Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/16.1.2017/

Филип Маркишин Пламенац: Црногорац међу козацима

     

Филип Маркишин Пламенац

     

Дана 4. новембра на гробљу Свете Тројице у близини Оранијенбаума постављени су Крстови у част цркве Свете Живоначалне Тројице коју су срушили бољшевици. На истом мјесту одржан је помен Филипу Марковом Пламенцу, црногорском војводи, заставнику Првог читинског Kозачког пука.

     

На једном од крстова налази се спомен-табла, као знак да је сахрањен на гробљу Свете Тројице, мада, на жалост, нијесмо успјели да откријемо тачно мјесто на којем почива. Крстови ће накнадно бити украшени Георгијевским тракама и иконама. Аутор овог пројекта је Јуриј Трофимович Дзјадзин из Руског друштва за заштиту историјских споменика и споменика културе.

     

Свечаност у току које је оджана литија и служен молебен почела је 4. новембра када се у Русији обиљежава Дан народног јединства. Служио је отац Антониј (Логинов) из храма преподобног Серафима Саровског у Петергофу. Служби су присуствовали козаци из Санкт Петербурга, Петергофа и мјештани. Поменути су сви упокојени који су сахрањени на овом гробљу. Свештеник је одржао дирљиву бесједу коју су сви пажљиво саслушали. Затим су у току свечаности уручене награде и плакете свима који су учествовали у реализацији овог пројекта.

     

     

Дакле, ко је био Филип Марков Пламенац и зашто се Kозаци Санкт Петербурга боре да он не буде предат забораву?

     

Павел Дунајев, оснивач групе која је покренула акцију сјећања на знаменитог Црногорца, истиче:

     

„Он је из племена Бољевића из истоименог села у Црмничкој нахији, у старој Црној Гори. Био је војвода у кнежевини Црној Гори и каваљер Ордена св. Ђорђа. Са 72 године учествовао је у Кинеском походу, а када је имао 76 година, 1904. године, као добровољац се прикључио Првом читинском пуку, гдје је добио чин заставника. Прошао је читав ратни поход. За учешће у Кримском рату, Руско-турском рату, Кинеском походу награђен је Георгијевким тракама IV, III и II степена, а за учешће у Руско-јапанском рату – Георгијевским крстом I степена. У бици код Сандепуа у јануару 1905. године спасио је рањеног генерала П. И. Мишченка.

     

Новине „Руска ријеч“ од 17. фебруара 1909. године доносе вијест: „Сахрана црногорског војводе. У Петергофу су 15. фебруара положили у гроб тијело знаменитог црногорског војводе Пламенца. Он је учесник свих ратова на Балкану у посљедњих 60 година. По избијању Кинеског рата Пламенац се упутио из Црне Горе у Кину, гдје је прошао сав ратни поход у летећем одреду П. И. Мишченка, у то вријеме пуковника. Пламенац, који је у ратовима на Балкану био шест пута рањаван, након Кинеског рата је учествовао у Руско-јапанском рату и задивио ратне другове храброшћу и хладнокрвношћу. По завршетку рата вратио се у Русију са четири георгијевска крста и са чином официра…“

     

Филип Марков Пламенац је трећи представник познате црногорске лозе која је служила у козачкој војсци. Од 1849. године скоро без прекида је ратовао са Турцима, а у вријеме Руско-јапанског рата му је било преко 70 година.

     

Из штампе тог времена сазнајемо о њему сљедеће:

     

