Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/5.3.2017/

Због чега је данас потребан „Саборник србско-руски“

Источник: Саборник

 

     

Последњих година смо сведоци чињенице раста значаја интернет издања у информисању грађана. Томе свакако погодују неке предности оваквих издања у поређењу са класичним штампаним (и не само штампаним) медијима, као што су много већа брзина преноса информација, аутоматска доступност на сваком педљу кугле земаљске, неограниченост дужине текста, практично одсуство цензуре итд. Све су то предности које се са једне стране могу искористити за презентовање најблагороднијих идеја и идеала, док са друге стране, на жалост, интернет може да послужи и као полигон најодвратније пропаганде, једна врста неморалне канализације, потпуно недостојне за човека као богоподобног бића. Сајт на коме се сада налазите трудиће се да испуњава ону прву функцију.

     

     

Ранко ГОЈКОВИЋ

     

„Саборник србско-руски“, нови сајт на српском интернет-небу, појављује се у тренутку кад нам се чини да је саборност Срба и Руса насушна потреба. Сам назив сајта алудира на две основне компоненте уређивачке политике, а то су патриотизам и Православље. Свакако да на нашем „срнету“ има приличан број сајтова са сличном орјентацијом, наравно да искрено желимо свима њима успешан рад и да их сматрамо „саборцима“ на истом послу борбе за очување српског православног идентитета. Дакле, није нам циљ заузимање било чијег информативног простора, за сваки часни патриотски портал има места под капом српског интернет пространства. Поред тога, чињеница је да има и доста шаренила и непопуњеног простора у сегменту „православног мировозренија“ како би рекла браћа Руси или православног погледа на свет како би то ми рекли и наш циљ и јесте да тај „празан простор“ попунимо.

     

Дакле, да истакнемо неколико суштинских тачака нашег „програма“, то јест уређивачке политике, која ће, надамо се, представљати заштитни знак „Саборника“.

     

Прво, желели би да се Саборник профилише као информативно-аналитички портал у коме би се одабир и тумачење презентованих информација заснивао на њиховој моралној оцени са тачке гледишта човека хришћанског, конзервативног православног погледа на свет, човека православног идентитета. Свесни смо да ће овакав приступ уређивачкој политици у старту ограничити посећеност портала, али се надамо да ће истовремено квалитет посетилаца портала превазилазити „конкуренцију“ и ако понеки млади посетилац портала своја морална начела буде изграђивао на истинским светосавским вредностима, наш труд свакако неће бити узалудан… Овде није згорег истаћи једну опаску нашег драгог руског брата Анатолија Дмитријевича Степанова, главног уредника портала „Руска Народна Линија“ из Петрограда. Он је на констатацију да строго православни поглед на свет ограничава посећеност портала, одговорио да би био пресрећан да тај портал читају и само два човека у Русији, када би то били Патријарх Кирил и Председник Путин. Дакле, не сме се занемаривати квалитет на уштрб квантитета и трудићемо се да то буде догма „Саборника“, а „хлеба и игара“ нека читалац потражи на другом месту.

     

