Овде је изграђна једна од првих хришћанских богомоља у српском роду. Колико год да је Бог лепотом даровао Превалаку, толико је, и мучеништвом
На Михољској Превлаци ромињала је киша. Као да се дажд из самог мора просипа по маленом острву у Тиватском заливу. Чинило се повремено да бура, повијајући палме и чемпресе, растерује згуснуте облаке, али није било наде да тог дана видимо ведро небо над Боком Которском. Од доњег конака, приљубљеног уз обалу и таласе, где су смештени гости манастира, намењеног уметницима летње сликарске колоније, воде нас серпентинасте камене степенице. Стигосмо на благо валовито узвишење које нас води у скромни храм Свете Тројице. Ветар јадрански нас у таласима шкропи кишом и мирисом мора. Пажљиво разгледамо рушевине некада огромног храма Светог архангела Михаила, којег је у аманет Свети Сава роду српском оставио. Баш овде је наш архипастир 1219. устоличио Зетску епископију, другу у рангу српских светиња. За време цара Душана чувена Зетска епископија била је уздигнута на степен митрополије. Корачамо по земљи предачкој. Света земља, и камен, и свети мученици Превлачки! Тајанствена, сила нас води, носи, и чудесним мирисом опчињава. Пред очима се нижу места где су пре осам векова били храм, конаци, манастирска трпазарија, олтар, гробнице. Разазнајемо потпорни зид светиње, камени праг, где су биле двери манастирске... Сваким кораком оживљавамо стару српску историју. Питамо се како је могуће да једно од најлепиших, најживописнијих кутака, смештено крај срца бококоторског, остане у запећу скоро цео век! У Титоистичко време ово свето место звали су „Острво цвијећа”. Побринуо се титоистички систем, који за православце нимало није марио, да Свети ахрхангел Михаило „добије” кафане, кафанице, виле и „вилењаке”, бунгалове, па чак и војне објекте. Иронија или промисао!? Земаљска војска покушала је у заборав да потисне небеску! Тако је морало да „се делује” по овом тврдокорно светосавском народу, који је и поред страшних мрачишта Млетака, Турака, Француза, Аустријанаца, али и комунистичких ветрометина, остао дубоко у вери, достојан свог оснивача, Светог Саве!
Док предњим делом манастирске порте пролазимо поред три велика звона, по каменом путељку сваким кораком удишемо минуле векове. А на самом узвишењу превлачком, камена црква се моли. Одолела је многим тешким временима, али и садашњим изазовима потмуле глобализације и несрећних времена српских деоба и самоодрицања.
Малену цркву посвећену Светој Тројици (из 9. века и потоњих) је 1833. године обновила Екатерина Властелиновић, Српкиња племенитог рода, дарујући и последњи динар од свог огромног богатства да поново изгради светињу. Била је Екатерина због тога својеврсна опасност за старе препредене непријатеље православног живља, па је мучки убијена и у тајности сахрањена. Сва црквена имовина уништена, и у стаје пртворена. Данас у цркви почивају мошти мученика превлачких, 72 српских монаха који су те 1452, по млетачком налогу, отровани а потом је велика светиња у Боки Которској, из млетачких бродова, топовском паљбом уништена. Од 15. до 19. века на острву су били пустош и мук. Тајна превлачких мученика пројављена је истицањем мира из светитељских костију крајем 20. столећа. Било је то велико чудо, које је мамило походнике, вернике, свештенике, монахе, историчаре.
Историја и археологија кажу да је на Превлаци одвајкада живео српски народ. То се види по грнчарији ранохришћанског периода, типично српској. Превлаком је корачао и апостол Павле проповедајући Јеванђеље. Његов ученик апостол Тит из Салоне, устројио је Цркву у овом делу Боке. Данијела Р. из оближњих Брда објашњава да поред Превлаке постоји римска цеста којом је путовао апостол Павле.
