СРПСКИ

О томе колико су чврсте везе које спајају наша два братска народа сведочи готово невероватан пример руских бораца и ратника из Новорусије,који су у тренутку када пушакама бране своју слободу организовали акцију прикупљања помоћи за српски народ на Косову и Метохији.

Два непозната мушкарца с фантомкама на глави су у видео-снимку направљеном у Кијеву испричали да знају да су српски четници на страни проруса, да се надају да ће их видети на бојном пољу како би могли да их „на њихов начин“ поздраве.

Листа са именима за одстрел је једна од највећих тајни Француске Републике. Од када је ступио на власт, Франсоа Оланд даје „дозволу за убијање“ одлучније од својих претходника, резултат је трогодишњег истраживања француског новинара и публицисте Венсана Нузила.

Хуманитарна помоћ која долази, долази само из Русије. Сваку државну установу коју смо посетили, на питање да ли Црвени крст или нека друга међународна хуманитарна организација помаже Доњецк, одговор је био негативан.

О судбини државе Руске било ми је у молитви откривено, о три љута ига: татарски, пољски и онај који ће доћи – јеврејски. Јевреји ће као шкорпијоном бичевати земљу руску, грабити њене светиње, затварати цркве Божије, побити најбоље људе руске.

Говор Ђурђине Турковић на округлом столу: „Да се не заборави – Не у НАТО“ који је одржан у Сава Центру у Београду, 23. марта 2015-те, поводом 16. годишњице агресије НАТО против Србије (СРЈ).

Дефиле америчких војника у борбеним возилима и са наоружањем кроз земље Источне Европе, који уствари више личи на марш „победничке војске“, пре свега је политичка порука Европи и упозорење да Америка нема намеру да одустане од контроле над старим континентом.

Само што сам стигао из Србије: управо су у ове мартовске дане пре 16 година започета чудовишна НАТО бомбардовања српских градова и села. Амерички бомбардери прилазили су границама Србије и, не улазећи у зону дејства ПВО, испуштали гроздове крилатих ракета.

Већ неколико дана размишљам како и да ли да Вам пишем, не само као генералу, бившем претпостављеном, него и као човеку из чијег сам састава отишао у пензију, односно из генералштаба. Као што видите поштујем ред, па тако нећу да пишем ни команданту Ваздухопловства и ПВО, а посебно не вишим или нижим инстанцама. Што би рекао наш сељачки војнички народ, пишем по ПС.

Аутор овог текста је сачувао примерак војностручног интервидовског часописа Војске Југославије „Нови Гласник“, из септембра 2000.године, који ће најверодостојније послужити да се, макар и тим путем, у скраћеној верзији али изворно, освежи заборављени, практично сублимирани Извештај Генералштаба и извештаји команди стратегијских и оперативних групација, који су у том заборављеном часопису, кроз одговарајуће текстове незнатно прилагођени и обелодањени домаћој и иностраној јавности, и то у реалном времену. Да се подсетимо, односно да многи први пут прочитају оно што никада није смело да буде препуштено забораву, да се подсетимо зашта смо све способни, а од чега непријатељ, очигледно, и дан-данас страхује.

Списак је сачињен од стране бивших руских официра КГБ, страних и домаћих извора. Сви подаци преузети са руског интернет сајта.

Навршило се 16 дугих година од злочиначке НАТО агресије на Савезну Републику Југославију. 24. марта увече агресорски авиони су кренули да сеју смрт народима Србије и Црне Горе из ваздуха и са мора.

Ако је кућа лоша, ми је можемо вратити. И ако је слуга лењ послаћемо га натраг продавцу. Но, када узмемо жену, не можемо је поново вратити у род, него је морамо задржати све до краја.

Историјски исходи показали су да ни Србија ни Русија у оно време нису прочитале умне и добронамерне савете Хомјакова. Актуелност његовог писма, међутим, данас је таква да се са готово сваким његовим делом и сваком опоменом брутално суочавају и нападнута Русија и окупирана Србија. Кад није онда када је написано (1860), можда је данас, ако не право, а оно последње време да овај вредни Хомјаковљев спис буде прочитан на начин који заслужује.

У манастиру Жича код Краљева, у цркви Светог Саве, неколико фресака је први пут угледало светлост дана, након што су деценијама биле сакривене од јавности. Црква никад није отворена за јавност, јер је после Другог светског рата у њој дуго чуван у тајности портрет цара Николаја Романова.

Већ с експлозијом првог Томахавка, с првим бомбама које су пале на Југославију, постало је јасно да ће службени пут, пре тога недељама одлаган, ноћас бити одобрен. Ствари су већ одавно спаковане – преостало је да чекам. Продуцент службе новости, вадећи из штампача вести новинских агенција, очито узрујан, правио је од њих папирне авиончиће.

Ево већ више од годину дана свакодневно слушамо о гибељи и мукама деце из Донбаса - Новорусије. Нажалост, већ смо огуглали последњих година на такве вести због сличних мука србске деце из Крајине, преко БиХ и коначно, у самој Косметској души Србије. Ваљда зато до сада нисмо наишли на покушај да се пружи икаква конкретна подршка тој деци. Макар и симболична. Чак ни када се има у виду да су наша браћа из тих крајева увек била уз нас и уз нашу децу.

Овај, по мишљењу многих, добро осмишљен сценарио етничког чишћења, добио је повод дан раније када су електронски медији на албанском језику нетачно, непрофесионално и неетично извештавали о погибији тројице албанских дечака који су се утопили у Ибру у албанском селу Чабра. Протерано је 4.012 Срба, етнички очишћено шест градова и девет села, а порушено, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа, као и 35 православних цркава и манастира.

Мама, тата и једно, евентуално двоје деце, стереотип је породице у Србији. Али то није био циљ Небојше и Јасмине Ристић из Врњачке Бање, чијом кућом се свакодневно пролама смех и граја њихових тринаесторо малишана! Ову необичну и вероватно најбројнију породицу у нашој земљи осим родитеља чини девет синова и четири кћерке – Иван (18), Никола (15), Петар (13), Павле (11), Бранко (10), Сара (8) , Тамара (7), Лука (6), Марко (5), Ђорђе (4), Ивона (3), Матеја (20 месеци) и Јана (6 месеци). Сви здрави, прави, насмејани и вољени.

Кроз Ставе недељно прођу стотине верника – младих, старих болесних и здравих, а годишње више хиљада њих. Долазе и људи са Косова, из Републике Српске, Хрватске… Чак постоји и организован аутобуски превоз из многих градова до цркве у Ставама, посебно када су празници. Службе се врше сваки дан, па и суботом.