Историја

Ових дана се навршава 90 година од бојева за Казањ током грађанског рата у Русији. Казањ, који је био важан стратешки центар и кључна тачка у Поволжју, имао је велики значај за обе сукобљене стране.

Трећега априла 2008. г. требало је да се обави промоција мемоара Карле дел Понте, у моменту када тек што јој је била престала служба на дужности главнога тужиоца Међународног трибунала за бившу Југославију (МТБЈ) и Међународног трибунала за Руанду. Књига је изашла под претенциозним насловом «Лов: ја и ратни злочинци». Она је посвећена доста дугом периоду рада Карле дел Понте на дужности тужиоца – од августа 1999. г. до децембра 2007.

Ову грамату својим великим печатом запечатисмо да знаш какву нам државу Бог повери. Писано у Москви, у нашем царском дворцу, године седам хиљада осамдесет девете, двадесет деветога јуна (29. јуна 1581. године), у четрдесет деветој години наше владавине, а у тридесет четвртој години нашега Рускога царства, и у двадесет осмој години Казанскога и двадесет седмој години Астраханскога царства...

Питање прапостојбине Словена се у оквиру трагања за прапостојбином током последња два века решавало на више начина. Крајем XIX века је преовладала теорија о прапостојбини у степама југоисточно од Каспијског језера и о Индоевропљанима као номадским освајачима Европе и Индије.

Као и много тога, руско-црногорске везе почињу од Петра Великог. Многи будући команданти руске флоте која се тада градила послати су у Боку Которску на Јадранску обалу да се обуче морепловству код локалног становништва.

Једном бијени пас не сме више бити безусловно спреман да чим угледа подигнути бич, одмах хвата и полаже шта више и сопствену штенад на жртвени олтар онога, који га је тукао. Још једном – са побеђеним се не преговара, са послушником се не разговара.

Односи Ватикана и некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, у погледу верских и световних питања, никад се нису поклапали. На основама Другог ватиканског концила дошло је до контаката и међудржавних односа тадашње Југославије и Свете столице.

«Србија – то је једна од најлепших и нахрабријих страница историје човечанства. Србија – то је потпуно јунаштво». (Речи Врховног Главара Адмирала Колчака на банкету у Чељабинску фебруара 1919. године)

Од друге половине 18. века у Русији почиње ново раздобље јачања њене моћи. У први план избијају опсежни задаци учвршћивања пограничне зоне у северном делу црноморског приморја, потчињавање запорошких козака централној власти и насељавање антитурски настројеног становништва у те крајеве.

Данас, када слушамо бајања из европских престоница о задовољавању „законитих тежњи Албанаца“ на Косову, у Македонији и Јужној Србији, када амерички луткари и њихове балканске марионете бодро уверавају да независност Косова омогућава да се „затвори последња страница југословенске кризе“, ти аргументи запањујуће подсећају на реторику Минхена 1938. године.

Краљевина тражи помоћ Русије

(одломак о јунаштву војника чије презиме, несвојствено руском језику, указује на могућност да је његов предак по имену Драган доспео у Русију током Сеоба Србаља)

21.јануара 1942.године у Новом Саду почела је надалеко позната тзв.“Новосадска рација“- хапшење и убистава Срба и Јевреја, који су мађарски фашисти без икаквог повода извели у злочиначкој акцији.

Има људи које не задовољавају обични животни путеви, чије одважно и страсно срце стреми новом и неистраженом, што нас покреће напред.

1922. године је Бела борба практично на читавој територији бивше Руске Империје била завршена. У Кремљу се учврстила богоборачка антируска власт на челу са Лењином и Троцким, одвијало се преформирање остатака Руске Армије генерала Врангела у иностранству, још увек у нади да предстоји искрцавање у Русији.

Време неумољиво лети, и што си старији, тим пре оно убрзава своје кретање. Бледе и повлаче се у задњи план значајни догађаји протеклог живота.

У лето 1876. године је буквално читаво руско друштво било узбуђено. Чинило се да се остварују надања која су гајили не само словенофили, већ су дубоко продрла и међу прост руски народ: Турска се империја распада, Јужни Словени устају у борбу за своју слободу.

Догађаји из последње две недеље -- велики маневри Тихоокеанске флоте у близини Камчатке и страдање јапанског брода ухваћеног у криволову у сукобу са граничарима код Кунашира -- опет су скренули пажњу Русије на Тихи океан.

Материјали који се нуде читаочевој пажњи представљају изводе из дневника, писама и успомена немачких војника, официра и генерала који су први пут дошли у додир са руским народом у годинама Отаџбинског рата 1941-1945. г. У суштини, пред нама су сведочанства масовних сусрета народа са народом, Русије са Западом, који ни данас не губе актуелност.

Рањени Черњецов је одјахао у своје завичајно место, где га је неко од сељана одао и сутрадан га је Подтелков заробио.