–Мештани, древни камени пут, који је зарастао у коров сада зову Павлова цеста. Логично је да су онда баш овде ницале прве хришћанске богомоље које су градили наши преци. О томе говоре зидине, рушевине старих богомоља у оближњим Кртолама, Луштици, Грбљу, Превлаци, Страдиотима - објашњава Данијела.
Будући да је Превлака много пута у историји рушена, спаљивана, пљачкана не чуди што се непроцењиве вредности, документа, преписи из наше светиње налазе по туђим музејима у Италији, Хрватској... Сазнајемо од јеромонаха Максима да је чувена иловачка крстионица из ранохришћанског периода доспела у Сплит, а најстарији - Иловачки препис Законоправила Светог Саве из 1262. је у Загребу...
Преко пута Превлаке је дугуљасто острво. Личи на натакнуту оазу. О томе нам говори Васко Костић инжењер, пензионисани пилот и публициста.
–На оближњем острву, некада је био Немањин двор. Данас су рушевине. Ту, на Страдиоту је био велики храм посвећен Светом архангелу Гаврилу, грађен уз двор српског родоначелника. И тај храм се срушен у време страдања Превлачких монаха. Породично сам везан за Михољску Превлаку. Генерацијама су моји преци служили у црквама и манастирима оближњег Грбља, Боке, Херцег Новог и надсве, овде. Поносим се сам што потичем из фамилије која је Српској православној цркви дала 16 свештеника и 13 монаха. То не заборављају ни моја деца, нити унуци- предочава нам Васко Костић.
У време вечерње братија на челу са архимандритом Бенедиктом Јовановићем служе. Поју једном душом. И отац Сава, и јеромонах Максим, отац Неофит... Молитва због свега! И за све! Чедесно леп мирис и мир владају у светињи. Посматрамо иконостас и резбарију која је до савршенства урађена. Као да је угравирана у душу цркве. Овде тамјан другачије мирише, некако јаче, продорније. Додирујемо дрвени изрезбарен и у црвеним плишом постављен и украшен сандук где мошти почивају. И осврћемо се, због новог таласа мириса који опија. Стара кандила затреперише. Засија иконостас.
Чудо се већ десило, јер како објаснити да ходајући неких 200 метара по, до сада недоживљеном пљуску, када због јаке буре кишобран на трску личи, у цркву ступите суве косе, одеће, па чак и ципела. Искушеник манастира Бруно, коме су светски језици ужа специјалност, смерно излази из цркве и покреће звона. Од јеке звона не чујемо грмљавину. Док жубори молитва из монашких срца, јави се понека светлица, па нестане.
По строгим правилима калуђерског живота, након службе, кратко је задржавање у манастирској трпезарији. Све је некако тихо, озбиљно, складно. Љуској души блиско и топло. Таласи утихнуше. Тишина се усели у новоизграђени камени конак и зграду за пријем гостију од сивобелог камена и монашку трпезарију. Дубока вера је одржала овде православни народ и онда када су други српске мермерне светиње палили и рушили. О манастирској ризници брине јеромонах Максим. Посматрамо предмете од непроцењиве вредности, старе књиге, чувену икону св. Николе из 15, део мермерног иконостаса из 9. века, амфоре из римских и византијских времена, зделе керамичке на којима се види доказ српског постојања од постања, мермерне плоче са предачким натписима, бронзани новац давних времена и царстава, део капитела, камене олтарске украсе, грбове, амфоре, саркофаге, копију најстаријег преписа Законоправила ...
Овде је живот затворен за све, осим, за Христа. Скроман је и строг. Каткад подвижнички. Христоликост се у много чему огледа. У благом погледу, непрекидној молитви, тихом гласу, ненаметљивости, истинској скромности, али и некој милој радости ревносних монашких срца.
