Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/30.11.2004/

Курили - руска земља

У последње време је поново постао врло актуелан такозвани проблем територијалног разграничења између Руске Федерације и Јапана. Министар иностраних послова Лавров обзнанио је могућност предаје суседној држави дела територије Русије  острва Шикотан и Малог Курилског острвља, названог на јапански начин Хабомаи. Таква се могућност мотивише тиме што су Шикотан и Хабомаи били обећани суседној држави 1956. године Заједничком декларацијом потписаном између СССР и Јапана 1956. године у Москви. То заиста и пише у том међународном документу ратификованом од стране Врховног Совјета СССР и парламента Јапана: ... Савез Совјетских Социјалистичких Република, излазећи у сусрет жељама Јапана и узимајући у обзир интересе јапанске државе, сагласан је с тим да се Јапану предају острва Хабомаи и острво Сикотан; међутим, с тим да се фактичка предаја тих острва Јапану изврши после склапања уговора о миру између Савеза Совјетских Социјалистичких Република и Јапана. То јест, хипотетичко предавање тих територија суседној држави представља изразито добровољан гест, неусловљен ма каквим међународним документима. Сем тога, сада јапанској страни никако није по вољи предавање наведених територија  она захтева враћање четири острва, а не два.

     

      Међутим, статус читавог Курилског острвља у више наврата је одређиван у неколико међународних правних аката. Постоје сазнања о томе да су још 1632. године руске коче стизале до обала Камчатке и Курилских острва. Та места је 1649. године посетио учесник експедиције Дежњева Федот Алексејев (Попов). Јапански аутор Мацунага Текен у својој књизи “Сахалин и Камчатка” такође признаје да су “1643. године Руси стигли на Камчатку и открили Курилска острва”. Већи део Курилских острва је 1745. године унет у “Генералну карту Руске империје” у Академском атласу. Руско-јапанско разграничење је први пут постало горући проблем средином 19. века када су се Руси, активно освајајући Далеки Исток, на Курилским острвима, чије освајање су започели са севера, с Камчатке још средином 18 века (Катарина II је 4. децембра 1762. године својим манифестом дала благослов за освајање “удаљених” острва  Јужних Курила), суочили са Јапанцима, који су њихово освајање започели у 19. веку с југа, с Хокаида. Када су Руси преводили у православну веру урођенике Северних Курила, на Хокаиду је било свега неколико хиљада јапанских досељеника. Хокаидо је острво које су Јапанци колонизовали, подвргавши тоталном геноциду његове староседеоце  Аину  народ врло загонетног порекла... Ево како их у свом дневнику описује И.Ф. Крузенштерн који је истраживао Хокаидо (Ијеси), Сахалин и Куриле током свог путовања око света почетком 19. века: “Аину су средњег и скоро сви подједнаког раста, највише 5 стопа и 2 или 4 палца; боја коже им је тако тамна да је скоро црна, брада густа и велика, коса црна и тршава, пада надоле”.

      Напокон се руско-јапанска граница успоставила између острва Итуруп и Уруп. Та граница је правно утврђена Трактатом о трговини и границама између Русије и Јапана од 26. јануара (7. фебруара) 1855. године, који је мирним путем одредио да су острва Итуруп, Кунашир, Шикотан и Хабомаи територија Јапана, а острва северно од Урупа  територија Русије: “Убудуће границу између Јапанске државе и Русије одредити између острва Итуруп и острва Уруп. Читаво острво Итуруп припада Јапану, читаво острво Уруп и Курилска острва на север од њега припадају Русији. Што се тиче острва Карафуто (Сахалин), он и даље није подељен границом између Јапана и Русије”. Таква одлука је донета из бојазни због избијања ратних операција на Далеком Истоку у време док се у европском делу Русије одвијала неравноправна борба наше земље с читавим низом држава  Кримски рат. Из истог разлога је острво Сахалин проглашено “територијом неподељеном између Русије и Јапана”. За Русију су биле отворене три јапанске луке  Симода, Хакодате и Нагасаки. У јапанској престоници је 1858. године отворена стална руска дипломатска мисија, а за руске бродове су отворене још три јапанске луке (једна  уместо Симоде коју су Јапанци 1856. године затворили).

