Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/18.2.2014/

Разарање српске културе

 

  О дефетизму или зашто нам преци нису оставили одговарајући појам на српском језику

       

 Ове године обележава се стогодишњица почетка Великог рата. Излишно је говорити о великим жртвама српског народа – сваком познатим макар из историје сопствене породице. Међутим, сматрам да је неопходно размотрити шта је после победе у том рату уследило, имајући у виду искуство низа потоњих ратова током 20. века. Тачно је речено да су народи који не извуку поуку из своје историје осуђени на њено понављање. А за разлику од већином неписмених Карађорђевих устаника сада имамо довољно учених људи. Додуше, сада се и начин ратовања изопачио, да не кажем „усавршио“: западни научни институти, уместо да се баве нечим достојним, развијају технике неприметног поробљавања – испод прага опажања одабраног народа-жртве. Истовремено су смишљени и начини ућуткивања здраворазумске упитаности: „мани ме теорије завере“, „не буди ситничар“, „зар си против прогреса“, „ко смо ми да…“, „ми морамо…“ и тако даље.

    

Разарање српске културе

     

Мислим да ћемо се сложити како све указује на то да живимо у некој новој врсти окупације. Е сад, из тога би могао да се извуче суморан закључак: шта је – ту је, где ће шут с рогатим, ми смо немоћни… Може и очајнички – који води у тероризам. Све то је за оне који нам кроје капу предвидиво и прихватљиво. Важно је само да не схватимо шта се то уистину дешава и како нам раде то што раде. Значи, ово време тихе окупације, уместо да (како је предвиђено) клонемо духом и постанемо бенседински, телевизијски, рачунарски или наркотички зависници, можемо искористити за трезвено разматрање стања и припрему за време које ће после победе уследити. Ваљда нас је историја досад научила макар томе да после сваке окупације следи ослобођење. А овај рат још није завршен; изгубљена је само битка, и то величанствена у својој неравноправности: сами против свих! А ми смо и у овом рату на правој страни. Штоно рече пуковник Светозар Радишић (наводим по сећању): када се овај рат заврши, Срби ће се поносити тиме што су први устали против светског зла. Његове речи потврђује и велики руски геополитичар Александар Дугин у свом предговору српском издању Геополитике постмодерне: „Срби су први схватили какав свет их у будућности чека, и дали своје најбоље синове и кћери за то да будућност буде другачија – не онаква каквом је архитекте глобализма виде“. Сада је питање само у томе како да претрајемо дотле, не претворивши се у безобличну масу?

     

И ту долазим до оног главног: свако се из угла своје струке може потрудити да допринесе како послератном развоју (да не почињемо опет испочетка) тако и смањивању причињаване штете. Све ово већ дуго траје, више се не можемо изговарати како смо затечени или необавештени. Ко год се потрудио, могао је да схвати. А и толике књиге су већ написане… Ових дана читам на интернету расправу о томе како би ваљало по кружоцима заједнички срочити предлоге смерница за делање (што би у новоговору рекли: акциони план) у свим правцима (а захваљујући рачунарима није потребно тражити место за окупљање ни трошити време и новац за превоз). Рецимо, правници би могли да сачине преглед стања и препоруке за будући Устав, законодавство, тужбе против свих оних који су кршили све могуће законе итд. Историчари би могли да се позабаве васпостављањем истинске повеснице српског народа. Ево, недавно су у Русији обнародована начела за писање уџбеника историје. Уопште, у свакој области има толико посла да се човеку просто заврти у глави. Али тако бисмо спремни дочекали ослобођење. У међувремену би свако ко није укључен у „људске ресурсе“ (какав нељудски израз!) оно мало преосталих предузећа ипак остао у струци, доприносећи племенитом и узвишеном циљу. Сем тога, могли бисмо да утаначимо начине ненасилне борбе против смишљеног натурања онога што нам никако није потребно. Није ли то боље него да све дубље тонемо у жабокречину „ријалитија“ који живимо – што мање хлеба, то више игара… На пример, да стално у продавницама запиткујемо зашто су натписи исписани латиницом, шта им значи та akcija или чак „sale“ уместо снижења цена или распродаје, зашто нам продају увозни квасац, киселе краставце, маслац, сапуне, шампоне, чоколаду и толику другу робу (што се лако може установити, додуше помоћу лупе) итд.