„У руској армији су добро знали старца са кратком, сиједом, густом брадом која је уоквиривала црнпурасто лице. Испод сиједих обрва блистале су очи пуне живота, доброг и промоћурног погледа. Овог Црногорца су сви ословљавали са „дједа“, служио је у одреду Мишченка, био је његов пријатељ и заштитник. Без бинокла, без далекозора, само захваљујући одличном виду, видио је боље од свог командира, генерала Мишченка, који је имао оптичка средства. А онда га још упућује: „Ту су наши, а тамо су Јапанци.“ То је био црногорски ратник Филип Марков Пламенац, „дједа“ који је 1904. године напунио 76 година. Већ други поход како је био је нераздвојан од генерала. Сви су се дивили издржљивости генерала Мишченка и лакоћи којом се кретао по брдима. „Ја сам стари ловац и рођен сам у Дагестану“ – шалио се. Пламенац није заостајао за њим ни корак: „Цијелог живота сам ишао по планинама.“ „И тако су ишли са планине на планину, као горске козе, а ми смо једва стизали за њима, окупани знојем и измучени жеђу“ – говорио је о пријатељима Апушкин. Након Кинеског похода Филип Марков се преселио у Порт Артур заједно са генералом. Али, чим је почео рат са Јапаном, продао је кућу, дао новац Црвеном крсту и придружио се Мишченку. С обзиром на то да је био у озбиљним годинама, нијесу хтјели да га укључе у напад на Инкоу. Али, „дједа“ је рекао: „Док сам жив, нећу се растати од свог генерала“. А самом генералу је говорио: „Ако Ви не желите да поведете са собом Пламенца, Пламенац ће сам себе повести!“

     

     

Позивајући се на „Нову заставу“, новине „Нови крај“ пишу:

     

„Знате ли какав је овај наш дједа? – рекао је генерал. Скоро је једна мина експлодирала близу нас и ја сам се тргао. Он хладнокрво извади из џепа мало вате, пружи ми је и рече: „Ево ти, генерале, зачепи уши да се не би плашио“. Какав је? Мене је збунио!“ (П. И. Мишченко)

     

Истраживање смо почели од записа информативно-аналитичког центра „Сјетимо се свих понаособ“. Сазнали смо на којем гробљу је сахрањен. Испоставило се да је то гробље Свете Тројице. Онда се постепено формирала група неравнодушних људи, а све је постало једноставније када смо упознали једног таквог човјека – Јурија Тимофејевича Дзјадзина. Он је себи поставио задатак да на истом том гробљу пронађе мјесто на којем се некада налазила црква Свете Живоначалне Тројице, која је сада неповратно уништена. Од ње је остао само темељ, а мјесто гдје је била обрасло је шипражјем и дрвећем. Темељ смо пронашли, па смо одлучили да ту поставимо три велика крста у част Свете Тројице. Договорили смо се да на једном крсту буде спомен-плоча у част Филипа Маркова Пламенца. Али, ето, само мјесто гдје је он сахрањен нијесмо могли да пронађемо – мало надгробних споменика је сачувано. Гробље је оскрнављено и скоро сасвим уништено. Треба га рестаурирати као меморијални центар. Сад је то велико братско гробље. Надгробне плоче су преврнуте, уништене, а понегдје их уопште нема… На жалост, на улазу чак нема ни обиљежја које би упућивало какво је ово мјесто.

     

Ево како сеоско гробље описује проучавалац петергофске области:

     

„Гробље Свете Тројице је отворено 1786. године, мада чињенице показују да су се овдје сахрањивали још у првој четвртини XVIII вијека. У XIX вијеку оно се налазило под управом Епархије. Званично, гробље је затворено 1947. године, али су се овдје сахрањивали све до 1958. године. Осим мјештана Петергофа, на овом гробљу су сахрањени: 23 генерала и адмирала, више од 30 савјетника, 5 руководилаца дворске управе, 3 сенатора, 3 почасна грађанина, 7 академика који су били архитекте… По тврдњама истраживача овог краја, В. Грушчина, људи који су овдје сахрањени су учествовали у градњи двораца и паркова Петергофа. „Архитекте-академици Ган, Семјонов, Мињајев својим дјелима нијесу украшавали само Петергоф. Вртлари Зимин, браћа Ерлери, Мартенс су измијенили рељеф Петергофа. А све је то данас много запуштено. Огромну помоћ у овом пројекту су нам пружили козаци Петербуршке заједнице, а посебно атаман ,,Козачке страже“ Јуриј Бугајев, као и локални козаци који живе у Петергофу. Наравно, није увијек све ишло лагано. Пошто се ово мјесто налази у околини Петербурга, пролазио би цијели дан док бисмо стигли довде, довезли грађевински материјал, или док бисмо макар нешто урадили. Много времена смо потрошили чистећи простор гдје смо поставили крстове. Ту нам је веома помогао козак Александар Обухов. Нас двојица смо морали да копамо рупе, сипамо бетон, крчимо дрвеће. За организационе послове обраћао сам се Виталију Царкову, руководиоцу штаба Обласног козачког удружењеа ,,Козачка стража“. Ана Курапова, секретар за односе са јавношћу у ,,Козачкој стражи“, помогла нам је у оглашавању и позвала Православни телевизијски канал ,,Сојуз“ да сними репортажу. Тако смо успјели, уз Божију помоћ.