      25. априла (7. маја по “новом” рачунању) 1875. године је између Руске Империје и Јапана склопљен Трактат о трговини и морепловству, по чијим условима је Русија предавала Јапану острва од Урупа до Шумшу (18 од 30 крупних острва) у замену за коначно одустајање Јапана од његових неоснованих претензија на руско острво Сахалин.

      1895. године је потписан нови Трактат о трговини и морепловству којим је укинут Трактат из 1855. године, али је истовремено потврђен Трактат из 1875. године. У трговинским односима између двеју сила успостављао се најповољнији режим у трговини, узајамна слобода трговине и морепловства.

     Али, 9 година касније започео је руско-јапански рат испровоциран мешањем САД и Велике Британије, које су се прибојавале појачаног утицаја наше империје на Далеком Истоку. Борбена дејства се нису одвијала на најбољи начин  Руска армија је претрпела низ неуспеха у копненим биткама (Мукден, Вафангоу), децембра 1904. године је због кукавичлука команданта предата тврђава Порт-Артур  кључна тачка руске одбране у том региону, руска Друга Тихоокеанска ескадра је потучена у Цусимској бици. Све то је створило услове за потписивање неповољног по Руску Имперују Портсмутског мировног уговора (август 1905. године) којим су се од Русије насилно одузимала сва Курилска острва и јужни део острва Сахалин (дуж 50. упоредника).

      Занимљиво је да су бољшевици, дошавши октобарским превратом на власт, одрекавши се свих с њиховог становишта “неправедних” уговора које је склопила “царска влада”, ипак признали услове Портсмутског уговора и нису покушавали да на међународној разини поставе питање њиховог преиспитивања. Међутим, услед започетог Другог Светског рата, где је Јапан опет иступио као непријатељ наше државе, створени су услови и претпоставке за враћање исконских руских земаља, насилно одузетих као резултат претходних политичких и војних сукоба. У Каирској декларацији САД, Велике Британије и Кине од 27. новембра 1943. године, којој се 8. августа 1945. г. прикључио Совјетски Савез, истиче се да савезници “не теже било каквим освајањима за себе саме и немају никакве помисли о територијалној експанзији”. Истовремено је у декларацији речено да савезници између осталог имају за циљ и да “истерају” Јапан с територија “које је силом освојио као резултат своје грамзивости”. Кримски споразум (из Јалте) трију великих сила (СССР, САД и Велике Британије) по питању Далеког Истока од 11. фебруара 1945. г. предвиђао је као један од услова за улазак СССР у рат против Јапана “предавање Курилских острва Совјетском Савезу”. Совјетски Савез је тврдио да је захваљујући споразуму у Јалти добијена правна потврда предавања Курилских острва њему, укључујући острва Итуруп, Кунашир, Шикотан и Хабомаи. Јапан се држи става да споразум из Јалте не представља решење у погледу коначног територијалног регулисања и да Јапан који није учествовао у дотичном споразуму ни правно, ни политички није везан његовим поставкама.

     

      У Потсдамској декларацији САД, Велике Британије и Кине од 26. јула 1945. године, којој се 8. августа 1945. г. прикључио Совјетски Савез, стоји да ће услови Каирске декларације бити испуњени и јапански суверенитет бити ограничен на острва Хоншу, Хокаидо, Кјушу, Шикоку и мања острва која наведу савезници. Јапан је 15. августа 1945. г. прихватио Потсдамску декларацију и капитулирао.

     

      Крајем августа  почетком септембра 1945. г. Совјетски Савез је после сјајно изведене Курилске десантне операције (18. августа  1. септембра 1945. г.) заузео Курилска острва, укључујући Итуруп, Кунашир, Шикотан и Хабомаи. Уопште, Курилска операција је јединствена у својој врсти. У њеном извођењу су учествовала 2 пешадијска пука, батаљон морнаричке пешадије, артиљеријски пук. Подршку с мора обезбеђивали су бродови Камчатске војне флотиле. Укупно је у нашој војсци било ангажовано највише 10 хиљада људи, док су јединице јапанске армије на Курилима бројале 80 хиљада људи, који су заузели добро утврђену одбрану. Указом Президијума Врховног Совјета СССР од 2. фебруара 1946. г. те су територије укључене у састав РСФСР.

