Наталија Нарочницка и Никита Михалков награђени су златним медаљама за заслуге према Србији. У име председника награде је пријатељима Србије уручио амбасадор те земље у Русији Славенко Терзић.
Церемонија уручивања одржана је 28. јуна 2013. године у српској амбасади у Москви. Медаља за заслуге – висока владина награда Републике Србије, уручује се за достигнућа у мирољубивим областима – раду, уметности, друштвеној делатности – и има два степена, сребрни и златни, којима се по правилу награђује по реду. Међутим, у овом случају су руски друштвени посленици одмах добили награду прве категорије – Златну.
На тај начин је Српска држава истакла посебан допринос руских друштвених посленика развоју односа имеђу држава и изразила захвалност за подршку Србији од стране руског јавног мњења током сложених година њене историје.
Уручивање награде
Историјске перипетије и геополитички процеси каткад Русију и Србију међусобно поприлично раздвајају, али извесна вишња духовна сродност не оставља место равнодушности у односима између двеју земаља. У тренуцима кризе не цени се само стварна помоћ него и саосећање. Управо о томе је говорио амбасадор Републике Србије Славенко Терзић у свом наступу на пријему. Србима су добро познати радови Наталије Нарочницке, њене књиге су не једном објављиване у Београду и постизале велики успех. Не једном је учествовала у научним конференцијама, стручним саветовањима итд.
Али, како је дипломата подвукао, „ми памтимо да сте били са нама трагичних дана 1999. године, када је НАТО авијација бомбардовала српске градове“. И та спремност да се подели туђи бол не заборавља се.
Никита Михалков је у свом наступу истакао како је за њега велика част што добија награду заједно са Наталијом Нарочницком. Рекао је: „Та крхка жена је попут стене, она је непоколебљива у одбрани наших идеала и вредности, онога што сматра праведним, она многима представља узор грађанске одважности“.
У Србији познају и воле стваралаштво Никите Михалкова, његови филмови се увек гледају са занимањем и пажњом. Славенко Терзић је посебно истакао филмове „Варљиво сунце“ и „Сибирски берберин“. Међутим, ништа мањи значај придаје се и његовој делатности на заштити српске културе и Србије у друштвеној свести. Овде нису заборавили његову посету Београду 2006. године, када је у пресудном тренутку подржао став останка Косова у саставу земље.
У свом узвратном говору режисер је истакао: „За мене је Србија – посебна земља. Ја је осећам као неочекивану и јако велику радост. Чак и да сам добио дрвену медаљу и да треба због тога да дођем код Срба, дошао бих“.
У наступима и у самој атмосфери пријема у српској амбасади није се осећала формална дипломатска званичност. То је био сусрет неравнодушних људи, истомишљеника, оних за које односи Русије и Србије нису просто низови речи у протоколима или бројке привредних уговора, за које су ти односи – део душе.
Дан уручивања награда није случајно одабран. У Србији се 28. јуна обележава Видовдан. Тај датум је за Србе испуњен дубоким историјским смислом.
Управо 28. јуна 1389. године одиграо се бој на Косову, када је погинуо свети кнез Лазар, а земља на пет векова доспела под турску власт. Српском владару се по предању уочи боја јавио Анђео Господњи и понудио избор – „царство земаљско“ – победу над Турцима и дуг живот, и „Царство Небеско“ – мученичку смрт за веру, али ће тако српски народ сачувати Православну веру све до краја свог постојања. Кнез је одговорио – „земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“, и сутрадан мученички окончао живот.
Та дилема била је пресудна за потоњу историју балканске земље. Понекад би хрлила у Европу, у европско благостање, рационализам, комфор, али Срби никада нису заборављали кнеза Лазара, сасвим неочекивано и нелогично (са становишта рационалних Европљана) присећали би се свог вишњег назначења и тада би се путеви Србије и Европе разилазили. У тим раздобљима јачале су везе са Русијом, према којој у тим крајевима имају посебан однос.
Русија није узмогла да заштити Србију 1999. године. Али оно саосећање које је испољило руско друштво према трагедији српског народа, Срби су запазили и оценили. Оно је помогло да се сачувају посебни односи двеју земаља на почетку новог столећа.
Србија се сада опет налази у стању избора. С једне стране, републичка влада преговара о уласку у Европску унију, с друге – маја ове године шеф српске државе дошао је у званичну посету Русији и имао важне разговоре. Очекује се да ће крајем године Владимир Путин посетити Србију.
Савремене геополитичке реалије захтевају од малене балканске државе умеће проналажења заједничког језика и са Европом, и са Русијом. Србија не може да игнорише Европску унију, са којом је везана најтешњим економским везама, али јој односи са Русијом омогућавају да инсистира на својим интересима у преговорима са Европом, и приморава да се на њу обазиру.
Духовна веза између руског и српског народа постаје геополитички чинилац. Не прија то свима. И у Русији има људи који траже да се односи са Србијом жртвују зарад рационалних и корисних односа са Европом. Али управо ће са рационалног становишта представљати грубу грешку игнорисање чињенице духовне сродности двеју земаља.
Односи засновани на геополитичким и економским интересима неминовно се мењају, као што се неминовно мењају и сами ти интереси. Зато је толико важно памтити оно што је важније од геополитике.
Извор:
http://narochnitskaia.ru/news/nataliya-narochnitskaya-na-vruchenii-gosudarstvennoy-nagradyi-respubliki-serbiya.html
