Пре извесног времена су јавна гласила у Русији саопштила сензационалну вест о томе да се преко двадесет хиљада косовских Срба обратило Русији с молбом да добију руско држављанство. Та вест изазвала је бурна разматрања не само у друштву Русије, него чак и у државном врху. С једне стране, та вест радује, пошто показује да Русију цене и виде у њој заштитника истине, угњетених и неправедно увређених. С друге стране, чудно је што су вести о спремности Срба да приме руско држављанство почеле да се разматрају тек сада - јер, те су намере изражаване најмање пола године пре званичног изношења.
Таква одлука, разумљиво, није донета услед дивног живота. Стање на Косову се у последње време све више усијава и заоштрава. Заоштравање је започело одмах после посете Србији немачке канцеларке Ангеле Меркел која је захтевала ликвидирање српских органа локалне самоуправе и државне власти на Северном Косову (на југу је та ликвидација већ одавно изведена). Међутим, званични Београд по том питању заузима двојаки став „ни нашим, ни вашим“.
Пажњу привлачи чињеница да недавним пописом становништва у Србији није обухваћено Косово. Сем тога, износе се основане претпоставке да се ни избори који ускоро предстоје неће одржати на територији покрајине. И, најзад - званични Београд је укинуо „косовски додатак“ уз зараде државних службеника на територији покрајине. Све то служи као сигнал да је званични Београд започео процес одласка са Косова.
Прву етапу „коначног решења српског питања“ на северу Косова и Метохије представљао је напад на пунктове на административној линији између „велике Србије“ и Косова. Да је тај део плана успео и да су пунктови на административној линији претворени у пуновредне граничне прелазе, даље би уследио напад и на органе српске самоуправе на Косову.
Такво стање је постало могуће у светлу преговора између званичног Београда и Приштине о царинском регулисању, катастрима итд. који де-факто представљају признање приштинског режима као званичног партнера у преговорима и фактички показују слабост и недоследност ставова званичног Београда.
Међутим, ту је ауторима искрсла непредвиђена потешкоћа: започео је активни отпор српског становништва на северу Косова и дизање барикада на прилазима пунктовима на административној линији - испрва спонтано, а потом све организованије. Почела је да се формира народна војска од сарадника Цивилне заштите српског Косова, представника разних српских родољубивих покрета и удружења, и обичних грађана. Ипак, постојање барикада не значи да снаге КФОР ништа не чине. Не, оне редовно покушавају јурише и пробоје - отприлике 1-2 пута недељно, при том активно примењујући сузавац. А оне војне гас-маске које браниоци барикада имају, не штите од сузавца. Браниоци су принуђени да се повлаче, али чим изгубе једну барикаду, сместа дижу нову, и борба се наставља. Све то се одиграва у светлу троме реакције београдских власти на збивања. Јасно је да у том случају последња нада за косовске Србе остаје Русија која игра активнију улогу у „косовском питању“ чак и од званичног Београда.
Занимљиво је да је колективно обраћање Срба Русији, по неким сазнањима, наишло на разумевање у Државној Думи. Сем тога, даље се разматра на први поглед невероватна варијанта - упућивање руског војног контингента на север Косова ради заштите српског становништва. Премда кад се ближе размотри, та варијанта не изгледа баш толико невероватна. Највероватније ће на смештање руског војног контингента на северу Косова пристати... Европска унија, пошто ће такав корак довести до стабилизације стања у региону и олакшати кретање кроз пунктове на административној линији. Сличних преседана је већ било у историји. На пример, 1994. године је у ратом захваћено Сарајево уведен руски контингент УНПРОФОР ради смиривања усијаности сучељавања, и он је тај задатак успешно извршио. Слично томе би у садашњим приликама на северу Косова и Метохије руски војни контингент могао постати, као прво, чинилац смањења напетости, а као друго (и то је најважније) - гарант безбедности српског становнишва покрајине.
У светлу тога се, на први поглед сасвим неочекивано, по први пут чуло мишљење званичног Београда о томе да је у најскорије време могуће проглашење независности Северног Косова. Ма како то чудно звучало, то решење може задовољити многе стране тог сукоба. С једне стране, признавши независност Републике Српско Косово, Београд стиче право да призна и албанско Косово, што му отвара жуђени пут у Европску унију. Остваривање тог сценарија представља једну од варијанти остварења плана поделе Косова, за који се залажу поједине политичке снаге у Србији (између осталих, странка Војислава Коштунице), а слична мишљења незванично износе и поједини руски представници. С друге стране, ако грађани Републике Српско Косово масовно приме руско држављанство, могу рачунати на заштиту, укључујући и ону оружану, од стране Руске Федерације, што се већ десило 2008. године у Јужној Осетији и Абхазији. Дакле, може се сачинити логички низ развоја догађаја. Спонтани отпор Срба Северног Косова и услед тог отпора - формирање извесног праузора оружаних снага као једног од најважнијих атрибута државне власти, затим - знатан број житеља Српског Косова стиче руско држављанство, затим - проглашење самосталне српске државе на територији Косова и Метохије, потом - увођење руског војног контингента ради заштите својих грађана.
Искуство отпора српског становништва Косова и Метохије, његова организација и структурисање - од спонтаних протеста до формирања структура народне војске, изузетно је важно за проучавање - пре свега зато што ће се слични преседани у данашњем свету, нажалост, све чешће јављати. Ипак отпор Срба показује да снаге зла нису свемоћне и пружа добар пример за дизање духа другим народима, пре свега православним, доспелим у сличну ситуацију. А сваки православац је дужан да Србима који се боре пружа сву могућу помоћ - како моралну тако и материјалну.
Стање које сада настаје на Косову и Метохији јако подсећа на оно из почетка 1990-их у Чеченији и Ингушетији. Да су Руси који су компактно живели на територији република у козачким селима Карабулакскаја, Слепцовскаја, Тројицкаја и други Руси кренули истим путем којим су 20 година касније кренули Срби (дизање барикада, формирање структура народне војске и паралелних органа власти), највероватније не би дошло до масовног одласка руског становништва одатле, већ би се они изборили или за припајање територији Ставропољске покрајине, или пак за стварање неких аутономних области.
Тренутна збивања и њихов вероватан развој пружају основ за закључак о новом облику спољнополитичке делатности Русије - делатност на територијама које се могу назвати „штићеним“. Запад већ прилично дуго ствара на Кавказу и Балкану жаришта напетости, како би својим дејствима у њима утицао на политику других земаља, пре свега Русије и њој пријатељских земаља. Међутим, становништво тих територија из разних разлога нагиње Русији, видећи у њој браниоца од неправде. И Русија у последње време оправдава наде. Тако је било 2008. на Кавказу, то се дешава сада на Косову, а у перспективи - у Републици Српској и Македонији, то јест на територијама које Русија узима под своју заштиту, чинећи их „штићеним областима“. Таква политика, као прво, враћа нашу земљу на њен природан историјски пут одбране правде и супротстављања злу, а као друго, представља један од начина супротстављања Западу у његовој тежњи да успостави глобалну светску превласт.