      У мировном уговору с Јапаном из Сан Франциска од 8. септембра 1951. г. забележено је одрицање Јапана од свих права, правних основа и претензија на Курилска острва и јужни део острва Сахалина. Међутим, уговор није одређивао којој држави поменуте територије прелазе. Совјетски Савез тај уговор није потписао, те су зато одржани посебни преговори око склапања мировног уговора између Совјетског Савеза и Јапана. Они су започели 3. јуна 1955. године у Лондону. На челу совјетске делегације био је истакнути дипломата, бивши представник СССР у ОУН, у то доба амбасадор СССР у Великој Британији; његов партнер с јапанске стране био је амбасадор Јапана у Великој Британији Мацумото Сјунити.

      Совјетска страна је 14. јуна 1955. године поднела на разматрање одмерен текст мировног уговора који би требало да одговара обема Високим Уговорним Странама, чији је члан 5 био посвећен питању границе између СССР и Јапана. Он је гласио: “Јапан признаје потпун суверенитет СССР над јужним делом Сахалина и Курилским острвима и одриче се свих права, правних основа и претензија на те територије”. У складу са совјетским нацртом, граница између СССР и Јапана требало је да прође теснацима Ла Перуза, Кунаширским, Измене и Совјетским.

     

      Међутим, у процес преговора грубо и дрско су се умешале Сједињене Америчке Државе које су у то време окупирале Јапан. Стејт департмент САД је 1. јула 1955. године упутио влади Јапана ноту следеће садржине:

     

      ”1. Хабомаи и Шикотан нису део Курила већ саставни део острва Хокаидо географски, историјски и правно.

      2. Споразум из Јалте представљао је изјаву о општим циљевима земаља-учесница и не представља правни инструмент. Пошто Потсдамска декларација не спомиње споразум у Јалти, услови тог споразума нису обавезни за Јапан. Склапање споразума у Јалти претходи Потсдамској декларацији, и зато не може одређивати или тумачити параграф 8 декларације.

      3. Потсдамска декларација предвиђа да коначно одређивање јапанске територије морају касније извршити земље-учеснице. Совјетски Савез не може самостално и једнострано прогласити Јужни Сахалин и Куриле својом сопственом територијом у складу с параграфом 8 Потсдамске декларације...

      5. Коначна одлука о статусу Јужног Сахалина и Курила није била донета, њихов статус мора бити одређен међународним споразумом”.

      Због пооштравања става Јапана, фактички потчињеног САД, и његовог одбијања многих совјетских предлога који су предвиђали различите варијанте територијалног разграничења, преговори су убрзо доспели у ћорсокак. У вези с тим је руководилац совјетске делегације Ј.А. Малик начинио не баш уобичајен потез. Он је 9. августа 1955. године шефу јапанске делегације С. Мацумотоу током незваничног разговора са њим саопштио да је влада СССР у начелу спремна да се изјасни за предавање Јапану групе острва Хабомаи и острва Шикотан под условом да тиме буде коначно регулисано територијално питање. Такво понашање руководиоца совјетске делегације објашњавано је нестрпљењем Н.С. Хрушчова који је тежио да што пре нормализује односе с Јапаном. Хрушчов је сматрао да ће предавање Јапану Малог Курилског острвља омогућити постизање брзог успеха на преговорима у Лондону. Међутим, у томе се совјетски лидер варао.

      Јапанска делегација на преговорима у Лондону је 16. августа 1955. године изнела совјетској страни свој нацрт мировног уговора. Пети члан јапанског нацрта био је посвећен територијалном проблему. Он је предвиђао да ће:

      “1. На територијама Јапана услед рата окупираним од Савеза Совјетских Социјалистичких Република на дан ступања овог Уговора на снагу бити у потпуности васпостављен суверенитет Јапана.

      2. Војска и државни службеници Савеза Совјетских Социјалистичких Република, који се сада налазе на територијама наведеним у тачки 1 овог члана морају бити повучени у најкраћем могућем року, и у сваком случају, најкасније по истеку 90 дана од дана ступања овог Уговора на снагу”.

      Дакле, јапански нацрт је предвиђао да се Совјетски Савез лиши исконски руских територија (Јужног Сахалина и Курилских острва) стечених као резултат рата с Јапаном. У том периоду такав захтев јапанске стране није имао шансе за успех. У вези с тим, шеф јапанске делегације је већ 1. септембра 1955. године предложио нову (како је сматрао, компромисну) варијанту решавања територијалног проблема. Та је варијанта предвиђала да СССР мора сместа вратити Јапану само острва Хабомаи, Шикотан, Кунашир и Итуруп. Судбину осталих територија (тј. Средишњих и Северних Курила, као и Јужног Сахалина) морају решити савезничке силе које су потписале мировни уговор из Сан Франциска.