     

Језик – мета у поробљавању умова

     

Ја могу стручно да говорим о језику, пошто он представља мету у поробљавању умова. За мене је кључна била Манипулација свешћу Сергеја Кара-Мурзе у којој је, између осталог, потанко објашњено како се и зашто разара „културно језгро“ друштва (по Антонију Грамшију), зашто је неопходно срушити све табуе (сетите се грцаве радости поводом тога што Црква и Војска, раније најугледније установе међу Србима, више то нису, или упорног натурања „параде поноса“, или онолике галаме око хапшења групе Пуси рајот због раскалашног „перформанса“ у цркви, а нико да преведе сâм назив)… У поглављу о језику коначно ми је објашњено откуд оволике туђице: процесуирање (суђење),имплементација (спровођење, примена), генерализација (уопштавање),едукација (образовање, обука)… Уважени Сергеј Кара-Мурза их зове: речи-амебе. Њихова поплава није никакво помодарство, неукост или случајност. Најкраће речено, сваки занат има свој алат. А справе мишљења су појмови. Ако њих напола разумемо како да ишта појмимо, тј. схватимо? Преостаје нам само да прихватамо здраво за готово оно што нам онолико самоуверено саветују. А аутор вели да смо коначно окупирани тек онда кад прихватимо језик окупатора. Ево навода из књиге: „Језик је главно средство потчињавања. ′Ми смо робови речи′ – рекао је Маркс, а потом је то буквално поновио Ниче. Тај закључак доказан је мноштвом истраживања, попут теореме. Речи у-беђен и по-беђен истог су корена. То потиче од давнина, из латинског, у коме реч убеђивати (convincere) буквално значи ′приморавати да се буде заједно са победником′. Подложност утицају речи дубинско је својство психе, настало знатно пре способности за логичко мишљење“… „Несвесно смо почели да говоримо језиком који нам је наметнуо противник: тржишна привреда, грађанско друштво, секвестри са све реституцијама. Сместа смо престали да се међусобно разумемо, пошто су то речи-клопке, њихов смисао је неодређен, свако на свој начин схвата. У рушењу совјетског уређења реч је била главно оружје, организам народа није савладао инфекцију када су наши противници рукама Горбачова и његовог тима у наш мозак зарили шприц пун појмова-вируса. То је био рат нове врсте, за који нису били спремни ни генерали ни војници“.

     

Велико спремање у нашим главама

     