Друго, данашња светска геополитичка ситуација, па и ситуација у Србији, може да се широко гледано, сведе на „две стране“: патриотско-православну или широко гледано - проруску и либерално-глобалистичку или широко гледано - прозападну. Наравно да сам назив портала „Саборник србско-руски“ одређује и нашу „идеологију“ и потребно је укратко то и образложити (Кога интересује шири аспект мог личног залагања за продубљавање србско-руских братских веза, то може наћи у мојим књигама „Небeска Србија и Света Русија“, „Знаменити Срби у руској историји“ и „Знаменити Руси у србској историји“, као и у ауторским текстовима на порталима www.fsksrb.ru и www.ruskine.ru ). Дакле, настајање, као и циљеве и задатке „Саборника србско-руског“, диктирало је само време у коме живимо. Данас је српски народ у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори, окружен са свих страна земљама-чланицама НАТО пакта, које су колико јуче бацале бомбе по српским градовима и селима. Српски народ је једини народ на планети кога су западне силе у ХХ веку пет пута жестоко бомбардовале (у Првом светском рату, у Другом светском рату прво од стране нациста 1941, а потом и од стране „савезника“ 1944. године, па НАТО бомбардовање Републике Српске 1995 и на крају НАТО бомбардовање Савезне Републике Србије и Црне Горе 1999. године). После срамног НАТО бомбардовања, дошло је до државног удара у Србији приликом рушења Слободана Милошевића (које је извршено у организацији западних специјалних служби). Нова, прозападна власт, која је у Србију стигла на крилима НАТО авиона, покренула је истинску офанзиву против српског православног идентитета. И данас, ма колико то сулудо звучало, либерални, прозападни део српског друштва је спреман за патолошки чин – склапање брака са крвником - како би се могао назвати улазак (не дао Бог) Србије у НАТО пакт. Полазећи од улоге Промисли у вековним српско-руским везама (која је руском народу доделила улогу Трећег Рима, чувара Истине Христове до Његовог другог доласка, а српском народу улогу стуба Православља на Балкану), сврха „Саборника србско-руског“ јесте у ствари борба за повратак Срба себи, свом православном идентитету и савезништву са својим јединим истинским вековним савезником и пријатељем – Православном Русијом. Сама Пречиста Матер Божија је на почетку истински хришћанског живота наших народа благословила дубоке промислитељске везе Срба и Руса. (Да подсетимо да су се два најважније догађаја у историји Руса и Срба – Владимирово Крштење Русије и мисија Светог Саве – одиграле под омофором иконе Пресвете Богородице, данас познате као Пећка икона Мајке Божије) О Промислитељским везама сведочи и сва каснија многострадална историја два братска народа. Улога «Саборника србско-руског» огледа се у томе, да се сачува православни идентитет Срба уз стратешко опредељење сарадње са једноверном и једнокрвном браћом, а не са вековним крвницима. По оној народној „Бог на Небу, на земљи Русија“ или – „Ко неће брата за пријатеља, имаће непријатеља за господара“.

     

Под упливом безбожних западњачких идеја, православни идентитет је код ова два братска народа у последњих век и по полагано клизио од христоцентричног ка човекоцентричном. У данашње време као да Православље поново постаје Устав Русије, сведоци смо симфоније световне и духовне власти у данашњој Русији. Као да власт у Русији схвата да је најважнији циљ сваке благочестиве власти – садејство у спасавању душа својих поданика. Указујући на то, „Саборник“ у ствари и остварује свој главни циљ – тежњу за очувањем православног идентитета српског народа, што јесте предуслов спасења.

     

Треће, свест да је СПЦ истинска мајка српског народа, свакако ће бити приметна и у уређивању сајта. Већ смо рекли да је конзервативни, светоотачки поглед на свет у основи очувања српског православног идентитета, али смо свакако свесни и замке у коју су на жалост многи упали, па под плаштом очувања чистоће вере постају својеврсни Господњи „адвокати“, што Господу свакако није потребно, а за човека може бити погубно. Дакле, питања „догматске исправности“ би радије препустили духовницима, а сами се руководили наслеђем Светих Отаца Цркве, свесни да и Јевнђелска реч може представљати пендрек, ако за сврху има сујетно разобличавање и кажњавање, лишено мудрости и смирења, што представља узимање у људске руке нечега што припада само Господу. То не значи да су црквена питања нека табу тема, то само значи да смо свесни да неке појаве у нашој Цркви могу изгледати као болесне појаве, али да се болест може излечити, а да раскол није болест, него смрт. Искрено верујемо да уколико временом поједини духовници у нашој цркви увиде добронамерност овог портала, да се неће устручавати да многа питања која брину верујуће људе, покушају да разјасне на истински пастирски начин. Понављам, конструктивна критика неће бити забрањена на овом порталу, али неће бити ни критике да би се критиковало. Уместо „критике ради критике“ наших црквених великодостојника, мислим да је много благотворније, делотворније и богоугодније, молити се Богу за њих. Имамо онакве архијереје какве заслужујемо, ако се будемо кајали и поправљали и враћали се Богу, сигурно тај процес неће мимоићи ни наше свештеноначалије. Исувише је једноставно многа комплексна питања сводити на своје кратке шеме и ту се увек скрива опасност да се и невини осуде. Сведоци смо да данас многи дају себи право да доносе строги суд о стварима које уопште не схватају и стога ћемо се трудити да такве ствари избегавамо. Саборник ће, даће Бог, у складу са својим називом, да окупља, а не да раздваја!

     

     

Четврто, огроман значај свакако ће се давати правилном тумачењу историјских процеса. А правилно тумачење историје није могуће ако човек не покуша да се разабере у делима Божијим са свештеним страхом и трепетом, свестан да је Бог као Творац свега видљивог и невидљивог, свакако и Творац историје. Српска историја или паметарница како су је Срби звали у древности, чека ново покољење историчара које неће робовати секуларној надувености историчара препуних фактографије без икаквог система, који не узимају у обзир улогу Промисли у историји.