– Превлака је била вековима духовни центар православног приморја српског, али и културно и просветитељско средиште. Многи историчари данас тврде да је баш, овде, изграђна једна од првих хришћанских богомоља у српском роду. Она је бедем вере и колико год да је Бог лепотом даровао ове пределе, толико је и мучеништвом, јер ово место је браник православља. Полагали су монаси животе на олтар вечности! За Михољску Превлаку су се, кроз бурну прошлост овог дела приморја, отимали Млеци, римокатоличка црква, Турци, а у новијој историји комунисти. Али, ово свето место је остајало само и своје. Такав је и овдашњи народ, веран свом српском роду и Светосављу - казује др Горан Комар, чувар српске историје и културе. Комар је аутор на десетине историографских публикација. Познат је по изузетном раду на обради и очувању ћириличних докумената Боке Которске и Дубровника.
Док посматрамо у сутон суседно острво, израњају векови. Као да желе поново да заблистају у пуном градитељском и молитвеном сјају. То се неким Провиђењем и дешава. И мештани, свештенство и монаштво имају један циљ - изградити, у потпуности обновити манастирски комплекс. Да Превлака буде неимарско огледало блиставе светиње из светосавких времена. Да се сваки камен на своје место врати. И поново сагради храм под куполом св. архангела Михаила, манастирски конаци, на старом месту да буду, и трпезарија и келије. Да се обнови лепеза рукодељанија, од керамике, производње маслиновог уља, иконописанија, издаваштва. Да Превлака опет буде јак стуб православља. Највећи терет обнове манастира чека архимандрита Бенедикта Јовановића. У СПЦ и Црногорској митрополији верници га доживљавају као искусног духовника. У духовном свету архимандрит је одавно познат као тихи и стамени неимар бројних светиња по приморју Српске Спарте. Отац Бенедикт из скромности не жели да говори о градитељским подухватима.
– Све је Божје, казује нам.
Прича нам да данас монаштво на Превлаци живи пуним духовним животом. Међутим, није увек било тако.
На острву је било тешких периода када се нису чули звона и молитве. Први вакум био је у несрећно време пустошења и рушења манастира и тровања монаха у 15. до појаве контесе Екатерине Властелиновић у 19. веку. Она је дошла, и уложивши све богатство које није било мало, изградила је ову данашњу цркву Св. Тројице, а на месту порушене богомоље, која је била посвећена светом Николи. Према писаним изворима, она је 1827. откупила трећину Превлаке са намером да обнови манастир и храм. Када је схватила да јој имање неће бити довољно за комлпетну обнову, учинила је што је било могуће. Подигла је своју задужбину - храм Пресвете Тројице. За живота је изразила жељу да буде сахрањена уз јужну страну олтара задужбине, где данас почива. Изградила је Екатерина на месту древног звоника своје боравиште и још један објекат за становање, и започела обнову конака. Када говоримо о временима духовног затишја, поменимо и послератни период од 1945. до краја 90-их. Манастир је почео да живи пре 17 лета у скромним условима, доласком јеромонаха Илариона Ђурице. Убрзо је кренуло ископавање и археолошко истраживање, које је трајало годинама. Народ се окупљао. Са монасима су обележавали манастирску славу. Потом је стигао отац Никодим који је покушао да окупи братство, а затим архимандрит Варнава, дошавши са неколико монаха. Тако је кренуло оживљавање манастира. Данас, осим приоритеног задатка, обнове наше светиње, и функционисања живе цркве, осмишљавамо нове духовне и културне садржаје под куполом древног манастира. Када то кажем, онда у првом реду, мислим на духовне вечери, промоције књига. Веома брзо је Превлака постала и центар окупљања уметника на сликарској колонији. Организујемо, такође преко лета и Сабор српске омладине, када нам дођу млади из Србије и расејања. Убудуће ће Превлака бити Центар православне омладине из целог света. Поменимо и уметничку радионицу, која наставља древну грнчарску традицију. Веома је битна обнова монаштва. Очекујемо да ће ускоро братство бити много бројније.