     

     

Сам Павел је забајкалски козак, потомак славне забајкалске лозе Дунајева. Живи у Санкт Петербургу, подиже два сина. Поштује успомену на своје претке који су били у тешкој служби чувања државних граница Руске империје у Забајкалу. Његова заинтересованост за Филипа Пламенца такође није једноставна: његов прадједа Хрисанф Петрович Дунајев је учествовао у Руско-јапанском рату у Првој забајкалској козачкој батерији као млађи подофицир. Носилац је Георгијевског крста IV степена. Могуће је да је лично познавао знаменитог Црногорца.

     

У посљедње вријеме Павел се активно бави истраживањем гробних мјеста козака на територији Санкт Петербурга и околине. Управо захваљујући његовом прегнућу, пронађено је и званично потврђено мјесто гдје је сахрањен први командир Првог нерчинског козачког пука, генерал-мајор Иван Степанович Котов. Непроцјењиву помоћ нам је пружила предсједница информативно-аналитичког центра „Сјетимо се свих понаособ“, Галина Сергејевна Савељева, а козаци Обласног козачког удружења из Санкт Петербурга „Козачка стража“, под командом вође штаба Виталија Царкова, поставили су темељ 16. августа 2015. године на гробљу женског манастира Воскресења (Новодевичког) у Санкт Петербургу.

     

Први нерчински козачки пук је формиран 1. јануара 1898. године уочи војног конфликта на Далеком Истоку и двије и по године је био војно активан у Манџурији. Много великих подвига су извршили козаци под командом Котова и о њима детаљно пише подјесаул (капетан) А.Е. Маковкин у књизи „Први нерчински пук забајкалске козачке војске“. Иван Степанович је преминуо 14. априла 1903. године у Петербургу гдје је упућен на лијечење.

     

Без обира на ова велика дјела, Павел не планира да се зауставља, у плану му је још један учесник Руско-јапанског рата – Николај Николајевич Мерчански, хорунжи (потпоручник) Другог нерчинског и Другог горњеудинског пука. Рођен је 13. маја 1882. године, а погинуо од рана задобијених у извидници 23. јануара 1905. године. Његов прах се налази у једном гробљу у Санкт Петербургу. Али, по Павловим ријечима, овакве ствари се не рјешавају брзо, тако да је вријеме кључно питање. Павел има један сан: да уједини све козаке Санкт Петербурга и Лењинградске области око једне теме која је блиска свима њима: заједно, уједињени да нађу сва мјеста на којима су сахрањени козаци и да та мјеста обиљеже спомен крстовима.

     

     

У списковима већ поменутог информативно-аналитичког центра „Сјетимо се свих понаособ“ налазе се подаци о 43 гробна мјеста. А колико их још има која нијесу обиљежена? Колико је у Петербургу било Лејб-гарде, козачких пукова и батерија! Било је случајева да су гардисти умирали од болести, несрећних случајева на служби па су их сахрањивали управо овдје. Подизање овог плашта са страница непознатог козачког Петербурга – ето то је највећи Павлов задатак.

     

Током нашег посљедњег сусрета рекао је: „Наши преци су живи све док их се сјећамо. Ова гробна мјеста као да су нам послата из оних времена да ми, козаци и наши потомци, не бисмо заборавили своју историју. То нас чини блискијима и јачима. Хвала Богу да имамо тако изузетну прошлост, а то значи – имамо и будућност!“

     

Сергеј Плотников

     

С руског: Весна Вукићевић




Просмотров: 561
 

Loading...

Косовский фронт