     

Верујем да ће се многе присталице «чисте науке» са неразумевањем или одбацивањем односити према оваквом размишљању о тумачењима историјских процеса. Међутим, колико-толико “христоцентричан идентитет” је неопходан квалитет, јер се без свести о значају улоге Промисли Господње у историји, неки историјски процеси тешко могу схватити. Или можда неко мисли да би била могућа небивала слава и сјај «Немањићке Србије» да Срби тога доба заиста нису имали христоцентричан идентитет? Да је после величанствене мисије Светог Саве, јачање и слабљење српске државности увек било повезано са приближавањем или удаљавањем Срба од Христа?

     

Србској историографији ХХ века, зараженој југо-вирусом, неопходна је морално-религиозна “дезинфекција”. За тако нешто неопходан је пре свега повратак свештеног смисла отаџбинској историји, њеној моралној величини и природној духовној пуноћи. Само истинска научна савесност, вера у Бога и љубав према Отаџбини, неоштећени политичком коњуктуром, могу окончати тај мучни и болни процес и омогућити да се на свет гледа без унакажености. Јер, тек када успемо да рехабилитујемо духовни смисао српског живота, кад будемо свесни Промислитељског садржаја наше прошлости и садашњости, биће могућ препород српског друштва или како каже велики “Ловћенски Тајновидац” -  Срби ће испунити Завет, грдна клетва ће побећи с рода и над њима ће се поново Небо отворити. Још је владика Николај исправно указао да се нови рационалистички дух прозападне доситејевштине, често агресивно безбожан, осионо односио према учењу цркве, што је свакако и допринело да безбожна комунистичка идеологија која је завладала после Другог светског рата, донесе тако погубне плодове по српски народ. Доситејева болесна мржња према свештенству и монаштву коју је овај, на жалост, из Карловачке Митрополије пренео у Србију, временом је дала такав плод да се болесни секуларизам европског типа добрано одомаћио у Србији. Свакако да је један од циљева „Саборника“ и враћање свештеног смисла србској историји. Колико је секуларизам погубан за губитак српског националног идентитета, сведоче и ове речи светог владике Николаја: “Без манастира и монаштва православље би било тело са стакленим ногама. И уколико је монаштво на Балкану слабило, толико је слабила православна свест, толико су Балканци - нарочито средњи редови - падали под утицај протестантских народа који не маре за монаштво”.

     

Пето, питање културе не може бити схватано изван контекста коју та реч садржи у свом корену. Ако је хришћански, православни култ представљао основу свега благочестивог што је на културном пољу стварано у овом роду последњих хиљаду година, наравно да ће се Саборник залагати за баштињење такве културе. Сведоци смо страшних аномалија у које упада „култура“ када изађе испод заштитничке сенке хришћанства. Свесни смо да такозвана „слобода права“ или „уметничка слобода изражавања“ најчешће воде у сведозвољеност, а сведозвољеност у аморализам, од кога је само корак до сатанизма. У том смислу, Саборних ће бити пропагатор искључиво хришћанске православне културе у србском роду.

     

Шесто, сва важна државна и друштвена питања, попут политичког, социјалног, економског, међунационалног, питања односа Цркве и државе – разматраће се, наравно, са тачке гледишта хришћанске идентичности, из визуре православног погледа на свет. Како је то предивно рекао велики руски књижевник и мислилац Николај Васиљевич Гогољ, који је учио српски језик како би боље схватио богатство српске народне епике: „Потребно је подсетити човека да он уопште није материјална скотина, него високи грађанин високог небеског грађанства. И док он не буде колико-толико живео животом небеског грађанина, све до тада неће моћи довести у ред ни своје земаљско грађанство“.

     

И на крају, да подсетимо наше читаоце да је током лета 2016. године у Београду основана србска подружница „Руског сабрања“ чији је председник ваш покорни слуга. „Саборник“ ће извештавати о свим делатностима „Руског сабрања у Србији“, овде ћемо само рећи да су у октобру 2016. године на свечаној Скупштини „Руског сабрања у Србији“ у парохијском дому храма Светог Саве у Београду, присуствовали Анатолиј Дмитријевич Степанов, председник „Руског сабрања“ и главни уредник Руске Народне Линије и Владимир Николајевич Крупин, потпредседник Руског Сабрања и потпредседник Удружења књижевика Русије. Снимак тог догађаја можете видети овде: 

     




Просмотров: 624
 

Loading...

Косовский фронт