Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/20.4.2016/

Леонид Решетников : Ако је Бог с нама,нико нам ништа не може

Источник: Православие.ру

 

     

Русија је последња православна велесила која се супротставља интернационали рушитеља, који стварају свој нови свет. Њихов центар је очигледно преко океана, а циљ није само да униште нашу моћ и да сломе отпор, већ да сваког руског човека оставе без унутрашњег ослонца – верности православним идеалима, којима се – свесно или често невесно – управља све наше друштво. Руководилац Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) Л.П. Решетников говори о томе које су нам још штетне сценарије припремили прекоморски стратези и како да се томе супротставимо.

     

     

Слава Господу, дочекали смо време кад је руска војска делимично повучена из Сирије, али је одмах после тога букнуо Нагорни Карабах. Неке западне колеге се придржавају гледишта да би се, да В.В. Путин није дозволио операцију у Сирији, сви ови борци обрели на Кавказу преко турског коридора. И онда би имали могућност да преко Нагорног Карабаха задају ударац нашој бази у Јерменији. Мислите ли да је то игра ума новинара или овде ипак постоји нека међународна основа?

     

Наравно, међународна основа постоји. И она је главна. Овај сукоб који је трајао 4 дана – ради се о борбеним дејствима у рејону Нагорног Карабаха, јер сам не-војни сукоб прилично дуго траје – у сваком случају треба да посматрамо у ракурсу који сте истакли. Потпуно сте у праву! Не ради се о томе да је, наводно, Азербејџан крив, или да су, ето, криви Јермени... Не! Овде је све много сложеније и озбиљније. После Сирије Кавказ је заиста био и још увек је циљ радикалних исламистичких снага. И није искључено да иза ових снага уопште не стоје исламски интересенти. Ове силе су заинтересоване за распад Русије, и пре свега за то да нам створе проблеме. Четвородневни сукоб је протицао под утицајем или непосредним подстицајем ових снага. Пре свега, не треба заборавити негативну улогу Турске. Овде су присутне и САД. И нико не би заподео тучу без сагласности преко океана. Али су је започели! И самим тим су демаскирали правац следећег ударца.

     

     

И још једном сте апсолутно у праву! Да Русија није сад задала превентивни ударац ИДИЛ-у у Сирији, догађаји би се развијали тако да би се Сирија нашла под потпуном контролом екстремиста. Њихова следећа кампања би већ била на Кавказу. И овај правац би подржала и Турска. За нас би се губитак Јерменије и Северног Кавказа претворио у огроман пожар који би дошао до Ставропоља. Овај пожар је припреман и остаје у плану и даље. Ми, Русија и наше руководство, увек треба то да имамо у виду. Кавказ сад постаје главни циљ антируске делатности свих светских сила зла. Зла зато што Русија остаје једино самостално православно острво у целом овом свету. Једноставно, нема друге такве територије!

     

     

Што се тиче Карабаха, ни ми, ни наши слушаоци не треба да се спуштамо на ниво питања: «Ко је крив?» Не! Све је то припрема, проба и провера снага, а такође је провера реакције Москве («Како ће реаговати Москва, Јереван, Грузија и Турска?»). Пуштен је пробни балон. Будимо пажљиви и будни!

     

У Сирији смо подржавали алавите, као и хришћане – православне и инославне и умерене муслимане, суните и шиите, који пате од верских фанатика. Испоставља се да нисмо подржали и заштитили само своју браћу по вери, већ смо и за све друге религије представљали гарант верских слобода. Јерменија је, природно, хришћанска земља. Јужну Осетију, где смо се исто тако заступили за интересе локалног становништва такође насељавају хришћани. Може ли се рећи да су хришћанство и његова заштита у свету на известан начин постали императив руске спољне политике?

     

Рекао бих да у току последње деценије Русија уопште избегава стварање било каквих алијанси и савеза – посебно војних и војно-политичких. Принципијелно не идемо тим путем. Али задатак заштите хришћанства – и ту се с Вама слажем – верских слобода, у извесној мери заиста избија у први план у руској политици. Притом се ради и о руском друштву које дели ове погледе. У Руској империји је заштита хришћанства – између осталог, и католика, - представљала окосницу. Зар традиционална заштита припадника друге вере није одговор нашим ортодоксима који сад толико гласно вичу о католицима после сусрета с Римским папом? И наш последњи цар и наши други императори су штитили католике ако су негде подвргавани прогонима. Али наравно, главна је била заштита наше православне браће. Сад, у новој Русији, за разлику од Совјетског Савеза, где о томе није могло бити ни говора, то поново постаје један од најважнијих геополитичких задатака.