      У Лондону су од јануара до марта 1956. године настављени совјетско-јапански преговори за склапање мировног уговора. Једино питање по коме стране нису успеле да се договоре било је територијално. Јапанска делегација је инсистирала на томе са се острва Хабомаи, Шикотан, Кунашир и Итурупа врате Јапану. Аргументацију јапанске стране најјасније је изнео министар иностраних послова Јапана М. Сигемицу, који је наступајући у јапанском парламенту јануара 1956. године рекао:

      “Наша влада, као што вам је познато, захтева враћање оних острва која су од памтивека била део јапанске територије, и предлаже да се припадност других острва размотри и одреди међународним споразумима, пошто је то питање непосредно везано с мировним уговором из Сан Франциска”.

      Совјетска делегација је била овлашћена само на уступање групе острва Хабомаи и острва Шикотана. Преговори су опет доспели у ћорсокак и 20. марта били прекинути.

      21. марта 1956. године објављена је одлука Савета Министара СССР “О заштити залиха и регулисању улова лососа на отвореном мору у зонама уз територијалне воде СССР на Далеком Истоку”. То је представљало својеврстан начин економског притиска на Јапан у циљу постизања њене веће попустљивости и трезвености приликом разматрања територијалног проблема. Јапанска влада се обратила влади СССР с молбом за започињање преговора о риболову. Ти су преговори вођени у Москви током априла и маја 1956. године. Јапанска страна је током тих преговора опет сондирала могућност преиспитивања совјетског става поводом територијалног питања.

      У Москву је 31. јуна 1956. године стигла званична јапанска делегација на челу са министром иностраних послова Сигумецуом. Јапанска страна се током двонедељних преговора уверила у чврстину принципијелног совјетског става поводом територијалног питања и да совјетско руководство неће попуштати. Зато је шеф јапанског дипломатског ресора почео да нагиње помисли о безизгледности даљег притиска на СССР, те је 12. августа саопштио јапанској влади да су “преговори већ при крају. Дискусије су исцрпене. Све што се могло учинити  учињено је. Потребно је одредити нашу линију понашања. Даље отезање може само болно ударити на наш престиж и довести нас у непријатан положај. Није искључено да питање предавања Хабомаија и Сикотана нама буде доведено у сумњу”.

     

      Али у, рекло би се, успешан и по нашу земљу повољан ток догађаја по ко зна који пут се мешају САД  туђа и сасвим страна сила у двостраном току преговора. Државни секретар САД Џ.Ф. Далес је у сусрету са министром иностраних послова Јапана М. Сигемицуом 19. и 24. августа 1956. године изјавио да у случају да Јапан пристане на предавање Курилских острва СССР, никад неће постићи враћање од Американаца окупиране Окинаве. Дакле, на јапанску владу је извршен снажан притисак, и она није могла удовољити захтевима Совјетског Савеза.

      На крају крајева, компромис је пронађен. Стране су се договориле да се уместо мировног уговора потпише декларација о престанку рата и успостављању дипломатских односа.

      Писма која су разменили први заменик министра иностраних послова СССР А.А. Громико и опуномоћени представник владе Јапана С. Мацумото од 29. септембра 1956. године садрже сагласност страна да се после обнављања дипломатских односа наставе преговори за склапање мировног уговора који обухвата и територијално питање. Размена наведених писама отворила је пут за обнову совјетско-јапанских дипломатских односа и потписивање Заједничке декларације СССР и Јапана.

      У Москви су од 13. до 19. октобра 1956. године одржани совјетско-јапански преговори на највишем нивоу. Совјетску страну су представљали председник Савета Министара СССР Н.А. Булгањин, први секретар ЦК КПСС Н.С. Хрушчов, први заменик председника Савета Министара СССР А.И. Микојан, први заменик министра иностраних послова СССР А.А. Громико, заменик министра иностраних послова СССР Н.Т. Федоренко. На челу јапанске делегације био је председник владе Јапана Ј. Хатојама.

