/11.4.2013/ Miroslav:
Mnogi su kozaci posle revolucije nasli spas u Srbiji...Gen Vrangel je sahranjen u Beogradu...
Црепајска донска козачка станица – Црепаја (генерал-лајтнант Николај Степанович Рудаков).
Међу козацима обједињеним у „станице“ и „хуторе“ били су снажно развијени солидарност, патриотизам, лојалност према држави у коју су дошли и пријатељски став према мештанима. Ако је у већим местима где су били настањени постојала и руска колонија или још нека козачка насеобина, неговао се дух сарадње и толерантности. Образованији козаци учествовали су у културном животу руске емиграције. У провинцијским местима било је козака свештеника, школских учитеља и инструктора јахања. Традиционално везани за земљу, козаци у избеглиштву ретко су успевали да стекну сопствено имање и обрађују њиве. Пре свега понос и живот међу својима одвраћали су их да раде као надничари током сезонских пољских радова. У селима и на салашима најчешће су се бавили занатима или су оснивали сопствене задруге, производили јогурт, сир, пекли хлеб. Образованији, настањени у војвођанским селима са доминантним мањинским живљем (не увек лојалним према новој држави Срба, Хрвата и Словенаца), добијали су чиновничка запослења као писари, инкасанти, порезници или благајници.
Лични живот уређивали су тако што су се женили мештанкама, удовицама или уседелицама, често Словакињама, Русинкама, Немицама, Мађарицама и Румункама. Ови бракови били су постојани, са више деце крштене у православној цркви. Какав-такав мираз или окућница давали су им могућност да заснују сопствено газдинство. Удаљеност од културних центара руске емиграције и нижи степен образовања козака довео је до брже асимилације и денационализације већ наредног њиховог поколења.
Са козацима дошло је и неколико стотина Калмика из донских степа. Били су упућени у Сењски рудник на градњу пута. Одатле се касније већина преселила у тадашње предграђе Београда (Мали Мокри Луг), а мање групе у банатско село Црепаја и у Параћин. Председник калмичке колоније у Србији био је Абуша Алексејев. Ова етничка заједница је 1929. године изградила свој будистички храм, једини у Европи. У егзилу задржали су кохерентност, па чак и 1942. године, када су се готово сви преселили у Дебељачу, а одатле, септембра 1944. године, возом евакуисали на Запад.
(Алексей Арсеньев)
Козаци, Калмици
Долазак у Краљевину СХС козачких војних формација са Дона, Кубана и Терека, мањих контингената Астраханских и Уралских козака и Калмика, био је везан за евакуацију Руске армије генерала Врангела са Крима, позне јесени 1920. године, а касније и долазак из војних прихватних логора у Турској и Грчкој. Процењује се да је у нашу земљу дошло око 5.000 козака, од којих је око 3.500 Кубанских.
За разлику од цивилне руске емиграције, која је у местима наше земље формирала „руске колоније“, козаци ван војних јединица нису желели да се потчињавају управама (или одборима) таквих колонија, па су оснивали „козачке станице“ (у Русији – шира козачка насеобина, у емиграцији – козачка група), самостално вршећи избор свог атамана. Потчињавали су се козачким управама у Београду. Таквих заједница је било три врсте: чисто кубанских, донских или терских, затим „општекозачких“ (мешовитих) и, коначно, полулегалних „вољно-козачких“ (формираних тридесетих година као политичке подружнице). Током година козачке заједнице су се трансформисале, обједињавале или постепено гасиле. Називе су добијале по месту настањивања или по именима истакнутих козачких атамана. Од преко стотину козачких насеобина, највећа концентрација је била у Војводини.
У Банату смо регистровали следеће:
|