     

Блиски исток је тесно повезан са Централном Азијом. Као пупчаном врпцом Средња Азија је цевоводима сједињена с Блиским истоком. Американци у овом региону стално смишљају неке нове офанзивне иницијативе, при чему сваки пут с громогласним и празним називима: час је то «Сигурна сила», час «Лет орла» итд.

     

Желим да кажем да се Средњој Азији и овом региону уопште у нашој штампи и на телевизији посвећује премало времена. Ради се о томе што је Средња Азија ипак територија коју су култивисали руски православни људи. Притом је у питању била масовна иницијатива. Сад је тамо остало врло мало православаца. Недавно сам прочитао интервју са Таџикистанским епископом. И он наводи следеће показатеље: пре 25 година 70 процената становништва Душанбеа је говорило руски. Сад је остао 1 проценат! Можете ли да замислите размере нашег исељавања? Али се уопште није радило о освајачима – о војном контингенту, као кад су у питању Американци који су стамо упутили 20-30 хиљада људи, узнемирили становништво и отишли. А мештани су рекли: «Па, отишли су ови освајачи, хвала Богу!» У нашем случају су отишли људи, наше становништво, које је култивисало ове територије и васпитавало-учило локално становништво. Допринос наших људи развоју и Казахстана, и Туркменистана, и Киргистана је огроман! А сад смо отишли оданде! Отишли смо зато што дуго година Русија и руско руководство уопште нису обраћали пажњу на наше људе тамо. И ови људи су се подвргавали прогонима. Сећам се грађанског рата у Таџикистану. Сетимо се како су Руси потиснути из области културе, како су увођена разноразна ограничења. Затим су Русе почели да истерују из апарата државних структура. На крају су створени повољна атмосфера и сви услови за делатност непријатељских снага или снага које не симпатизирају Русији. Тамо су почели да долазе различити некомерцијални фондови и организације. Из истог овог интервјуа у Руском дому с Таџикистанским епископом читамо да чак и у далеким и у Русији непознатим таџикистанским малим местима већ седе исти ови Американци, и то већ по 20 година! И занимљиво је чиме се тамо баве? Оснивају фондове. Помажу своје стипендисте. Појављују се некакве њихове организације. Тако се ствара мрежа која би обезбеђивала реализацију свих ових «сјајних» операција, тачније: освајање и контролу, а даље ширење њиховог утицаја у целој Средњој Азији. Треба истаћи да руководство, у сваком случају у неким од ових земаља – раније киргистанско руководство, таџикистанско и др. подстиче овакву политику рачунајући на прилив капитала, који се опет, нажалост, често троши за личне потребе. Тако да Средња Азија за нас на известан начин такође представља центар напетости. Рускојезична маса у Казахстану је веома опала, а из других република је практично отишла. У ове празне нише увукли су се наши недобронармерници који желе да успоставе политичку контролу над свима. Овај регион се налази у подножју нашег Сибира. Наши слушаоци вероватно знају да су Американци увелико бацили око на Сибир. Притом то већ процурује чак и у штампи кад Амерички политичари отворено кажу да је неправедно да оваква гигантска територија припада само једној земљи и да, како кажу, добра треба поделити.

     

Дакле, чини се све како би се у овом веома важном правцу – Средњој Азији – створила база. Кроз овај регион пролазе цевоводи с енергентима. Да, Американци управо тамо планирају свој такозвани «пут свиле» преко Средње Азије. Дакле, имају задатак да руководство свих земаља из овог дела света држе под својом контролом. Једино што треба рећи јесте да САД, остајући моћна водећа економска светска велесила, данас имају ипак ограничена средства. Нема довољно новца за све. Да, њихове ковнице новца још увек раде пуном паром, али немају довољно снаге: сад се треба бавити Либијом и Сиријом, не знају шта да раде са Ираком. Још увек им није јасно шта се дешава с Русијом и шта се дешава у Средњој Азији. А треба још стално да размишљају и о Кини. Једноставно, не могу све да постигну. И чини ми се да би овде Русија могла активније да се врати у Средњу Азију. Нису нам потребни ни освајање територије, нити да контролишемо владе, већ развој хуманитарне и економске сарадње, а такође треба да подржимо наше људе који су стамо остали и који се налазе у тешкој ситуацији: иако се за сада не подвргавају репресијама, њихова права су често ограничена. То је проверено. Важно је да се вратимо као водећа сила. Наша реч треба да добије на тежини како би владари ових или оних земаља схватили да није у њиховом интересу да ограничавају Русе. Такође, постоји схватање да ако ми не кренемо тим путем, без обзира на све потешкоће с којима се САД суочавају, оне ће ипак наћи начина да се утаборе у овом региону. Наћи ћемо се у ситуацији да ће Русија бити опкољена с југа и морати да пређе на кружну одбрану.