Негујете издавачку делатност, настављате традицију из времена Светог Саве!
–Онолико колико је у нашој моћи. Данас имамо око 15 000 књига које су део нашег издавачког рада. И преко 20 наслова, духовне тематике. Покушавамо пером да се уклопимо у потребе савременог човека, наравно, објављујемо оно што сматрамо да је за њих вредно, и поучно. Трудимо се да наше књиге не буду преобимне, будући да данашњи човек нема много времена за читање. Наша жеља, као издавача јесте да се још боље организујемо како би књиге дошле до сваког читаоца како у ЦГ, Србији, тако и у нашој дијаспори. Нажалост, овде је у том смислу, много тога проблематично, а знамо да људи вапе за таквим садржајима.
Како је рођена идеја да се манастир Саветог архангела Михаила реконструише?
– Пре бих рекао да је та идеја рођена у срцима нашег народа из околних места. Тињала је. Импресивно је колико су мештани сачували сећања и неговали приче преношене од својих предака о историји Михољске Превлаке. И колико су у духовном смислу сви везани за светињу. Сећања су, дакле, оживела. А када она оживе, оживи и дух превлачки и тако је рођена идеја о обнови. И наш митрополит Амфилохије са радошћу је подржао обнову манастирског комплекса. То је и велика жеља свих нас.
Како оцењујете духовно стање нашег народа на подручју Тивта, Грбља, уопште, Боке Которске?
Мислим да је овдашњи народ, у великој мери, очувао дух праве вере. У том смислу, он није оштећен. Сачували су је у прохујалим и чувају је и у овим ни мало лаким временима. Види се и са колико воље долазе у цркву, укључују се у њен рад. У обнову. За њих је манастир постао друга кућа. Долазе нам бројне породице, мештани, млади... Задивљујуће је са колико љубави, упорности то чине. А када одете у њихове домове, уверите се како је озбиљна и дубока њихова вера. Светосавска. Њихова кандила су горућа, а иконе старе. Осећа се да дух православља није гашен. Одолели су бројним историјским искушењима, па, и овим данашњим.
Предстоји вам велики посао реконструкције, који понекад траје деценију- две!
Пре бих рекао огромна одговорност са обзиром на величанствену историју Превлаке, мученичку и несвакидашњу. При будућој изградњи, морамо да водимо рачуна како се гради. Да реконструкција буде у свршеном складу са оним како је манастир некада изгледао. Да буде верно изграђено на основу свега онога чиме располажемо, од положаја и облика цркве, места где је био олтар, двери, конак, манастирска трпезарија и остали пратећи објекати које треба оживети. Дакле, да у градитељском смислу то треба да буде наставак прошлих времена. Реконструксција подразумева сем, великог труда, рада, новца који нам је неопходан, и борбу са званичном администрацијом Црне Горе. Месецима чекамо дозволу за изградњу. Тренутно највећу битку водимо за дозволу. Очекујемо да ће надлежни Завод за заштиту споменика имати разумевања. Да ће препознати нашу велику жељу и насушну потребу и народа и монаштва да у овом времену сачувано оне вредности које смо наследили од предака. Да сачувамо оно што је било од искона на овим просторима. У оквиру реконструкције, и изградње храма, биће изграђена и крипта, где ће бити похрањене кости мученика и светитеља, који су овде некада живели, служили, Богу се молили. Сада се део моштију налази у храму, део у депоу. А део још није извађен из земље.
По чему је Превлака јединствена?
Михољска Превлака је уистину специфично место. Она је то, пре свега, по свом духу старине, јер је једна од наших најстаријих светиња. Она је прошла буре и олује, од ранохришћанског периода, и потоњих крвавих векова за православље, до данас. Чињеница да је 72 монаха страдало за Христа и православље на овом месту, доказ су његовог значаја и величине. А самим тим и огромне улога СПЦ кроз историју нашег народа. Свака стопа ове земље је освећена, од апостолских стопа, до проливене крви монаха и ранохрашћанских светитеља. Мошти превлачких светих мученика своју моћ потврђују бројним забележеним исцељењима од 1994. када су се пројавиле. Оне су утемељиле ово место.
