и укрупњавање блокова”.

     

     Отворено питање статуса Војводине?

     „ У најгорем часу, управо у јеку борбе за КиМ, на много пута виђени начин Србији се товари на плећа нови проблем. Не предупређује се отварање „новог фронта“ превејаних сепаратоида Војвођанера. Чанкове, Кострешеве и Пасторове, Касине присталице су чекале и дочекале. Повод је исконструисан, и као и увек, медијски одрађен тако да се „Власи не досете“. Као да није донет Митровдански устав, као да се пре тога уопште није десио распад СФРЈ, потом СРЈ и ДСЦГ, па окупација и ампутација КиМ. Сада и новосадско-суботички центрумаши ишту државолику панонску творевину, „своје новце“, свога председника и територијалну аутономију Мађара на северу Бачке. А о Србији јужно од Земуна говоре као нечему различитом од „Војводине као узорном мултиетничком региону Европе“. Хоће се исто оно, ако не и грђе, што се хтело и добило фамозним Уставом из 1974. То што више нема „федерирања“ у Југославији, нимало не смета у замислима федерирања Србије. Пошто више нема „Велике Србије“ сада је мета „Велики Београд“.

     

     Тврдите да актуелни политичари не знају најбоље у којем историјском времену обитавају?

     „ Многи међу њима се понашају као да још увек делује беспоговорни униполаризам, систем једне силе, у коме су изградили властите каријере, разгранали приватне послове, стекли значајну имовину и велика финансијска средства. Сведоци смо брзе обнове мултиполаризма у свету. Није реч о новом хладном рату него о нормализовању међународних односа у којима учествује више снажних, многољудних и непоколебљивих земаља. Једнострани погледи наших политичких посленика све мање су саобразни све израженијем мултилатерализму на глобалној сцени. Промена односа снага у свету отпочела је на правцу на коме ће се одвијати следећих деценија и ту ће пресудну улогу одиграти Русија! Тренутак који већина наших званичника не жели да зна, ни да схвати. Догодиле су се промене на српском простору који је подељен на три земље, Републику Српску, Црну Гору и Србију која је обескосовљена. Као сурогат велике Југославије лансирана је макрорегионална идеја Западног Балкана. Србија је на повољном, можда и кључном коридорском положају, чворна и додирна земља-проходница. У мирним временима најкраће и најбрже саобраћајнице пружају упоредне предности. У немирним временима, често ни не питајући, преко коридора тутње велике силе. Via militaris или Царски друм, Србију сада, као и некада, ставља пред искушења. Многи сматрају да је Србија на лошем,а ја мислим супротно-са више умешности предности положаја и места на карти Европе Србија итекако може да искористи”.

     

     У непосредном окружењу су државе које су такође промениле међународни положај.

     – Око Србије су земље чланице или кандидати за ЕУ и НАТО. Читаво Полуострво је ресателитизовано, нема више несврстаности и неутралности. Нова орбиталност захтева стално зиркање центара моћи у метрополама. Не постоји ниједан локални савез, на снази су само континентална и трансконтинентална окупљања. Србија је још увек земља иза лимеса, у ствари, земља на простору иза руског „фронта“. Губљењем несврстаног положаја Србија се, дакле, у овом часу једнострано и „својевољно“ сврстала, али још увек није и пуноправно примљена у два највећа западна савеза. Уочава се нека врста превише сврстаног, усрдног па и снисходљивог вестернизма.На делу је, наиме, чудна изокренутост, синдром „преврнуте рукавице“.Како, питате се? Унутрашња политика као да се води споља, а спољна изнутра. Бројни чиниоци из иностранства даљински безочно условљавају наше унутарполитичке актере, а изнутра преко својих пулена лукаво настоје да пластикују овдашњу спољну политику. Ултиматуми су се усталили као манир западног опхођења према Србији. Сваки наш чиновник који прослеђује наредбодавне одлуке из вашингтонских и бриселских кабинета, изговара ритуалне речи намета, обавеза и повињавања.

     Из реченог произилази да заправо не водимо сопствену политику!