      Преговори су завршени 19. октобра 1956. године потписивањем такозване Московске декларације. Са совјетске стране су је потписали председник Савета Министара СССР Н.А. Булгањин и министар иностраних послова СССР Д.Т. Шепилов, с јапанске стране  председник владе Јапана Ј. Хатојама, министар пољопривреде и шумарства Јапана Ј. Коно и посланик Представничког дома С. Мацумото.

      Заједничка декларација СССР и Јапана од 19. октобра 1956. године прекидала је ратно стање и обнављала дипломатске и конзуларне односе између двеју земаља. Заједничка декларација садржи сагласност СССР и Јапана да се после обнављања нормалних дипломатских односа наставе преговори о склапању мировног уговора, као и сагласност Совјетског Савеза да се острва Хабомаи и Шикотан предају Јапану после склапања мировног уговора.

      Заједничку декларацију СССР и Јапана одобрио је парламент Јапана 5. децембра 1956. г. и ратификовао Президијум Врховног Совјета СССР 8. децембра 1956. г. Размена ратификационих повеља извршена је у Токију 12. децембра 1956. г.

     

      Па зашто је испало тако да је предмет цењкања на преговорима постао неодвојиви део руске земље, поливен знојем и крвљу наших предака? Један од учесника преговора у Лондону академик Сергеј Леонидович Тихвински у својим је успоменама истицао да је уступање “острва Шикотан и Хабомаи у случају сагласности јапанске стране на склапање мировног уговора представљало непромишљен волунтаристички поступак Хрушчова који је док је био руководилац земље, не водећи рачуна о јавном мнењу унутар земље и нормама међународног и домаћег права, произвољно мењао чак и границе између савезних и аутономних република Совјетског Савеза (предавање Крима Украјини, низа руских територија  Казахстану и Чеченији итд.). У случају с Јапаном Хрушчов је не само правно подлокао договор СССР, САД и Велике Британије из Јалте о предавању Курилских острва СССР-у, него и уговор из Сан Франциска којим је предвиђено да Курилска острва не улазе у територијални састав Јапана... Према томе, за садашњи ћорсокак у руско-јапанским односима који траје већ 40 година, настао због јапанских претензија на такозване ”северне територије” (које по мишљењу јапанске стране, поред острва Хабомаи и Шикотан, такође обухватају острва Итуруп и Кунашир), у потпуности можемо захвалити кратковидости и самовлашћу Хрушчова”.

      А сам Хрушчов је, објашњавајући јавности мотиве те своје екстравагантне одлуке, писао следеће: “Желео бих... да кажем коју реч да би било разумљиво зашто смо одлучили да тих година начинимо уступак Јапану, тачније  том председнику владе који је дошао код нас и спроводио политику приближавања и пријатељства са Совјетским Савезом. Сматрали смо да такав уступак нема особити значај за СССР. Тамо су ненасељена острва која су користили само рибари и војска. Та острва немају ни одбрамбени значај уз постојање савремене војне технике. Када смо добили ракете којима се може гађати непријатељ који је хиљадама километара далеко, острва су изгубила значај који су раније за обалску артиљерију имала. Она немају ни било какав економски значај. Мислим да тамо није пронађено никакво рудно благо. Али би зато пријатељство јапанског народа које смо желели да стекнемо, наше узајамно пријатељство имало колосалан значај. Зато би територијалне уступке обилато надокнадили они нови односи који би настали међу народима Совјетског Савеза и Јапана.

      Желели смо да појачамо утицај тог председника владе у јапанској унутрашњој и спољној политици, сматрали смо да се она мора развијати у правцу јачања пријатељских односа са Совјетским Савезом. То је оно главно чиме смо се руководили у решавању тог питања. И данас сматрам да је то била исправна одлука, да ће одиграти корисну улогу ако будемо и даље развијали политику мирне коегзистенције и јачали пријатељство с Јапаном”. То је очити пример вапијуће некомпетентности у свим сферама државне управе  и у војној, и у економској, и у политичкој. Некомпетентност бившег совјетског лидера у војној области огледа се у његовом прецењивању значаја ракетног наоружања током у то време хипотетички могућег рата. Осим мостобрана за смештање батерија обалске артиљерије, Курилска острва служе и као природни кључ који затвара Охотско море за противничке флоте и чине га фактички унутрашњим руским, стварајући додатну морску линију одбране руског Далеког Истока, док Јапан и САД с губитком Јужних Курила стичу слободан приступ у акваториј Охотског мора.