Значи, потрудимо се да свој језик, избрушен и углачан напорима толиких нараштаја наших предака, очистимо од наметнутог смећа. Потребно је велико спремање у нашим главама како бисмо оруђе мишљења довели у исправно стање. Велики је то задатак! Како бисте посрбили следеће: афирмисати, брифовати, демократски капацитет, експонент, ефектуирати, индикативан, кохерентан, коалициони потенцијал, проактиван, промовисати, релаксирање проблема, релевантан, репрезентативан, родно сензитиван, сензибилитет, сигнификантан, социјално одговорна влада? Уместо гледања заглупљујуће омамљујућих емисија на телевизији, завиримо у речник страних речи – чекају нас занимљива открића. Као прво, за сваки страни појам има више одговарајућих српских речи, што значи да нам се језик богаљи и сужава. Чему то води приказали су још 1927. године Иља Иљф и Јевгениј Петров у лику из романа Дванаест столица – Елочки-људождерки, која је све могла да изрази користећи свега 30 речи. А надимак је добила као поређење са људождерима племена Мумбо-Јумбо чији језик има 300 речи. А колико речи данас користи омладина одрасла у доба телевизије и интернета? И колико је од тога српских? Даље, ако упоредимо разне речнике страних речи, видећемо да се иста туђица каткад различито тумачи. Зар је то могуће!? То може да значи само да смо различито схватали замагљене појмове. И како онда са таквим одокативно склепаним оруђем да искујемо неку исправну мисао? Сем тога, језик се квари и српским речима: вођење љубави постало је упражњавање секса; Србија је напречац постала земља западног Балкана; успавати животињу значи усмртити је; никако да схватим шта је то међународна заједница за разлику од ОУН, и да лиевропске вредности укључују „хуманитарно бомбардовање“ и трговину људским органима… Најзад, како неко за своју једину земљу и свој једини народ може рећи: ова земља, овај народ!? Мени то тако поспрдно звучи. Међутим, пошто нам се непрестано утувљује, мора бити да је јако важно. Имамо и нове празнике: свети Валентин уведен скупа с објашњењем да је то исто што и свети Трифун (али није јасно зашто би га обележавали они који никад нису славили светог Трифуна). А тек Ноћ вештица!? Ко зна зашто уведосмо и Ноћ музеја, као да се музеји не могу посећивати дању…

     

Уопште, можемо у недоглед претресати безбројне начине разарања српске културе… Рецимо, својевремено смо били у прилици да данима у директном преносу гледамо церемонију сахране мајке британске краљице, а да ли сте икада на телевизији видели макар део Смедеревске јесени или Рашких духовних свечаности? Зато нам у време Егзита нема спаса, а и Гуча је претворена у нешто сасвим друго пре него што је доспела на телевизију. Затим, укинута је емисијаЋирилица у којој су представљана културно-уметничка друштва, тако да више не знамо када ће нас изнебуха заскочити неким колом или народном песмом, па – ко се случајно затекао на том каналу, видео је, а они ће уредно забележити да је укупно приказано толико и толико минута нечег изворно нашег. Зато се наставци романа о оном вешцу Харију Потеру чак и у вечерњем Дневникурекламирају… А филм о њему приказали су нам управо на Бадње вече! А шта тек рећи за савремене српске филмове? У свима њима нема ниједног нормалног Србина; убијају нас у појам – буквално! Да не набрајам више – јасно је.

     

cirilica Разарање српске културе      

Не гази ћирилицу

     

     

„Нека буде борба непрестана“

     

А о томе који је крајњи циљ разарања културе речито говори већ и сâм наслов још једне књиге Сергеја Кара-Мурзе: Демонтажа народа. Значи, све нас мељу у једнообразна зрнца немоћна за пружање отпора, нападнути смо као народ, нико није изузет – зато је свако од нас позван да учествује у одбрани, ако не желимо да доживимо судбину оног несрећника из Орвеловог романа 1984 који се немоћно батргао да би на крају завршио усхићено гледајући Великог брата. Те зато засуканих рукава прионимо на посао: требимо свој језик од корова речи-амеба, помно чувајмо своје ћирилично писмо, потрудимо се да прокљувимо на које начине нас скрећу на странпутицу, зашто нам заправо саветују да учинимо ово или оно, и да ли је то добро за нас…

     

За мене је путоказ представљала прва реченица предговора др Милоша С. Московљевића речнику из 1949. године: „Да бих помогао што лакше учење рускога језика код нас, за време последње окупације почео сам радити руско-српски и српско-руски речник“. Заиста, плодно је предурао окупацију! Ево и ја састављам речник од преко 200.000 речи, уместо да се препустим дефетизму. Кад сам већ код те речи – размислите зашто нам преци у наслеђе нису оставили одговарајући српски појам? Као ни за песимизам… „Нека буде борба непрестана“…

     

Са округлог стола о угрожености ћирилице у организацији Српског удружења Ћирилица

     

Извор: Правда/Сава Росић




 

Loading...

Косовский фронт