     –Тачно .На тај начин нараста недоумица око одреднице- шта је, у ствари, „наше“, а шта њихово!? Чија је заправо наша политика!? Наши поступци се процењују према мерилу колико се уклапају у туђе циљеви и интересе. То се чини прилагођавањем туђој вољи и усвајањем интереса који не само да нису усклађени са српским националним интересима него су им упадљиво супротни. Многи овдашњи политички технолози нису ни свесни предочене спољнополитичког суноврата. Они једноставно , без премишљања, рутински усвајају туђа становишта. Ни по јада када би наши заступници њихово политике то радили у своје лично име. Невоља је, међутим, у томе што они то раде у име свих нас. Тако се чини као да је за неке самовласне дипломатске потезе обезбеђен широки консензус који реално не постоји ни у најмањим траговима. Актуелне српске политичаре више од изградње, за нас врло битног гасовода, интесује очување „ гласовода”! Оних канала којима дотичу гласови на изборима, који упумпавају енергију турбинама власти.

     

     Неке партије се понашају као да је добитничка постизборна коалиција већ остварила „прави” национални консензус!

     – Национални консензус је много шири и дубљи од међупартијске коалиције, или страначког договора о деоби надлежности и функција. Нови партијски савез у Србији ЗЕС прикрива бар две чињенице: прву, да странке које га творе у гласачаком смислу изражавају вољу тек половине бирачког тела, и другу, да су неке од странака стекле само привремену изборну добит учешћа у власти, а да ће због „окретања ћурака наопако“ бити кажњене фракцијским отпадањима и осипањем гласача. Фамозна декларација о „националном помирењу“ очитава тек помиритељну вољу постизборних партнера на власти, али не и вољу политичке опозиције. Мистарства и ресори се у прескупој држави множе у нескладу са друштвеним потребама и величином буџета. Они су на само привидно заједничком послу, јер сваки вуче на своју страну. Баш као некада у вишерепубличкој Југославији, сада све мања Србија на вишепартијској основи тежи да створи владу са највише министарстава у Европи. Тако је и МИП је конституисан на партократској основи. МИП-ом доминирају демократе, у чудном амалгаму са банкарском партијом, реликтима грађанског савеза, београдског круга...

     

     Косово и Метохија је и даље горући проблем?

     –Нажалост, како ствари стоје, остаће за дуго време наш највећи и тешко решив проблем. Србија је обескосовљена и требало би да поврати КиМ у свој државни састав. Око тог циља, са изузетком минорних проалбанских и марионетских формација, постигнута је сагласност најзначајних странака. У време друге владе Војислава Коштунице спровођена је политика по начелу „Косово па Европа“. Распадом кохабитације ДСС-а и ДС-а и почетком монодемократије (демократије ДС-а), та политика је одбачена у име девизе „И Европа и Косово“, у ствари, „Европа па Косово“. Победом ДС-а на председничким, парламентарним и локалним изборима догодио се упадљиви дисконтинуитет. С једне стране, отпочело је „кооперативно“, прагматичко повлађивање доминатном међународном фактору. С друге стране, Тадић је без помпе преузео извесне правне идеје Коштунице. Легализам за унутрашњу употребу преобразио је у легализам за спољну употребу. Инсистира се на међународном праву. Тако се Србија са Тадићем и Јеремићем за Косово бори „свим расположивим мирољубивим и правним средствима“. Лобирањем се, заправо, настоји на спречавању стварања већине која би у међународним оквирима коначно признала независност косовске псеудодржавне креатуре. Мисија Еулекс се признаје посредно, што значи да српски званичници уважавају све наглашенију улогу ЕУ. Иде се на инстанцу Међународног суда правде као кључну за судбину будућег статуса Косова. Ако се присетимо овдаших искустава са арбитражама, нема одвише разлога за оптимизам. Тим више, што саветодавно мишљење поменутог суда има тек морални а не правно обавезујући значај.

     

     Однос према Србији је у великој мери условљен односом према косовском проблему.

     –Стратешки интереси, пре свега!! Западу је симболички важно да некадашње југорепублике све одреда признају независно Косово. Тиме би доказали не само оправданост агресије на СРЈ 1999. године, него и самораспадну неодрживост СФРЈ пре тога. Тако би Србија остала усамљена у тежњама заштите принципа суверенитета и територијалног интегритета. Њени суседи освојили би бонусе у свом новоевропском ентузијазму. Околне земље задржале би сецесиони континуитет и још једном показале да нису измениле свој негативни однос према Србији. Пристајући на „нову реалност”, оне Приштину по вољи ментора претпостављају Београду. Отцепљење Косова од Србије наше комшије доживљавају као природни завршетак сецесије и знак „нормализације” прилика у региону.