Историја

Ове године Московски Српски Дом обележиће стогодишњицу Првог балканског рата у Међународном словенском фонду писмености и културе. Духовне и културно‐историјске везе руског и српског народа представићемо на примеру помоћи Москве српским земљама кроз векове.

После Првог светског рата Краљевина СХС. примила је велики број руских избеглица. Старешина Југословенског сокола др. М. Градојевић сматрао је да у Југославији 1928. живи око 50.000 Руса и Рускиња. (1) Руска колонија постојала је у међуратном периоду у Дубровнику.

У светлу ове теме ваљало би из угла части, посматрати улогу немачке владе према српском народу, бар у последње две деценије, и то од процеса разбијања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (где је уз друге активно учествовала, свесрдно се залажући за признање државности Републике Хрватске), до данашњих дана, односно, њеног ангажовања на антисрпским политичким кампањама и притисцима на нашу власт за признање фантомске државе „Косово“.

Те 2009. године се низом свечаности и других манифестација обележила двестота годишњица боја на Чегру, једног од најзначајних догађаја из Првог србског устанка. Уз кратке напомене и дивљења вредна херојска дела тих Синђелића јунака, изнео бих неке нове податке о чему се мало или готово уопште и незна у нашем народу па и у стручним круговима.

У великој свечаној сали Руског дома у Београду вечерас је у организацији Српског народног вијећа Црне горе одржан величанствени свечани СКУП поводом обележавања 93-ће годишњице од уједињења Србије и Црне горе.

Владимир Александрович Ирманов, рођен 18. октобра 1852. године, припадник pуског племства Кијевске губерније, блиски рођак Сузане Јакшић, супруге протојереја др Душана Јакшића, матурирао је у Московском кадетском корпусу и завршио познату Трећу александровску војну школу у Москви, био је у 134. феодосијском пешадијском пуку у чину потпоручника када прелази у артиљерију.

Руску земљу је почетком XVII века задесила нечувена невоља. Три године заредом - глад, куга, потом бескрајни грађански рат који је у нашој историји добио кратак назив - „Смутња“. Самозванци, четворица великих и мноштво малих, пољско-шведска интервенција, морални распад нације, и на крају - потпуни распад државе.

Кирејев Александар Алексејевич (23.10 (4.11).1833 - 13(26).07.1910.) је био војни и друштвени посленик и публициста словенофилског усмерења. Потицао је из древног племићког рода.

Поводом 12. априла - Дана сећања на руске добровољце

Особито значајну улогу у опстајању српског народа и српске културе на историјској позорници, Русија је на себе узела после трагичне тзв. Прве велике сеобе Срба са Косова, Метохије и Северне Македоније, која се догодила 1690. године.

Ипак, највеће изненађење је човек, који је добио само хиљаду гласова мање од Светог Александра Невског. То је Петар Аркадијевич Столипин, државник, премијер царске Русије, који је мученички страдао у Кијеву септембра 1911.

Најважнију улогу у развоју домаће производње аутомобила уочи првог светског рата одиграли су Руско-Балтички заводи за производњу вагона (РБВЗ) у Риги.

О српским добровољцима у Русији и борбама 1. српске добровољачке дивизије у Добруџи је доста писано. Али личност која је командовала руским корпусом у чијем саставу се српска дивизија борила у Добруџи остала је у сенци. У Војној енциклопедији и издањима посвећеним добруџанској епопеји тек је успут споменуто његово име – генерал Андреј Зајончковски.

Који народи су насељавали земљу? Шта је остало од њих у историји? А остало је само оно што је записано.А није записано било како него мудро и непристрасно. 09.новембар 1114 године.Почетак почетака.

Споменик Мињину и Пожарском био је први споменик у Москви подигнут не у част господара, већ у част народних јунака.

Хиљаде Московљана журећи том централном магистралом Замоскворечја (део Москве на супротној обали реке Москве од Кремља) највероватније и не слуте због чега је та улица чувена и славна. Заиста, године су пролазиле, улица је мењала свој облик, пролепшавала се, читавом дужином обрастала кућама, дворцима, светим Божјим црквама... Заувек је сачувала сећање на оне славне и трагичне догађаје који су се у њој одиграли пре скоро четиристо година.

Народни комесар иностраних послова СССР В. М. Молотов је 14. марта отправнику послова СССР у Југославији В.З. Лебедеву послао шифровану поруку: „Гласине о томе да се у Москви воде преговори и да се припрема потписивање војног савеза између Југославије и СССР представљају измишљотину.

Од тренутка своје појаве на историјској позорници, руски козаци су себе називали витезовима православља, борцима за чистоту вере.

Као што је познато из светске историје или историје ратова и војних сукоба, 17. септембра 1939. године су јединице Црвене Армије (или РККА, радничко-сељачке црвене армије, како је наведено у званичним документима) прешле западну границу СССР са Пољском, започевши, како је наведено у разноразним приручницима и енциклопедијама, ослободилачки поход на западне међе Украјине и Белорусије.

Костович Огнеслав Игнатије Степанович рођен је, наиме, 1851 у Визбург у Аустрији. По националности Србин, живео је прво у Мађарској, а касније се сели у Русију.