      Некомпетентност Хрушчова у економској сфери огледала се у томе што он није допуштао могућност да се једном у будућности у региону Јужних Курила открију изузетно богате залихе руда, што се 1980-их година и десило. На једном од јужнокурилских острва на које неосновано претендује Јапан, 1970-80-х година је била изграђена јединствена геотермална електрана која производи једну од најјефтинијих електричних енергија у Русији. Осим тога, регион Јужних Курила је изузетно богат руски “морски повртњак”  ту се налази огроман број врста морских животиња и биља, од великог значаја за индустријску прераду. С преласком Курила под контролу суседног Јапана, Русија губи излаз у тај регион, и сви његови производи постају власништво суседне државе. Може се приговорити да јапански рибари ионако лове руске биоресурсе у региону Курила. Да, али такав криволов наилази на одговарајући отпор од стране државе  у пресретање јапанских ловокрадица крећу руски погранични патролни бродови и отварају ватру право на њих. Страшно је и помислити шта ће бити ако, не дај Боже, Јужне Куриле предају Јапану.

      Некомпетентност Хрушчова у политичкој сфери огледа се у политичкој кратковидости и у рачунању на тренутно важне политичке фигуре, без погледа у будућност. Исти онај председник владе Јапана Ј. Хатојама, чији утицај “у јапанској унутрашњој и међународној политици” је Н.С. Хрушчов толико желео да ојача, био је принуђен да да оставку, а на његово место је дошао реакционарно-антируски кабинет министара који је узео курс на политичко сучељавање с нашом земљом.

      Потом су ту декларацију обе стране процеса признале за базни правни документ којим је започет процес преговора за склапање мировног уговора после обнављања дипломатских односа између двеју земаља. Притом се некако прећуткује чињеница да је руководство СССР, због склапања америчко-јапанског одбрамбеног уговора од 19. јануара 1960. године, фактички једнострано поништило Московску декларацију 1956. године. Као неизоставан услов за настављање процеса преговора истицан је захтев да се сместа и беспоговорно повуку све стране војске и војне базе с територије Јапана. Проблем потписивања мировног уговора између СССР и Јапана остао је да виси у стању стабилне неодређености. Међутим, то фактички није ометало развој обостраних односа: пуновредно је функционисала и функционише наша амбасада у Токију и јапанска амбасада у Москви, развијају се међусобне економске везе, Русија је преплављена јапанским робама (белом техником, аутомобилима  у појединим регионима Русије јефтини половни јапански аутомобили с воланом на десној страни представљају претежно превозно средство), остварује се културна размена.

      Истовремено све активнија постаје пузећа јапанска експанзија на исконски руске територије. Извршене су размене без визе међу житељима Јужних Курила и јапанским грађана, 1998. године је потписан међувладин споразум о појединим питањима сарадње у области коришћења живих ресурса мора којим је јапанска страна стекла право риболова у руским територијалним водама. Предлаже се да се у оквиру делатности поткомисије за заједничку привредну делатност пронађу облици заједничке привредне делатности у региону острва који би одговарали обема странама. Све то неминовно изазива забринутост.

      Изгледа да је Јапан заинтересованији за потписивање мировног уговора (његово непостојање спречава Јапан да постане пуноправан члан светске заједнице и разних међународних организација) од наше земље. А кад је већ тако, неопходно је постићи да Јапан потпише тај уговор под нашим условима  условима територијалне целовитости Руске Федерације и непромењивости граница насталих поразом Јапана. Требало би схватити да се путем таквих раскошних поклона не могу “купити” добри односи с Јапаном. Могуће предавање острва показаће слабост Русије. А на међународној политичкој арени слабе бију.

      У светлу свега напред реченог хипотетичко предавање Курилског острвља страној држави изгледа као исхитрен и непромишљен корак који погоршава друштвено-политичко, економско и војно-стратешко стање у Русији.

     

      Извори: Заједничка Декларација СССР и Јапана од 19. октобра 1956. г. РУСКИ КУРИЛИ: ИСТОРИЈА И САВРЕМЕНОСТ. (Зборник докумената о историји настанка руско-јапанске и совјетско-јапанске границе). М., 1955. Стр. 130-132.

      12. септембра 2001. године, град Јужно-Сахалинск. Историјски аспекти склапања Совјетско-Јапанске Декларације 1956. године и њихове последице.

     


Комментарии (5)