Утисак је да шира јавност недовољно или никако не познаје поменути део наше историје духовности, и Превлачке мученике. Зашто је то тако?
У овом времену се о томе говори отворено, тако да сада наш народ може да чује, да дође, види, доживи, или прочита. Некада није било тако. Иза нас је прошао период духовне таме који просто није дозвољавао да се то, како ми кажемо „пројави”. Када се дух вере пробудио, са њим се пробудила и истина о Превлачким мученицима. Деценијама се у научним круговима, свету археологије, историје, ћутало о томе како су мучки убијени монаси који су бранили православље на овим просторима! Била су таква времена да се тајило!
Долазе верници, туристи, уметници, научници сем из Србије, ЦГ, и из Републике Српске, наше дијасоре, али и Русије, Грчке...
Ово место поседује извор божанске енергије. Има велику снагу светиње, којом помаже свима, наравно, у зависности од човекових потреба. Ето, долазе нам људи и из пуке радозналости, понеко због атрактивности острва, неки су чули за страдање монаха, други због уметности, или наше Ризнице, богатог музеја вредних експоната. Људи долазе због исповести, неко тражи да му се прочита молитва. Сви они пронађу по „нешто” за себе. И већина нам се враћа.
Предстоји још један посао, битка за сваки педаљ превлачке земље и објеката, будући да је Титоистичко време направило духовну пустош-враћање земље која припада манастиру!
Део острва које је својевремено Екатерина Властелиниовић откупила, а било је од времена комунизма у власништву војске, ми смо некако решили. Са војском је практично извршена замена црквеног земљишта на другом делу Превлаке. Међутим, још није решено питање ослобађања стамбених објеката која припарадају манастиру, јер су у њима насељене избегличке породице. Остало је још десетак нерешених случајева и ми очекујемо да се благовремео тај процес заврши.
Колико је битно да као народ не скренемо са светосавке, православне стазе?
Колико је то важно можемо да видимо у најновијим историјским искушењима и недавним несрећним ратовима. И у оном прохујалом, дугом времену безбожништва, у тим тамним временима! Видите, како је свако наше одступање од Бога носило погубне последице и страдање. Било је то отуђивање човека од самог себе, и од Бога. Имали смо тешке падове као народ, породица и појединац. Надам се да ће победити спознаја о томе који нам је пут трасиран од древних времена, која је стаза наша.
Колико је духовни живот битан ?
У суштини, духовни живот за човека је најбитини. То је једино истинско богатство. Он је наша водиља и наша заштита, која нас усмерава, опомиње, подржава. Штити нас од опасности и искушења. А када то дође до изражаја!? У свакодневном животу пуно је искушења које доноси ово доба, путем медија, образовања, и кроз комплетан друштвени живот заједнице. Он, нажалост, не садржи основе које су по Божанској науци. Много тога се пропусти у породици, школи. Ововремено окружење је често супростављено духу Божјег просветљења. А једино нам је оно неопходно. Уз њега се ствара осећање да треба друге разумети, помоћи, волети. Да умемо себе да дамо. Да се жртвујемо. Тога је све мање! Зато је добро да нам људи долазе, да завире, да виде шта се то дешава у храму. Да осете мирис тамјана, својим духом да додирну љубав. И препознаће. Чак и ако у почетку мисле да то нема неког значаја, негде дубоко у њиховом бићу, та љубав их додирне. И покрене. И онда схвате колико у нашој вери православној има дубине, колико смисла. Колико она преображава човека! И Превлака ће, ако Бог да, доживети велики преображај изградњом манастира светог архангела Михаила, који је од немерљивог значаја за наш народ.