     

Зар не мислите да је Русија талентована ученица оних гуруа који су после Другог светског рата смислили «Харвардски пројекат»? Први је био покушај да се искористе верске и етничке противречности, и Американци су их употребили као нелетално оружје одмах после завршетка Другог свтског рата преузевши у Минхену пројекат Хаустхофера и Хеса. Тада је окупљена група стручњака за идеолошку борбу која је проучавала особености совјетског друштва. У горњој тачки глечера радиле су радиостанице које су емитовале програм у Русији. Оне су покушавале да помере свест људи у правцу промене идеала и вредносних оријентира. И узгред речено, то им је у знатној мери пошло за руком. Ако су наши опоненти деловали помоћу таквих метода, можемо ли сматрати да је Русија научила нешто на својим грешкама и да сад размишља о могућности примене «благе силе»? По америчкој класификацији овакве методика се дугорочно сматра ефикаснијом од директне војне интервенције. Могли бисмо да ширимо руски језик, да вратимо престиж свом образовању, да подржавамо браћу по вери...

     

Да! То је наш задатак: руски језик наша заједничка историја, културне везе... Све ово не треба обнављати само на појединим местима, већ свуда. Нажалост, у овој области Русија као држава лоше функционише, не ради на свим фронтовима, већ често постиже обрнуте резултате. Немамо довољно фондова, институција и комерцијалних организација које раде у овом смеру. Има их врло-врло мало! Наша делегација се управо вратила из Јерменије. Одржали смо конкурс међу омладином. Стално смо тамо присутни. Уручили смо дипломе и награде, одржали семинар, имали смо наступе... Али поред свега тога наше јерменске колеге кажу: «Толико вас је мало!» Ове манифестације су јефтине. Не захтевају велике трошкове. Али ми због нечега немамо довољно новца. Иако их имамо довољно за разноразне свадбе, куповину јахти и фудбалских клубова.

     

За све то увек има довољно новца! Али нама су потребна средства за најелементарнији рад у Средњој Азији. Покушавамо да радимо у Таџикистану, Киргистану и Казасхтану, где ипак постоје могућности за рад. У Узбекистану и Туркменистану то, нажалост, једноставно није могуће – таква је политика руководства! Тамо немамо приступ! Али исти ови Американци, премда су географски далеко од Средње Азије, много више су у њој присутни од нас. То је хуманитарни правац. Чак су и Кинези присутнији. Наравно, добро је што тамо имамо РПЦ, што се тамо труде владика Викентије и епископи којима он руководи. Имамо центар РПЦ и у Алма-Ати. Без обзира на потешкоће наша Црква тамо активно ради. И то је сад једина стално присутна сила. Ако се, наравно, не узима у обзир Таџикистан. Тако да су наше тачке ослонца – амбасада и Црква! И то је све! Понекад долазе један-два института као што је наш. Али тако ништа нећемо постићи. Многи имућни људи имају жељу да помогну Цркви, дечјим домовима...

     

Међутим, због богатства потребно им је више простора. Ради се, рецимо, о манифестацији у којој је учествовало 700 хиљада људи. Човек је одржао такав конкурс, а следећу манифестацију планира тек за годину дана! То може да се ради и треба да се ради! Али је потребно нешто друго – стални рутински свакодневни рад: 30 људи, нека буде 50-100! А ми? Ми користимо совјетске методе. Сакупљамо огроман број деце. Дајемо им по један пакетић с бојицама-фломастерима, они отпевају песму и разилазе се. Наравно, у сећању су им остали лепи утисци, али то очигледно није довољно. Потребан је плански и методичан рад с децом по групама с различитим бројем чланова. Тада ће се финансијске инјекције исплатити. Понекад су давања велика. Људи осећају задовољство, а резултат је близак нули.

     

Кад се наш претходни разговор појавио на страницама «Радоњежа» било је и оваквих коментара: како уопште поштен руски православни специјалиста успева да делује и да га чују на високом нивоу?

     

Желим да кажем свим слушаоцима «Радоњежа» да нас заправо има много и зато смо непобедиви. Чини се да наших недобронамерника, противника и непријатеља има много. У ствари, наша сила је Исус Христос! И не могу да нас сломе! Једино ако Господ не пожели да нас подвргне и таквом искушењу. Иначе свуда срећем врло поштене људе на свом месту који воле нашу домовину. Свуда су наши људи! Православци! На местима где би се наизглед најмање могли очекивати! Непобедиви смо.

     

Ако је Бог с нама, нико нам ништа не може.

     

     
Леонид Решетников    
     
Разговор је водио Александар Артамонов     
     
Са руског Марина Тодић



Просмотров: 749
 

Loading...

Косовский фронт