Дан сећања на свете који су у Руској земљи заблистали указује нам на оно духовно небо под којим је стварана и под којим је живела Руска земља. Пре светог кнеза Владимира у Руској земљи су живела паганска разједињена племена, која су била у међусобном непријатељству.Свети кнез Владимир им је донео нову веру, нову свест, смисао живота, ново унутрашње, душевно стање, дао им је нови дух живота који је све уједињавао и тако је створен јединствени народ.

Са Косова се 30. јула 2003. године кући вратио последњи руски војник-мировњак. Сада се, по истеку готово 20 година испуњених многим драматичним догађајима, то време већ чини давном историјом.А какву је навалу ентузијазма и националног поноса доживела без преувеличавања читава Русија, када је у ноћи између 11. и 12. јуна 1999. године руски десантни батаљон за неколико сати извео убрзани марш из Босне на Косово, претекавши снаге НАТО-а. 

Уобичајени став о технологији, њеној корисности или штетности по људе, садржи се у оној старој народној изреци да су „ватра и вода добре слуге, али су зли господари“. У зависности од тога у чијим се рукама нађу и технолошка решења добијају свој прочовечански или античовачански карактер.

„Добри су војници Енглези, Французи, Италијани, импресивно делују амерички двометраши навежбаних мишића. Али, немају они оно што има наш војник из провинције. Не разумеју они шта је то „што се мора“ и како је када „је човек на ивици снаге“.

Питање очувања традиционалних вредности у схватању жена - то је питање преживљавања целог народа. Такве наше 'нееманциповане' и 'несавремене', 'тамне' и 'заборављене' прабабе васпитавале су ствараоце велике државе, која је остала највећа на свету - до данашњег дана и упркос свему.

Отац Јован Осјак премашио је све могуће и немогуће планове по питању изградње кућа, сађења дрвећа и рађања деце. Када му је изгорела прва кућа, још док је био обичан мирјанин и отац петоро деце, није могао ни замислити да ће постати свештеник и да ће из темеља подићи на десетине кућа и зграда, четири храма, епархијску богословију и недељну школу, као ни то да ће поред 18-оро лепе, добре, интелигентне и радознале деце, попадија Надежда и он добити 19-оро унучади, од којих ће 8-оро бити названо у дедину част – Иван, а три унуке по баки – Надежда.

У Сиднеју је славски колач пресекао старешина кабраматског храма протојереј-ставрофор Ђуро Ђурђевић а појао је архијерејски заменик Епископа Иринеја и намесник сиднејски протојереј-ставрофор Миодраг Перић заједно са протојерејем-ставрофором Николим Билићем и протонамесницима Сашом Чолићем и Немањом Мрђеновићем као и сабраним народом.

„Просечан“ руски добровољац – то је човек са незавршеним високим образовањем, по правилу прилично добро разуме суштину збивања, често му је нешто несређено у личном животу. Удео криминалитета је, упркос честим оптужбама штампе, био крајње низак. Тамо је било много сјајних личности, услед чега су већи одреди били нестабилни и распадали се. Никаквих „Рамбоа“ међу добровољцима није било – онако, обични момци, средње висине и телесне конституције. Сви добровољци били су одевени у шаролике камуфлажне униформе. Ипак, већином су се трудили да понесу из Русије руску.

Цивилизацијски домет људске врсте и време у којем живимо најбоље одређују речи преподобног Јустина Ћелијског: Атомска техника и прашумска етика. Колико год је напредак технологије унапредио живот, људи , ипак, нису постали бољи. Будућност целе цивилизације у рукама је човека, а високоразвијена технологија учиниће само оно што он одлучи.

Желе да виде фреску руског цара Николаја Другог Романова, која се налази у параклису цркве Светог Саве. Једина фреска руског цара у нашој земљи откривена је не тако давно – тајна њеног постојања била је строго чувана међу монахињама.

Причао је о Москви красној, столици њиовој; о цурама лијепим у свом селу, хтио је пред рат да се жени. О ријекама великим, Дону и Дњепру, што их је прелазио; о степама што крај немају; о вјетровима, што с јесени мирис суве траве кроз те равнице носе; о рјабинушки, оскоруши са Урала, таквој – да су је у пјесми опјевали… о зими страшној која ти све, доли мисли, заледи. Једине једине мисли – да мораш напријед! о градовима и селима спаљеним, без живе душе у њима; о брату који је погинуо, негдје код Стаљинграда; о мајци и сестрама које су Нијемци убили… Ту стаде. Заћута.

Један од успешних командира козачких јединица био је донски козак Генадиј Котов. Између осталог, спомиње га Михаил Поликарпов који је систематизовао хронологију југословенске епопеје. Котова се сећа на следећи начин: „... И међу козацима који су остали у Вишеграду дошло је до раскола док је Загребов био одсутан. Издвојила се група на челу са одважним Генадијем Котовом, која је извела неколико дрских и успешних операција. Али, историја котовског одреда није дуго потрајала. Котов је 29. јануара извео испад ка селу Стражбеница и тамо набасао на одред муслимана који су водили стоку. Козаци су у борби убили шесторицу противничких бораца и неколицину ранили. Осокољени успехом, козаци су постављали мине и прочешљавали терен. А другог фебруара четворица козака на челу са Геном Котовом, дошавши на положај муслимана, тако успешно су кориговала минобацачку ватру да су у експлозијама мина погинула четворица противничких бораца.

Вишеградом кружи неколико необичних прича са сахране козачког атамана и преноса његових посмртних остатака у далеки Волгодонск.Земља га није хтела,тог 11.фебруара 1993. Ковчег је у раку легао тек у четвртом покушају.

Сибир уопште није неподесно место за живот, како се код нас мисли, а у то се увериле и четири српске студенткиње руског језика. Андреа Јањић, Тијана Радосављевић, Слађана Маринковић и Драгана Оборина провеле су пола године у најхладнијем делу Русије.

Ове емисије су одлично урађене и топло их препоручујемо као једноставно средство и начин да се упознате са руским православљем, које је кључ за разумевање Русије - нарочито у овим временима.

Решетњиков: После распада СССР-а и изнуђеног одласка Русије из Источне Европе, Бугарска и Србија нашле су се, у ствари, под окупацијом САД. Генерални директор Руског института за стратешке студије (РИСИ), генерал потпуковник Спољне обавештајне службе у пензији Леонид Решетњиков, дао је интервју Сергеју Правосудову.

Сергеј Кара-Мурза објавио је под тим насловом прерађено поглавље о језику из своје књиге „Манипулација свешћу“ (посрбљен чланак постоји у „светској паучини“). Шта томе, петнаестак година касније и гледано из српског угла, можемо да додамо?

За мене је Србија продужетак моје Русије. Тешко је рећи одакле потиче та љубав. Чини ми се да је Балкан са мном одувек. Али било је неколико „кључних момената“ који су створили моју Србију.

Одличан филм о историји и важности ћирилице данас, о најтврђем бедему и чувару верског и културног идентитета православних Словена кроз векове.

Није лоше умрети у мају. Гробар ће да копа лако, вредно, И славуји ће да запевају Последњи пут, тако изванредно.